alternativni investicioni fondovi

Od aprila 2020. na snagu stupaju dva nova zakona doneta u oktobru 2019 – Zakon o alternativnim investicionim fondovima i Zakon o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom. U Srbiji će, tako, moći da se osnivaju venture capital i private equity fondovi koje mikro, mala i srednja preduzeća mogu da vide kao potencijalni izvor finansiranja, a u poseban propis su izdvojeni tzv. UCITS fondovi u koje ulažu mali investitori a čija su prava, predmet posebne zaštite.

Šta sve donosi novi Zakon o alternativnim investicionim fondovima, koje su njegove prednosti i šta će to značiti za domaće i za strane investitore, na događaju održanom prošle nedelje u saradnji sa Srpskom asocijacijom menadžera objasnio je Stefan Dobrić, advokat i pravni ekspert konsultantsko-revizorske kuće PwC Srbija.

Naime, nova regulativa bi trebalo da pruži veći stepen sigurnosti potencijalnim investitorima iz inostranstva, ali i domaćim, te da Srbiju učini predvidivim i prepoznatljivim ambijentom. Dodatno, kako su propisani jači regulatorni zahtevi, svako ko nosi naziv „fond“ moraće da ispuni određene uslove, a to se odnosi i na društva za upravljanje i depozitare.

– Nova regulativa, pre svega, neophodna je za sam proces harmonizacije sa propisima EU. Tako će investitorima koji su upoznati sa regulativom u Evropskoj uniji biti lakše da investiraju i u Srbiji. Tu je i bolja zaštita investitora, atraktivniji poslovni ambijent, a, takođe, biće i više sredstava za mala, srednja i mikro preduzeća, dok je regulativa, koja posebno štiti javni interes i male investitore, sada izdvojena u poseban propis – istakao je Dobrić.

On je dodao da Zakon o alternativnim investicionim fondovima može da obezbedi i dobro investiciono područje za mikro, mala i srednja preduzeća, a posebno za startape i IT firme.

– Novi zakon otvara prostor za finansiranja startapa, koji teško pronalaze okvir zadovoljavanja bankarskih kriterijuma za odobravanje kredita – rekao je Dobrić.

Takođe, novim propisima otvara se mogućnost fondovima da ulažu u različite vrste imovine, a ne samo u tradicionalne – kao što su hartije od vrednosti i depoziti, a novim zakonom predviđeno je da Komisija za hartije od vrednosti postavlja okvir u kome će da nadgleda tržište.

– Novi zakon dozvoljava Komisiji da uspostavi jači nadzor i veći stepen zaštite u slučaju rizičnih ulaganja, a ovaj propis, takođe, jača i ulogu depozitara, postavlja jasne kriterijume transparentnosti i propisuje striktne uslove za dobijanje dozvola. Takođe, uspostavlja i stroga pravila za upravljanje rizicima i stvaranju okvira za razvoj drugih vidova finansiranja sektora malih i srednjih preduzeća, osim bankarskih kredita – objašnjava pravni ekspert.

Dobrić se osvrnuo i na stari Zakon o investicionim fondovima, donet 2006, koji je veoma zastareo i koji nije bio dovoljno raznolik, te je ograničavao strane investitore.

– Nakon donošenja ovog zakona u Srbiji su osnovani prvi investicioni fondovi, ali sa svetskom ekonomskom krizom, ovi fondovi su pali i nikada se nisu oporavili. Ali, to nije bilo samo zbog krize, već i zbog regulative koje nije bila dobra, zapravo, nije bila dovoljno raznolika kako bi, pre svega stranim investitorima, omogućila ostvarenje širokog spektra investicionih strategija. Kao posledica, između ostalog i loše regulative, u Srbiji postoji svega 19 investicionih fondova i 5 društava koja njima upravljaju – istakao je Dobrić.

Nikola Babović, ekspert PwC-a, objasnio je da su učesnici u investicijama definisani kao mali, polu-profesionalni i profesionalni investitori i osvrnuo se i na izvore sredstava alternativnih investicionih fondova.

Naime, prema novom zakonu, Alternativni investicioni fondovi prikupljaju novac javnom ili privatnom ponudom.

– Kada svoje investicione jedinice, odnosno udele prodaju javnom ponudom, udeli i investicione jedinice se nude celokupnoj javnosti. Tako da i mali, polu-profesionalni ili profesionalni investitor, može učestovati u tom fondu. Sredstva koja se prikupljaju putem privatne ponude se nude isključivo profesionalnim i polu-profesionalnim investitorima kao i unapred određenim, za koje društvo za upravljanje proceni da su podobni – napominje Babović.
Ovaj zakon, prema njegovim rečima, definiše i polu-profesionalne investitore, koji moraju uložiti minimalno 50.000 EUR, a za neke fondove i više, dok u profesionalne investitore, zakon ubraja finansijske institucije, poput banaka, objasnio je ekspert PwC-a.

U zavisnosti od toga kome se nude investicione jedinice, zavisi i rizičnost ulaganja samog fonda, istakao je Babović.

Izvor: S. Petrović, eKapija