Mnogi se i danas podsmevaju apsurdnoj neefikasnosti od koje je bolovala privreda nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, gde se toliko mnogo ljudi samo pretvaralo da rade korisne stvari. No, to je sve više slučaj i sa velikim kompanijama u zapadnoj ekonomiji, ali se njima, za razliku od propale socijalističke privrede, to prodavanje magle i te kako isplati.
Dok se ekonomisti žestoko raspravljaju oko toga zašto je svetska privreda sve manje produktivna čak i na najarazvijenijim tržištima i nevezano za potrese poput prethodne finansijske i sadašnje korona krize, jedan fizičar i jedan antropolog došli su do istog zaključka. On glasi: nije ni čudo što produktivnost već decenijama pada, kada toliko raste broj besmislenih poslova koji ne proizvode bilo kakvu vrednost.
Sve manje pravimo nešto konkretno. Novac se sve više zarađuje kroz finansijske transakcije i poslove u korporacijama za koje, uprkos zvučnim titulama, čak i oni koji ih obavljaju se bar ponekad zapitaju – čemu uopšte služe?
Fizičar Mark Bjukenen, autor knjige „Prognoza: Šta nas fizika, meteorologija i prirodne nauke mogu naučiti o ekonomiji“, u svojoj najnovijoj analizi za „Blumberg“, govori upravo o ovoj temi. On napominje da je jedan od krajnje zabrinjavajućih pokazatelja o padu vrednosti koju danas proizvodimo to što se u Sjedinjenim Državama – kolevci preduzetništva – već decenijama osniva sve manje novih preduzeća.
S druge strane, političke odluke i zakoni koji se donose sve više idu u prilog velikim kompanijama i rastu njihovih zarada, „što je još jedna pobuna protiv ekonomske efikasnosti“, smatra američki fizičar i pisac.
Paraziti na leđima produktivnih
Bjukenen se u svojoj analizi poziva na zaključke više ekonomista, među njima i na Vilijama Baumola i njegova predviđanja o „rasipničkim poslovima“. Baumol je još pre trideset godina sugerisao da će budućnost kapitalizma možda pripadati neproduktivnim preduzećima. Takve firme koriste moć i uticaj da bi zaradile, ali od njihove koristi ne mora nužno da profitira i društvo.
Pomenuti američki ekonomista je već tada izražavao brigu zbog porasta „neproduktivnih preduzetnika“ koji kupuju rivale ili koriste propise za suzbijanje konkurencije, „uspevajući kao paraziti na produktivnim delovima ekonomije“. Takva kretanja su u potpunosti dokumentovali nedavno objavljeni rezultati istraživanja ekonomista Roberta Litana i Ijana Hataveja, koje je obuhvatilo korporativno tržište u poslednjih trideset godina.
Rast ulaganja u „rasipničke poslove“
Prethodna finansijska kriza je u velikoj meri kompromitovala tvrdnju da su moderna tržišta uzor ekonomske efikasnosti i stvaranja vrednosti, ocenjuje Bjukenen. Veliki deo navodno sofisticiranog finansijskog inženjeringa služio je samo za prikrivanje rizika i sumnjivih investitora, a često je i sam podsticao sveukupne rizike, iako se u javnosti tvrdilo potpuno suprotno.
Analiza finansijskih tržišta tokom 2012. godine u Velikoj Britaniji, koju je zatražila britanska vlada, pokazala je ogroman porast „rasipničkih ulaganja“ koja odvlače novac od zaista produktivnih i zdravih preduzeća.
Političari, sluge korporacija
Ali čak i izvan sektora finansija, čini se da današnje poslovanje pre ima za cilj da obezbedi što veće učešće u preraspodeli postojećeg bogatstva, nego da proizvede ekonomsku vrednost. Korporacije troše više vremena na to kako će samnjiti poreske obaveze i što bolje se predstaviti u javnosti, nego na ono što bi trebalo da im bude osnovna funkcija – kako da povećaju zaradu zahvaljujući rastu produktivnosti.
Ekonomista Luiđi Zingales je zaključio da se ponašanje preduzeća promenilo jer ona postaju sve veća. Najveće korporacije danas imaju toliku moć da upravljaju političkim odlukama kroz donacije političkim strankama i pojedincima, ali i preko izuzetno jakih lobista koji rade u njihovu korist.
Bjukenen, međutim, posebno ističe da je vrlo ubedljiva objašnjenja za pad produktivnosti ponudio čovek koji nije ekonomista već antropolog, Dejvid Greber. Ovaj profesor na Londonskoj školi ekonomije, poznat je i kao veliki politički aktivista, koji je bio i organizator pokreta „Okupirajmo Vol Strit“.
Trećina ukupnih poslova beskorisna
Greber je kroz svoje analize jasno predočio kako je imperativ moderne ekonomije osvajanje što veće moći i statusa, te da zbog toga sve više kompanija u suštini nema bilo kakav ekonomski smisao niti funkciju. Ovaj antropolog, koji je u svojoj struci među vodećima u svetu, izneo je još 2013. godine naizgled bizarnu tvrdnju da možda čak 30% ukupnih poslova koji postoje na tržištu – uopšte ne doprinose društvu.
Iako bi se ovakva tvrdnja mogla osporavati kao neutemeljena, ona je u dobroj meri potvrđena dve godine kasnije u više istraživanja. U jednom, koje je sprovedeno u Velikoj Britaniji, 37% anketiranih je izjavilo da u svom poslu ne vidi smisao, niti da on na bilo koji način doprinosi napretku društva. Isti stav je u nešto kasnijem istraživanju izrazilo čak 40% ispitanika u Holandiji.
Sam Greber kaže da od kako je počeo da se bavi ovom problematikom, stalno mu se javlja na stotine ljudi koji se žale da bi njihovi poslovi mogli odmah da se ukinu bez ikakvog gubitka za društvo. Ono što je indikativno je da se na besmislenost svojih poslova ne žale ljudi koji rade u proizvodnji, nastavi, čiste, sakupljaju smeće ili gase požare. To su uglavnom zaposleni u sektoru korporativnih usluga: ljudski resursi, odnosi s javnošću, lobiranje, telemarketing, ili finansije i bankarstvo, konsalting, menadžment, korporativno pravo….
Feudalizam modernog doba
Američki antropolog navodi primere poslova u kompanijama koji se namerno koncipiraju tako da ne mogu da se urade u zadatim rokovima i sa raspoloživim resursima. Razlog je što u takvim poslovima nije cilj da se zaista realizuju zadaci koji bi trebalo da dovedu do konkretnog napretka, već oni služe za nadmetanje unutar same kompanije ko će uspostaviti kontrolu nad resursima, zadobiti veći uticaj i status.
To je daleko od pravog kapitalizma, konstatuje Greber, i više liči na klasični srednjovekovni feudalizam. Mnogo toga što se radi u modernim korporacijama nije usmereno na proizvodnju konkretnih stvari i na rešavanje problema, već na procese koji su istovetni onima u borbi za političku vlast i što veću kontrolu nad materijalnim sredstvima i ljudima. Rezultat je umnožavanje radnih mesta koja nemaju ekonomsku funkciju, već služe prvenstveno za igre moći i korporativno politikanstvo.
Mnogi se i danas podsmevaju apsurdnoj neefikasnosti od koje je bolovala privreda nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, gde se toliko ljudi samo pretvaralo da rade korisne stvari. No, to je sve više slučaj i sa velikim kompanijama u zapadnoj ekonomiji, ali se njima, za razliku od propale socijalističke privrede, to prodavanje magle i te kako isplati.
Zarada jedini cilj, a ne rešavanje problema
Naravno, ni Greber ni bilo ko drugi ne može biti konačni sudija koji su poslovi korisni a koji nisu, kaže Bjukenen. Ali i mnoga druga istraživanja ukazuju da ljudi koji svoje poslove doživljavaju kao beskorisne, najviše rade upravo u sektoru korpoprativnih usluga i to onih koje su se razvijale sa modernim konceptom poslovanja.
Gledajući iz sadašnje perspektive, možda smo o modernom poslovnom svetu razmišljali na potpuno pogrešan način, konstatuje Bjukenen. Sada, kada taj svet postaje sve ogoljeniji a učestale krize ubrzano ruše mitove o njemu, ni usporavanje produktivnosti ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje.
Ono je samo posledica pristupa da je jedini cilj ostvarivanje najveće moguće zarade, a ne rešavanje ljudskih problema, zaključuje američki fizičar.
Foto: Comfreak, Pixabay