Renomirane medicinske ustanove širom sveta upozoravaju da genetski testovi koje sve veći broj biotehnoloških kompanija nudi roditeljima kako bi na vreme „isprogramirali“ budućnost svoje dece nisu pouzdani, a najspornije je poigravanje sa prognozama o zdravstvenim rizicima za dete. Ako se upotreba genetičkog inženjeringa radi „poboljšanja“ potomstva otrgne kontroli, posledice mogu biti takve da će nauka na krajnje perverzan način odati priznanje Hitleru da je zapravo bio „neshvaćeni vizionar“.
Devojčica Jana je progovorila pre navršene prve godine, ali njeni roditelji su to prihvatili kao uobičajeno a ne kao prirodni dar. Kada je prohodala, puštali su je da se po ceo dan igra s drugom decom i jurca naokolo, bez ikakvog usmeravanja u razvoju njenih sposobnosti. Tek kada se pokazalo da Jana stalno pobeđuje drugu decu u trčanju, dali su mnogo novca za skupe treninge i opremu u nastojanju da razviju ovaj njen talenat.
Jana je posle nekog vremena izgubila interesovanje za trčanje i izrazila želju da uči da svira klavir. Iako se potvrdilo da je nadarena za muziku, njeni roditelji nisu hteli ponovo da troše pozamašne svote za još jedan ćerkin hir koji bi uskoro mogla da zameni drugim i nisu je upisali na časove klavira. Zbog ovakve odluke svojih roditelja, Jana nikada u životu nije sela za klavir niti se bavila muzikom.
Šta bi se desilo da su oni odmah po Janinom rođenju zatražili da se ispitaju njena genetska preimućstva? Nauka bi otkrila da Jana ima izraziti dar za muziku i pre nego što bi navršila prvu godinu života. Janini roditelji bi odmah počeli da razvijaju ovaj njen talenat, okružujući je muzikom i kupujući muzičke igračke. Sa navršene tri godine počela bi da pohađa časove muzike, sa sedam godina bi postala muzičko čudo od deteta, a sa deset bi počela da komponuje.
Navedeni tekst je deo promotivnog materijala malezijske kompanije „Map My Gene“, specijalizovane za izradu „instant“ genetskih testova. Reklame slične sadržine sve više dobijaju roditelji u mnogim zemljama i od drugih preduzeća ili ustanova koje se bave genetskim testiranjem.
Poruka je da za budući uspeh deteta nije dovoljno da roditelji sruče gomilu novca u najelitnije škole, već je najbitnije da na vreme uoče u čemu njihovo dete može biti najbolje zahvaljujući genetskim predispozicijama. I da zato sruče gomile novca u genetska testiranja koja će usmeriti život njihove dece na način kako je to nekada u socijalizmu radila takozvana planska privreda.
Spremam dete za predatora
Od kako je sveta i veka, najveći broj roditelja nastoji svim silama da svojoj deci omogući bolji život od sopstvenog. Na pitanje šta je bolji život, Sjedinjene Države su kao dosadašnji predvodnik u savremenoj globalizaciji nametnule odgovor da u životu možete biti samo pobednik ili gubitnik. Merilo za to u koju grupu spadate je takođe vrlo isključivo – to koliko ste bolji od drugih presudno zavisi od broja cifara na vašem bankovnom računu.
U džungli koja se sada zove globalno tržište, takmičarska pravila su bespoštedna. Stoga se roditeljima potura stav da njihov glavni zadatak više nije da pomognu svom detetu da odraste u odgovornog čoveka sa moralnim integritetom, već u talenat za koji će se otimati svi i koji će drugima nametati sopstvene uslove, umesto da mu drugi otimaju poslove i diktiraju kako će zarađivati za život.
U takvim okolnostima, roditeljska ljubav može odvesti na stranputicu ako se dete ne posmatra kao dugogodišnji projekat. U tom projektnom zadatku nije dovoljno samo to da se upis u željenu obrazovnu ustanovu postavi kao pitanje života ili smrti, nego je potrebno iskoristiti sve prednosti koje nudi savremena nauka zahvaljujući naprednim genetskim tehnologijama.
Navedeno je u suštini ono što propagira američka kompanija „BabyGenes“, nudeći roditeljima ispitivanja oko 170 gena koji mogu da oblikuju budući život njihovog deteta. Informacije se odnose na mnoštvo životnih aspekata, počev od zdravstvenih na koje su roditelji i najosetljiviji. Mogu da dobiju pravovremene dijagnoze o podložnosti njihove dece različitim fizičkim i mentalnim bolestima, o sklonostima u ishrani, potencijalnim alergijama….
Pored toga, ispituju se geni „odgovorni“ za određene talente i veštine, pa sve do stvari koje sa nama laicima čine sporedne ali po tvrdnjama stručnjaka i te kako vredi izdvojiti novac i za njih, poput procena da li je dete dnevni ili noćni tip.
Najozbiljniji takmac u podrivanju američke hegemonije, Kina, shvatila je da su naučna istraživanja u oblasti veštačke inteligencije i genetičkog inženjeringa ključ za pobedu u borbi za budućeg svetskog predvodnika. Kina velikom brzinom postaje dominantna sila u sakupljanju ogromnog broja podataka, neophodnih za nova otkrića o funkcionisanju gena.
Uporedo se otvaraju zdravstveni centri za genetska testiranja, koji obećavaju roditeljima da sa velikom sigurnošću mogu da predvide budućnost njihove dece. Ove ustanove tvrde da mogu precizno da odrede dečije talente u preko 30 različitih oblasti, od matematike do sporta. Neki roditelji u Kini sada plaćaju oko 1.500 dolara za genetski test pod nazivom „myBabyGenome“, a koji ukazuje na 950 gena povezanih s rizicima od bolesti, na 200 koji su povezani sa reakcijama na lekove i na 100 gena koji utiču na fizičke i karakterne osobine.
Perverzno priznanje Hitleru
Za razliku od reklama, renomirane medicinske ustanove širom sveta upozoravaju da ovakvi genetski testovi za sada mogu samo da utvrde neke rizike od monogenetskih mutacija, ali ne i da pouzdano predvide bilo kakve opšte karakteristike u fizičkom i mentalnom razvoju deteta.
Ali pritisak na roditelje da u globalnoj areni obezbede što bolju takmičarsku poziciju svojoj deci, koristi sve veći broj biotehnoloških kompanija da im ponude „instant“ genetske testove za potomstvo, iako njihovi rezultati nisu dovoljno dokazani jer su zasnovani na tehnologiji koja je i dalje nepouzdana. U svemu ovome je svakako najspornije poigravanje sa nedovoljno utemeljenim prognozama o budućim zdravstvenim rizicima po dete, no i druge projekcije „može biti a ne mora“ mogu da nanesu ogromnu štetu.
Brojne dileme koje se javljaju oko primene genetičkog inženjeringa su možda najvidljivije upravo u ovakvim situacijama, kada se manipuliše roditeljskim osećanjima, a posebno strahovima. Iz ovih razloga, neke države poput Nemačke i Francuske, zabranile su direktnu prodaju „instant“ genetskih testova dok se oni ne razviju do nivoa koji obezbeđuje proverene informacije. No, kada se to i postigne, ostaje pitanje gde je granica između boljitka i zloupotrebe?
Kao i kod svake nove tehnologije, i kod genetičkog inženjeringa se u prvi plan ističu moguće dobrobiti za čovečanstvo. Malo ko se ne bi saglasio sa ciljem da se ulaže u nauku koja će pomoći da se pravovremeno reaguje kako bi se izbegle teške bolesti kod dece ili makar znatno popravio kvalitet života obolelih mališana. Ali kako odrediti finese između onoga što se čini radi poboljšanja zdravlja i genetskih intervencija koje se sprovode u nameri da se „proizvede“ superiorni pojedinac?
Ako to postane preovlađujuća medicinska praksa, šta će biti sa decom čiji roditelji nemaju finansijskih mogućnosti za ovakve intervencije? Čak i da one postanu svima dostupne u dalekoj budućnosti, da li će u društvu koje bi usvojilo vrednosti o programiranju sve naprednijih generacija roditelji uopšte imali izbor da od sopstvenog deteta ne prave robota?
I na kraju, nije nikakva teorija zavere ono na šta upozoravaju mnogi priznati genetičari, da će „poboljšani“ pojedinci početi da traže partnere isključivo među onima sa sličnim genetskim izmenama. Ukoliko se pravovremeno ne nađu i ne usaglase mehanizmi za sprečavanje nekontrolisane primene genetičkog inženjeringa, nauka može na jedan krajnje perverzan način odati priznanje Hitleru da je zapravo bio „neshvaćeni vizionar“, a ne jedan od najvećih monstruma u ljudskoj istoriji.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 202, oktobar 2022.
Ben White, Unsplash
