brokerska kuća

Letimično čitanje ugovora koje potpisujemo može skupo da košta, i to ne samo kad se zadužujemo u banci. U to se uverila čitateljka B&F-a kada je htela da promeni brokersku kuću preko koje ulaže na berzi. „Preknjižavanje“ svoje imovine – hartija od vrednosti – sa jednog vlasničkog računa na drugi račun, kod drugog brokera, morala je da plati u vidu procenta od tržišne vrednosti svake akcije koju poseduje. Iako se na prvi pogled čini da je ovde reč o nečasnom pokušaju brokerske kuće da zadrži klijenta, zapravo je – sve po zakonu.

Pravilnik o tarifi glasi naziv dokumenta koji bi trebalo dobro da prouči svaki građanin koji želi da postane investitor na berzi. Svako brokersko-dilersko društvo ima svoj pravilnik u kojem precizno definiše za koju uslugu naplaćuje koliko novca. A one su razne i obuhvataju i usluge finansijskih analiza i istraživanja, kao i savetovanja. Među više desetina tarifa, gde su i one za ispostavljanje naloga za trgovanje, kao i za njegovo izvršenje, nalazi se i trošak prenosa hartija od vrednosti na račun kod drugog člana Centralnog registra, takozvana – promena depozitara.

Berzanski analitičar Branislav Jorgić za B&F navodi da u slučaju da klijent hoće da promeni brokersku kuću i pređe iz jedne u drugu, postoji mogućnost da prvobitna brokerska kuća naplati određenu naknadu od klijenta. „Ta naknada odnosi se na troškove održavanja računa hartija od vrednosti za tog klijenta, kao što i banke naplaćuju naknadu za održavanje računa”, poredi Jorgić.

U ugovoru sve piše

Kako objašnjava, zakonom i podzakonskim aktima nije regulisan iznos provizije, niti naknada koje se formiraju na relaciji klijent – brokerska kuća. „Međusobni odnosi između brokerske kuće i klijenta regulisani su ugovorom koji se sklapa između ova dva subjekta, pa u okviru toga i visina provizije i ostalih naknada”, ističe naš sagovornik.

Na sajtu Beogradske berze nalazi se spisak dvadeset jednog člana berze koji može da trguje hartijama od vrednosti na ovom tržištu. Među njima je osam banaka koje se bave brokerskim poslovima, a preostalo su brokeri i brokersko-dilerska društva. Svi oni, na svojim zvaničnim sajtovima, imaju svoje pravilnike o tarifama. I uglavnom ih svi definišu kao „maksimalne iznose“, što bi moglo da znači da ne moraju nužno da budu naplaćeni. Uvidom u svaki od dvadeset jednog pravilnika, našli smo svega nekolicinu brokera koji zaračunavaju ovu proviziju u istom maksimalnom iznosu.

Postoje dva načina na koji se obračunavaju ove provizije: u fiksnom, apsolutnom iznosu i u procentu od određene vrednosti hartija, tržišne ili nominalne. Tako najveći broj banaka, brokera i brokersko-dilerskih društava za uslugu promene depozitara – prenos hartija od vrednosti sa vlasničkog računa kod jednog člana Centralnog registra, na vlasnički račun istog vlasnika hartija ali kod drugog člana Centralnog registra, naplaćuje fiksnu tarifu. U tom slučaju ta tarifa se najčešće vezuje za jednog izdavaoca hartije od vrednosti.

Konkretno, u tri identična slučaja obračuna ove provizije, ona se računa kao „1.000 dinara po ISIN broju“. Pošto je ISIN broj jedinstveni međunarodni identifikacioni broj hartije (tako na primer sve obične akcije jedne kompanije imaju isti ISIN broj), jasno je da će veću proviziju platiti onaj investitor koji u posedu ima hartije više izdavalaca.

Jedan broker ovu proviziju definiše u maksimalnom iznosu od „10.000 dinara po ISIN-u“, drugi takođe u istom iznosu, ali nikako ne manje od 500 dinara po ISIN-u. Fiksne provizije formiraju se uglavnom na sličan način, „maksimalno 2.000 dinara ili 5.000 dinara po finansijskom instrumentu“.

Međutim, ima i onih koji navode fiksan iznos, nevezano za broj hartija i izdavalaca.

Tako dve banke ovu proviziju opredeljuju baš u apsolutnom iznosu, a kada je reč o građanima ona iznosi maksimum 50.000 dinara. Treća banka je tajnovita, pa se u svom pravilniku o tarifama maksimalno ograđuje i navodi da su naknade „u skladu sa potpisanim ugovorom“.

Više brokera, osim maksimalne naknade, navodi i minimalnu, bez obzira da li ovu proviziju određuju u apsolutnom ili relativnom iznosu. Tako od jednog brokera ne možete „pobeći“ kod drugih a da ne platite bar 5.000 dinara, dok maksimalna provizija iznosi 0,2 odsto od tržišne cene finansijskog instrumenta.

Drugi su maksimalno pojednostavili računicu – računaju 3% od vrednosti portfelja, naravno, ne manje od 5.000 dinara. Ima i onih koji su zakomplikovali, pa vam za prelazak kod drugog brokera računaju 3% od tržišne vrednosti finansijskog instrumenta, uz precizno navođenje kako se ta vrednost računa, ali tako da naknada ne sme biti manja od 6.000 dinara.

„Za prenos finansijskih instrumenata na vlasnički račun kod drugog člana Centralnog registra – promenu depozitara – naknada je 3% od vrednosti finansijskog instrumenta, izračunato množenjem količine i indikativne cene sa prethodnog berzanskog sastanka, a ne manje od 6.000,00 dinara po nalogu (za finansijske instrumente koji nisu kotirani na organizovanom tržištu, vrednost se izračunava množenjem količine i knjigovodstvene vrednosti finansijskog instrumenta) a ne manje od 6.000,00 dinara po nalogu”, objašnjenje je u Pravilniku o tarifi ovog brokerskog društva.

Pronašli smo i brokera koji za promenu depozitara računa, čini se, najskromniju naknadu od svega 1.000 dinara, ne vezujući ovaj iznos ni za šta drugo (dva puta smo proverili). Nismo, doduše, proverili koliko taj isti broker računa neke druge naknade.

Branislav Jorgić ima jednostavan savet: „Što se tiče visine naknada, klijenti bi o tome trebalo da vode računa kod izbora brokerske kuće i zaključenja ugovora sa njom”. Podataka koliko brokeri često naplaćuju ove naknade – nema. Isto važi i za njihov ukupan iznos.

„Brokerske kuće su komercijalne institucije i za svoje usluge naplaćuju proviziju i naknade. Međutim, ukoliko klijenti misle da su obmanuti ili prevareni, uvek mogu da traže kontrolu i zaštitu od Komisije za hartije od vrednosti”, kaže Jorgić i dodaje da ne postoje javno dostupni podaci o ukupno naplaćenim naknadama, osim onih koji se nalaze u pojedinačnim bilansima brokerskih kuća.

Uporedne tarife na jednom mestu

Kao što Narodna banka Srbije objavljuje uporedni pregled pojedinih provizija koje banke zaračunavaju građanima, tako i Komisija za hartije od vrednosti to čini kada je reč o naknadama koju zaračunavaju brokeri. Oni koji žele da investiraju, prilikom odabira odgovarajućeg brokera, mogu da krenu „prečicom“ i provere uporedne tarife koje na svom sajtu ažurira Komisija za hartije od vrednosti.

Tako se na stranici ove komisije, pod oznakom „učesnici“, nalaze spiskovi tarifa, doduše ne svih ali nekoliko najčešćih, među kojima je i ova koja se odnosi na promenu brokera.

Podaci o tarifama su razvrstani u odnosu na vrstu hartija od vrednosti kojima se trguje, kao i na posrednika: da li je reč o akcijama, obveznicama, brokersko-dilerskom društvu ili ovlašćenoj banci.

Komisija za hartije od vrednosti prava je adresa na kojoj mogu da se nađu i spiskovi svih brokera sa dozvolom za rad u Srbiji, kao i pomenutih ovlašćenih banaka.

Koliko je naplaćeno

U Srbiji je 2019. i 2020. godine, prema podacima APR, poslovalo 16 brokersko-dilerskih društava. Godinu dana kasnije bilo ih je za jedan manje. Prvu godinu pandemije završili su u plusu od 14,4 milijarde dinara, a 2021. takođe sa dobitkom, ali manjim za čak 73,2 odsto – 3,86 milijardi dinara.

Tih 15 brokersko-dilerskih društava je lane ostvarilo prihode od obavljanja delatnosti u iznosu od 660,29 miliona dinara. Izveštaj o tokovima gotovine pokazuje da su tokom 2021. imali prilive gotovog novca iz poslovnih aktivnosti u visini od 3,5 milijardi dinara. U tom iznosu se, između ostalih naknada – za prijem i izvršenje naloga klijenta, za upravljanje portfoliom klijenta, za investiciono savetovanje, za dilerske poslove, za usluge pokrovitelja – nalaze i prilivi po osnovu naknada za promenu brokera. Koliko tačno, možemo samo da nagađamo.

Daniela Ilić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Scott Graham, Unsplash