Velika privredna kriza izazvana pandemijom iznova je otvorila osetljivo pitanje raspodele budžetskog novca, koji putem pomoći primaju privatne kompanije. U strahu da bi pad privredne aktivnosti mogao dovesti do kolapsa na tržištu rada, mnoge države su odobrile masivne subvencije koje su uveliko prešle „crvenu liniju“ koja razdvaja javni interes od privatnog.
Pojava neočekivanog i nepredvidivog događaja koji izaziva značajne posledice po realnu privredu i finansijski sektor odvajkada je palila „crvenu lampicu“ kod političara, koji su posezali za opsežnim merama ne bi li ugasili požar koji preti stabilnosti društvenog sistema. Ove vrste nepogoda, poznate kao „crni labud“, iz krize u krizu povlače sve raznovrsniji arsenal državnih intervencija u tolikoj meri da prikrivaju anomalije samog sistema čije je alociranje moglo, ako ne da spreči nastanak problema, ono svakako da ublaži oštrinu njegovih posledica.
I dok su monetarne intervencije ključnih centralnih banaka dovodile do istovetnih i linearnih efekata po sve tržišne učesnike, masivni fiskalni stimulansi značili su prečesto diskrecionu preraspodelu budžetske moći i narušavanje uspostavljenih tržišnih odnosa.
Dividende na sigurnom
Suočene sa kolapsom nacionalnih privreda koji je izazvao potpuni ili delimični karantin stanovništva i svežim sećanjem na posledice prethodne globalne krize, vlade zemalja širom sveta su munjevito usvojile ogromne pakete državne pomoći koji su se kretali u rasponu od nekoliko procenata, pa sve do petine godišnjeg BDP-a.
U ekonomskim zajednicama, poput EU, regulatorna tela su suspendovala ograničenja u pogledu zaduživanja i visine deficita za zemlje članice, kako bi se još od prošle krize dugom opterećene privrede uspele nositi sa posledicama pandemije. Svakako, paketi pomoći najmoćnijih zemalja bloka bili su izdašniji. Tako je nemački paket pomoći činio više od deset procenata BDP-a, a koji predviđa osim kredita i bankarskih garancija za velike korporacije, te direktne investicije u ove privredne subjekte, i subvencije za male kompanije i pojedince, ali i program dotiranja plata radnika ne bi li odvratio kompanije da momentalno napune čekaonice biroa rada.
Očekivane (isplaćene) dividende pojedinih nemačkih korporacija
Ovu šemu faktičkog subvencionisanja radnih mesta u uslovima smanjene potrebe za angažovanjem radne snage nemačka preduzeća su masovno koristila, i to je bio glavni razlog niske stope nezaposlenosti ove privrede i u prethodnoj globalnoj krizi. Prijava kompanija za program smanjenog rada (Kurzarbeit) omogućila je ovim privrednim subjektima značajno rasterećenje troškova rada, dok su radnici ostali na platnom spisku sa skoro identičnom platom, podržanom subvencijama države.
I dok je ovaj vid pomoći naišao na odobrenje svih političkih krugova, a neke druge zemlje su pokušale da ga kopiraju, problem je nastao kada su mnoge kompanije koje su se našle na spisku korisnika pomoći obznanile nameru raspodele milijardi evra dividendi iz prošlogodišnje dobiti. Moralnu osudu javnosti i pritiske političara naročito iz partija sa levog spektra kompanije su pokušale da opovrgnu različitim metodama.
Etičku dilemu među akcionarima i menadžerima kompanija
Iz BMW-a su poručili da je plaćanje dividende veoma važno sa aspekta poverenja investitora, te da se time održava atraktivnost kompanije u očima investitora, dok su se iz Daimlera branili ionako velikim smanjenjem dividende u odnosu na prethodnu godinu. Prema poslednjim podacima, više od 75 procenata nemačkih korporacija planira da isplati dividendu iako je velika većina koristila državnu pomoć, dok će konačna sudbina preraspodele korporativnih profita biti poznata tek tokom leta, s obzirom da su mnoge skupštine odložene za kasniji period.
Ova vrsta pomoći nemačke države vukla je sa sobom samo etičku dilemu među akcionarima i menadžerima kompanija, dok je povlačenje kredita ili bankarskih garancija od državne razvojne banke nužno nosilo sa sobom i zabranu raspodele dobiti u periodu dok traje otplata ovih kreditnih aranžmana. Tako su kompanije poput Lufthanse, Adidasa i Pume odustale od isplate dividendi jer su bile na strani korisnika većih ili manjih paketa pomoći. U slučaju Lufthanse, koja svakako dividende nije mogla ni isplatiti, nemačka država je u masivnom programu pomoći vrednom oko devet milijardi evra postala i suvlasnik kompanije sa petinom vlasništva.
U normalnim okolnostima ovakva vrsta državne intervencije ne bi bila oproštena ni najmoćnijoj članici evrozone, dok je u novonastalim okolnostima kompanija odlukom evropskog regulatora morala da se odrekne tek nekolicine slotova na nacionalnim aerodromima.
I dok akcionari nemačkih korporacija čekaju kraj juna, tokom kojeg se održava većina skupština akcionara, ne bi li podvukli crtu oko broja kompanija koje su podlegle pritisku javnog mnjenja i promenile politiku dividendi, akcije ovih kompanija beleže snažan oporavak i nalaze se desetak procenata blizu nivoa iz predkorona perioda. Ovome su ponajmanje doprinele odobrene i očekivane dividende, a mnogo više najava novih paketa državne pomoći koji će obuhvatiti i perjanice nemačke privrede, poput auto-sektora.
Helikopter i među Srbima
I dok su najmoćnije zemlje EU prednjačile po davanjima sopstvenim kompanijama u uslovima ukinutih regulatornih ograničenja, sličan put su sledile i manje zemlje u ovom ekonomskom bloku, ali i van njega. Domaći kreatori ekonomske politike usvojili su program mera pomoći koji je po obimu sličan nemačkom (11 odsto BDP-a), ali svakako kudikamo skromniji i sa manjim dometima, kako zbog apsolutnog iznosa tako i zbog nevelike efikasnosti ovdašnje privrede.
Istina, delovi domaćeg paketa bili su etički ispravniji, pa korisnici fiskalnih pogodnosti i direktnih davanja iz budžeta ne mogu isplaćivati dividende do kraja godine, dok je izuzetak načinjen kod javnih preduzeća, čije profite vlada očito vidi kao potporu u obuzdavanju visokog budžetskog deficita koji se očekuje ove godine. Ovom merom su prevashodno ciljane velike kompanije u stranom vlasništvu, koje bi značajan deo profita mogle da isplate putem dividende, što bi u nekakvom negativnom scenariju moglo da naruši platnobilansnu ravnotežu domaće privrede.
Kada su u pitanju korporacije kotirane na Beogradskoj berzi, a koje su u prethodnim godinama redovno isplaćivale dividende, ovu praksu će listom nastaviti i ove godine jer spadaju u stabilnije privredne subjekte, koji se mahom nisu našli na strani korisnika državne pomoći. Tako će akcionari NIS-a, Tehnogasa, Philip Morrisa, Metalca, Impol Sevala i Jedinstva i ove godine učestovati u raspodeli prošlogodišnjeg profita.
I dok se može reći da je država dobro izbalansirala osetljivo pitanje državne pomoći i raspodele privatnih profita, to bi se teško moglo reći i za najavljeno finansiranje privrede putem korporativnih obveznica. Ovaj program ima dosta slabosti i podseća na korišćenje novca iz primarne emisije za finansiranje privrede, neslavno oprobano u devedesetim godinama prošlog veka.
Nemamo razvijeno tržište korporativnih obveznica
Po uzoru na ECB, ovdašnji kreatori ekonomske i monetarne politike predvideli su da NBS otkupljuje korporativne obveznice od banaka ili na sekundarnom tržištu, kako bi indirektno pospešio lakše i jeftinije zaduživanje ovih preduzeća. Problem leži u banalnoj činjenici da uopšte nemamo razvijeno tržište korporativnih obveznica, dok se na prste jedne ruke može navesti broj velikih korporacija kotiranih na berzi, koje imaju kakav-takav investicioni i korporativni rejting. Ovdašnji model predviđa tek administrativni bonitet obveznica izdavaoca, što nije daleko od diskrecione procene plasiranja kredita, koju smo godinama gledali kroz razne državne fondove i agencije i na šta će ličiti otkup korporativnih obveznica od strane NBS-a ukoliko se zaista i sprovede.
Ovaj model u najavi najbolje pokazuje sve strukturne slabosti domaće privrede, koje ne može zatrpati ni mnogo obimniji program državne pomoći. To su isti oni nedostaci zbog kojih je moguće da domaća privreda u tekućoj godini zaista bude među najmanje pogođenim evropskim privredama. Na radost kreatora ekonomske politike, čiji vremenski horizont i onako ne dobacuje dalje od jednog do drugog izbornog ciklusa.
Izvor: Nenad Gujaničić, junsko izdanje Biznis i finansije-Finansije TOP
