Teorija izgleda kaže da kada je u izgledu bilo kakav dobitak ljudi radije biraju sigurnije opcije. Međutim, sasvim oprečno, kada je izgledno da bi nešto mogli da izgube, oni su skloniji riziku.
Vrlo je verovatno da ste se ovog proleća, tokom krize izazvane koronavirusom, bar jednom, a možda i mnogo puta, zapitali: Oh, zašto su ljudi tako iracionalni?
Moguće da se i sami često preispitujete i kajete što ste umesto vrapca u ruci, birali goluba na grani. Ili, pak, obratno. Očekivalo bi se da, kad odlučuju od situacije do situacije, razumni ljudi rade u svom najboljem interesu, ali nije uvek tako. Zašto ljudi donose iracionalne odluke?
Teorija izgleda
Jedan vrlo uticajan među mnogo složenih odgovora na ovo jednostavno pitanje predstavlja takozvana teorija izgleda (prospect theory) koji su pre pola veka ustrojili psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski. Slavnu teoriju, za koju je Kaneman 2002. godine dobio Nobelovu nagradu, a koja objašnjava različito ponašanje ljudi kad nešto treba da dobiju od onog kad nešto mogu da izgube, sada je iznova potvrdilo međunarodno istraživanje u kome su, zamislite, učestvovali i studenti Univerziteta u Beogradu.
Naučni rad pod nazivom “Replikacija obrazaca teorije izgleda za odlučivanje u uslovima rizika” objavljen je u jednom od najuticajnijih svetskih naučnih časopisa Nature Human Behaviour. Među potpisnicima su student Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta, Bojana Većkalov i saradnik Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju na istom fakultetu, Emir Demić. Ovaj rad se bavio proverom eksperimentalnih saznanja na kojima je teorija izgleda utemeljena.
Teorija izgleda je, inače, jedna od najcitiranijih i najuticajnijih naučnih teorija o ponašanju ljudi. Ona objašnjava kako se odlučuje o rizicima i jedna je od prvih ekonomskih (i psiholoških) teorija koje su zasnovane na eksperimentalnim istraživanjima. Teorija počiva na neočekivanom zapažanju da se ljudi različito ponašaju kad su suočeni sa rizikom da nešto dobiju i rizikom da nešto izgube.
Kada je u izgledu kakav dobitak, ljudi radije biraju sigurnije opcije, u duhu gorenavedene poslovice “bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”. Međutim, sasvim oprečno, kada je izgledno da bi nešto mogli da izgube, ljudi su skloniju riziku. Naime, ako već poseduju i vrapca i goluba, a pojavljuje se pretnja zbog koje bi mogli da je izgube (jastreb), pre će spašavati goluba na grani, iako su njegove šanse manje.
Šta više „boli“?
Time se može objasniti gubitak i zašto više boli nego što zadovoljstvo dobitka može da kompenzuje. Tako, na primer, 100 evra mnogo “više vredi” kad se gube, nego kad se dobijaju. Mada je kroz ove primere opisana krajnje pojednostavljeno, teorija izgleda je imala ogroman uticaj na ekonomiju i na izvestan način je zamenila hipotezu Džona fon Nojmana i Oskara Morgenšterna po kojoj će ljudi donositi odluke koji maksimizuju dobitak.
Kod nas vrlo poznat kao autor izvrsne knjige “Misliti, brzo i sporo”, Danijel Kaneman je profesor psihologije na Univerzitetu u Prinstonu u SAD, a do teorije izgleda, kao i drugih otkrića po kojima se proslavio, došao je sa kolegom Amos Tverskim. Započeli su saradnju jednom večernjom diskusijom o percepciji statistike nakon gostujućeg predavanja u Tel Avivu i nastavili da rade na tom problemu. Prvi rezultat je bio rad iz 1973. o heuristikama i zabludama, koji je izrazito citiran, da bi 1979. postavili temelje teorije izgleda.
Sada je, četrdeset godina kasnije, opsežno međunarodno istraživanje testiralo takozvanu replikabilnost nalaza Kanemana i Tverskog, što inače predstavlja ključnu naučnu proveru da li teorija i dalje važi. Ispostavilo se da jeste tako.
Kako se navodi u saopštenju Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju, istraživački tim, koji je predvodio Kai Ruđeri sa Univerziteta Kolumbija, pronašao je da se obrasci identifikovani u originalnom istraživanju sprovedenom pre više od 40 godina i dalje održavaju. Projekat koji je okupio istraživače iz 19 zemalja predstavljao je deo istraživačke prakse koju je Junior Researcher Programme organizovao 2019. godine na Univerzitetu u Kembridžu. Studenti Univerziteta u Beogradu, Bojana Većkalov i Emir Demić, činili su istraživački tim iz Srbije.
Slobodan Bubnjević
Izvor: Nauka kroz priče
Foto: ElisaRiva, Pixabay