dominantni Архиве - Biznis i Finansije

Jan Bremer je analitičar zainteresovan za sliku sveta i njene glavne aktere. Pre svega, prati političke i ekonomske odnose i dešavanja, kritikuje krize i uređenja, piše, govori i predaje na Columbia Univerzitetu. Često je satiričan, ali i jasan i precizan, piše Bonitet.com

Pre nekoliko dana TED.com je objavio njegovo gostovanje koje je već na listi gledanijih. Tema je aktuelna i omiljena Bremerova – svetske sile i odnosi među silnicima uz najavu nove supersile koja preuzima vlast.

Kako Bremer vidi aktuelno stanje u svetu i šta najavljuje kao novinu u odnosu snaga koje vladaju?

Ko je vladao?

„Veliko je pitanje – ko vlada svetom? Svi stariji od 45, kao što sam ja, odrasli su u svetu u kome su vladala dva giganta. Amerikanci su pucali sa jedne strane zida, Sovjeti su postavljali pravila sa druge strane. Bio je to bipolaran svet“, počeo je svoje izlaganje Bremer.

Usledio je jednopolaran svet pošto se raspao SSSR i Sjedinjene Države su ostale jedina supersila dominantna kroz globalne institucije i sa ’sirovom moći’. A, onda su se pre 15-ak godina stvari zakomplikovale. Po rečima Bremera, Sjedinjene Države nisu više želele da budu svetski policajac ili arhitekta globlalne trgovine, pa čak ni navijač globalnih vrednosti. Druge zemlje su jačale i nisu više želele da ignorišu nametnuta pravila koja im se ne dopadaju.

Šta se zatim desilo?

„Zatim su se desile tri stvari“, nastavio je Bremer.

„Prvo, Rusija nije bila integrisana u zapadne institucije. Nekadašnja supersila je bila u padu i bili su ljuti zbog toga. Drugo, Kina se integriše u institucije predvođene Sjedinjenim Državama, pod pretpostavkom da će, kako budu postajali bogatiji i moćniji, postati Amerikanci. Ispostavilo se da su još Kinezi. Amerikancima se sve to ne dopada.

Treće, milioni građana i Amerike i drugih bogatih demokratija osećali su se napušteno i ostavljeno zbog globalizacije. Ovo je decenijama ignorisano. Kao posledicu, osećali su i pokazivali da su njihove vođe i vlade sve više nelegitimne“, rekao je analitičar.

Bremer misli da upravo zato danas ljudi žive u svetu bez vođa i preko 90% geopolitičkih napetosti i sukoba vodi poreklo iz ova tri problema. Ali, ovo stanje bez ’glavnog’ neće dugo trajati.

Šta ljude čeka u narednih 10 godina?

Kakav svetski poredak će snaći ljude u narednim godinama? Bremer predviđa:

„Ono što predviđam će vas iznenaditi. Nećemo imati ni bipolarni ni jednopolarni niti multipolarni svet. Umesto toga, živećemo u dva svetska poretka koja će se malo preklapati, dok će treći imati ogroman uticaj na to kako živimo kao ljudi, šta mislimo, želimo i šta smo spremi da učinimo da to i dobijemo.“

Šta je sa ekonomskim poretkom? Bremer raspored snaga vidi ovako:

„I ovde se vlast deli. Sjedinjene Države su i dalje robusna globalna ekonomija. Ne mogu da koriste svoju dominantnu vojnu poziciju da bi drugima govorili šta da rade ekonomski. Veoma su ekonomski zavisne od Kine, i obrnuto, i činjenica je da su trgovinski odnosi SAD i Kine na najvišem nivou u dosadašnjoj istoriji. Ne može doći do hladnog rata ako su SAD i Kina jedine koje su spremne da ratuju.“

U daljoj analizi Bremer predviđa da će Kina do 2030. biti najveće svetsko tržište. Tu je i EU koja je najveće zajedničko tržište gde se moraju poštovati pravila ako želite dobro da poslujete.

Indija igra sve veću ulogu.

Japan je još uvek važan.

Po mišljenju Bremera, svetski ekonomski poredak ostaće multipolaran.

Treći poredak i vlast

Bremer tvrdi da između pomenuta dva svetska poretka postoje napetosti i jedna i druga strana će pokušati na sve načine da privuku što više svetskih ekonomija – Sjedinjene Države putem nacionalne sigurnosti, a Kinezi poluprovodnicima, mineralima i TikTok-om. I Evropa i Japan i Indija i ostatak sveta učiniće sve da osiguraju da nijedan od dva poretka ne zavlada svetom.

„I, uglavnom će u tome uspeti“, komantariše Bremer i otkriva treći, još važniji poredak.

„Uskoro dolazi treći poredak koji je još važniji. To je digitalni poredak. Ovim poretkom ne upravljaju vlade, već tehnološke kompanije.

Tehnološke kompanije određuju da li će Donald Tramp u stvarnom vremenu i bez filtera razgovarati sa milionima ljudi u novoj trci za predsednika. Tu su platforme društvenih mreža i njihova mogućnost da promovišu dezinformacije i teorije zavere. Bez njih nema nemira u Brazilu niti štrajkova kamiondžija.

Tehološke kompanije sve više određuju naš identitet. Kada sam ja odrastao to su bili nasleđe i vaspitanje. I svi moji emocionalni problemi dolaze od toga kako su me odgajali.

Danas su identiteti ljudi određeni nasleđem, vaspitanjem i algoritmom. Ako želimo da promenimo sistem, ne možemo da se bavimo samo autoritetima i da ih dovodimo u pitanje. Danas moramo da ispitujemo algoritam, a to je zapanjujuće velika sila u rukama tehnoloških kompanija.

Šta će učiniti sa tom moći? Zavisi od toga šta žele da postanu kad porastu“, u jednom od zaključnih delova nastupa rekao je Bremer.

Koji su mogući ishodi?

Jan Bremer dalje pretpostavlja rasplet svetske slike sveta.

Sjedinjene Države i Kina rade na tome kako bi postale što moćnije u digitalnoj sferi. Bremer misli da ako tehnološke kompanije u ovim državama ’pristanu na njihove vlade’, svet će biti uvučen u tehnološki hladni rat. To znači da će digitalni poredak biti podeljen na dva dela.

„Ako pak, tehnološke kompanije odole i istraju u globalnim poslovnim modelima, a mi zadržimo odnos konkurencije između fizičkog i digitalnog sveta, desiće se nova globalizacija – digitalni globalni poredak.

Ili, ako digitalni svet postane sve dominantniji i vlade oslabe u svojim vladavinama, a već vidimo početak toga, tehnološke kompanije će izrasti u dominantne aktere na svetskoj pozornici u svakom pogledu. I to će odrediti da li živimo u svetu neograničenih mogućnosti ili u onom bez slobode“, moguća su scenarija koja vidi Bremer.

Ono na šta posebno podseća analitičar je da u ovakvoj raspodeli snaga nema tajnog prekidača koji će zaustaviti sve digitalne procese koji su u toku.

Takođe, po mišljenju Bremera, pomenute tehnološke kompanije nisu one sa Forbes ili Fortune spiskova najbogatijih sa milijardama dolara prometa. Radi se o najmoćnijim ljudima na planeti o kojima svi želimo da znamo – da li će se ponašati odgovorno dok puštaju u promet novu i moćnu tehnologiju. Ili, sročeno ovakvim Bremerovim pitanjima:

„Šta će učiniti sa još neviđenom količinom podataka koje o nama prikupljaju

i hoće li istrajati u ovim modelima oglašavanja koji donose tolike prihode, a ljude pretvaraju u proizvode, podstiču mržnju, dezinformacije i razbijaju ovu postavku našeg društva?“

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Kina na vreme naučila „japansku“ lekciju

Kineski lideri su na vreme naučili upozoravajuću lekciju na primeru Japana. Japansko Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije je tokom sedamdesetih godina prošlog veka steklo gotovo mitsku reputaciju u svetu zbog očiglednog uspeha u usmeravanju resursa ka razvoju strateških sektora. Japan je proglašen za ekonomsko čudo i mnogim zemljama je savetovano da se ugledaju na japanski razvojni model.

Ali osamdesetih godina, japanski balon nekretnina je pukao, a rast je znatno usporio. Ispostavilo se da mnogi sektori koje je pomenuto ministarstvo podržalo zapravo nisu uspeli. Ono što je zaista pokretalo rast Japana nije bila vizija ministarstva šta je potrebno razvijati, već visoka stopa štednje i brzorastuće obrazovanje veoma disciplinovane radne snage. To su u velikoj meri i faktori koji su pokretali kineski razvoj.

Kineske vlasti ne forsiraju državna preduzeća

Suprotno onome što tvrde zapadni lideri, pa i dobar deo ekonomskih analitičara, kineske vlasti su kontinuirano nastojale da smanje učešće države u ekonomiji, jer su državna preduzeća manje efikasna od privatnih firmi i samo je oko trećine njih u Kini profitabilno. Do 1978. godine, gotovo 100 odsto ekonomskog proizvoda Kine poticalo je iz javnog sektora; danas je taj udeo opao na manje od 20 odsto.

U modernoj Kini, kao i u tradicionalno kapitalističkim zemljama Zapada, sredstva za proizvodnju nalaze se pretežno u privatnim rukama, država ne pokušava da nameće kompanijama odluke o tome šta će proizvoditi i koliko će to koštati.

Pravi pokretači: štednja i obrazovanje

Pravi pokretač kineskog uspeha je visoka stopa štednje, koja iznosi skoro 40% kineskog BDP-a , i više je nego dvostruko veća od stope štednje u SAD i Evropi. To Kini daje ogromne resurse za ulaganje i uspostavljanje osnova za tehnološko vođtsvo. Ono što kineska država jeste uradila je ogromno povećanje ulaganja u dostupnost i kvalitet obrazovanja, ističe Gros.
Kina je u domenu srednjeg obrazovanja već u potpunosti uhvatila korak sa Zapadom. Rezultati testiranja OECD-ovog programa za međunarodnu procenu učenika pokazuju da su kineski srednjoškolci daleko bolji u rešavanju problema od svojih američkih ili evropskih vršnjaka.

Kada je reč o kvalitetu visokog obrazovanja – koje je stvarni ključ tehnološkog vođstva – ono je eksplodiralo u Kini tokom poslednje dve decenije. Prema američkoj Nacionalnoj naučnoj fondaciji, Kina sada školuje više nego dvostruko više inženjera i ima više recenziranih naučnih i inženjerskih publikacija od Sjedinjenih Država. Kina je nadmašila i Evropsku uniju u trošenju na istraživanja i razvoj, a prema trenutnim kretanjima procenjuje se da bi po tom osnovu trebalo bi da dostigne SAD tokom naredne decenije.

Ako SAD i uspe da uništi „Huavej“, Kina ima još mnogo takvih

Iako se vodi pravi linč protiv kineske kompanije Huavej, ona je samo jedna od mnogih kineskih firmi koja je za razvoj svojih proizvoda iskoristila taj ogoroman „fond“ sačinjen od miliona mladih kvalitetnih inženjera. Čak i ako Sjedinjene Države uspeju da unište Huavej, pojaviće se neke nove visokotehnološke kompanije u Kini, predvođene podjednako kvalitetnim talentima.
Kako kineska ekonomija raste, ona se prirodno manje oslanja na izvoz, a generacije njenih novih inženjera uspevaće da savladaju sve veći broj tehnologija. Drugim rečima, planovi kineskih vlasti za naredne godine verovatno bi se ostvarili i bez državne intervencije.

Ko bi se, ustvari, koga oslobodio?

Suprotno tome, američka strategija koja započinje ekonomskim „odvajanjem“ od Kine – ima male šanse za uspeh. Izolovanje od Kine bi moglo biti izvodljivo, ali bi ono bilo i kontraproduktivno.
Trgovina uvek podrazumeva dvosmernu zavisnost. Zato, ako bi se Americi dopala ideja da se „oslobodi“ Kine prekidom trgovinskih veza, istovremeno bi platila visoku cenu za „oslobađanje“ Kine od Amerike. Isključivanje kineskih dobavljača sa američkog tržišta predstavlja indirektno subvencionisanje domaćih skupih proizvođača. Na kraju, efekat smanjenja bilateralne trgovine bio bi jednak Trampovim neuspelim rezultatima u borbi carinama protiv Kine – najskuplju cenu će platiti američki potrošači.

Ne samo uzaludno, već i skupo

A šta se dobija za tu cenu? Ograničavanje pristupa Kine nekim ključnim američkim tehnologijama moglo bi doneti promenu u kratkom roku, ali je malo verovatno da će znatno usporiti razvoj Kine. Sami ljudski i finansijski resursi kojima će Kina raspolagati u narednoj deceniji obezbeđuju ovoj državi dobru osnovu da dominira mnogim visokotehnološkim sektorima, sa ili bez američkih doprinosa.

Zaključak je jasan: sledeća američka administracija trebalo bi da prihvati nastavak kineskog ekonomskog i tehnološkog uspona. Možda joj se neće svideti ideja da Kina pretekne Sjedinjene Države u narednoj deceniji, ali dalji pokušaji da se spreči takav ishod bili bi ne samo uzaludni, već i skupi, poručuje Gros.

dominantni

Kakav svetski poredak nas čeka u narednih deset godina