Srbija bi mogla da istražuje i iskopava najkvalitetniji ugalj na svetu i druge mineralne sirovine na norveškom arhipelagu Svalbard, ukoliko se prijavi kao sukcesor dragocenog a zaboravljenog međunarodnog ugovora koji je potpisala Kraljevina SHS posle Velikog rata.
Taj sporazum državama članicama omogućava poseban slobodan režim eksploatacije i istraživanja značajnih prirodnih resursa Svalbarda, čija je površina velika gotovo kao cela Evropa, pišu Novosti.
– Interesantno je da je Kraljevstvo SHS pristupilo Ugovoru 6. jula 1925, a da do danas nijedna država sukcesorka bivše Jugoslavije nije dala izjavu da nastavlja da ostvaruje prava i da poštuje obaveze koje proizlaze iz Ugovora zaključenog od strane države prethodnice – ukazuje dr Duško Dimitrijević, naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu.
Na ovaj dokument ukazala je nehotice kampanja koju su jastrebovi iz EU podigli proteklih dana zbog ruskih ugljenokopa u subpolarnom arhipelagu, koji je poznat i kao Špicbergen, po imenu svog najvećeg ostrva. Prirodne riznice Svalbarda milenijumima su bile zaštićene subpolarnom klimom. Tehnologiju, ljudstvo i brodove za eksploataciju i transport ovdašnjeg čuvenog uglja iz permafrosta do sada je praktično imao samo SSSR, a zatim Ruska Federacija. Globalno otopljavanje olakšalo je istraživanja i eksploataciju i „otopilo“ i neke „zamrznute“ ambicije.
Ugovor o Svalbardu ima ukupno 46 država članica
– Do 1871. kada je Norveška istakla teritorijalni zahtev, ovaj arhipelag smatran je za „ničiju zemlju“, a interesovanje za ovu oblast naglo je poraslo krajem 19. veka kada su otkrivene znatne zalihe uglja i drugih minerala, kao i zbog ribarenja – objašnjava dr Dimitrijević.
– Velika Britanija, Holandija, Norveška, Rusija, Švedska i SAD pretendovale su na ova ostrva sve do izbijanja Prvog svetskog rata. Tokom Pariske mirovne konferencije, specijalna mešovita komisija sastavila je nacrt Ugovora o Svalbardu kojim su Norveškoj priznata suverena prava nad arhipelagom, a ujedno je uspostavljen poseban međunarodni režim koji od 1925. omogućuje svim ugovornim stranama da se bave ekonomskim aktivnostima, odnosno istraživanjem i eksploatacijom prirodnih resursa.
Koliko su ta bogatstva primamljiva svedoči spisak potpisnika ugovora sa svih kontinenata.
– Ugovor o Svalbardu ima ukupno 46 država članica koje su mu pristupile ili koje su ga ratifikovale: Avganistan, Albanija, Argentina, Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Austrija, Belgija, Bugarska, Kanada, Čile, Kina, Češka, Danska, Dominikanska Republika, Egipat, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Indija, Irska, Italija, Japan, Letonija, Litvanija, Monako, Holandija, Novi Zeland, Severna Koreja, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Rusija, Saudijska Arabija, Slovačka, Južna Afrika, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, SAD, Venecuela. Depozitari Ugovora su Francuska i Norveška – kaže dr Dimitrijević.
Problem je ogromna neažurnost
Uprkos velikom interesovanju, snagu da iskopavaju na ovom surovom terenu od 30-ih godina prošlog veka do danas pokazali su samo Rusi. NJihov rudnik viskokvalitetnog uglja, koji je po rečima stručnjaka na korak do kalorične vrednosti koksa radi i sada, uprkos antiruskoj histeriji. Ipak, sankcije EU su veoma otežale snabdevanje i život oko 300 stanovnika gradića Barencburga, gde se nalaze ruska arktička misija, rudnik uglja i konzulat.
– Reč je najkvalitetnijem uglju ogromne kalorične vrednosti, koji ima širok spektar specifičnih upotreba, od topionica do hemijske industrije – kaže geolog Predrag Mijatović, zamenik direktora Geološkog zavoda Srbije.
– Ilustracije radi, taj ugalj ne bismo mogli da koristimo direktno u našim termoelektranama jer bi ih doslovno istopio. U doba svetske energetske krize ugalj sa Svalbarda samo dobija na vrednosti. Vest da postoji stari ugovor iz doba Kraljevine SHS po kome bi Srbija mogla da istražuje i eksploatiše ugalj i druge mineralne sirovine u norveškom arhipelagu je više nego interesantna.
„Iskopavajući“ sudbinu starog ugovora Kraljevine SHS, „Novosti“ su zašle u neispitana srpska arhivska prostranstva, koja možda kriju još korisnih sporazuma.
– Jedan od naših najozbiljnijih državnih problema je ogromna neažurnost, na koju ukazuje Ugovor o Svalbardu o kome prvi put informacije dobijam od vas – kaže ugledni pravni stručnjak dr Milan Parivodić, nekadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.
– On je veoma interesantan i smatram da je neophodno da se Srbija što pre prijavi kao sukscesor. Bilo bi nephodno da se sistematski prečešljaju svi naši arhivi i utvrdi da li ima još sličnih sporazuma. Pretpostavljam da oni postoje, jer i ovaj ugovor svedoči da su 1925. državu vodili obrazovani i dalekovidi ljudi.
Nejasnoće u Ugovoru
Stručnjaci smatraju da je važnost ugovora danas pod znakom pitanja, s obzirom na protok vremena i izmenjene okolnosti koje su dovele do izmena naziva i prestanka država prethodnica: Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ.
– Relevantno je pitanje njegove sukcesije od strane država sukcesorki posle raspada ili disolucije SFRJ u skladu sa međunarodnopravnim pravilima i principima – naglašava dr Dimitrijević.
Nakon Drugog svetskog rata „druga Jugoslavija“ je prihvatila prava i obaveza iz višestranih ugovora u kojima se kao potpisnica pojavljivala Kraljevina SHS ili Kraljevina Jugoslavija, ali mišljenja depozitara Ugovora o Svalbardu bila su podeljena za vreme trajanja jugoslovenske krize. Francuska je tretirala i dalje bivšu Jugoslaviju kao stranu ugovornicu, dok je Norveška smatrala da to nije prihvatljivo i da treba naći rešenje u saglasnosti svih strana Ugovora.
– Zbog nejasnoća koje su nastale povodom kontinuiteta važenja Ugovora, o čemu bi dokumentacija trebalo da se nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova, mišljenja smo da bi za Republiku Srbiju kao pravnog sledbenika SR Jugoslavije i jednu od sukcesorki SFR Jugoslavije, pravilniji pristup bio da svoj status države ugovornice reguliše davanjem izjave o sukcesiji, kojom potvrđuje dalje važenje Ugovora o Svalbardu u odnosu na nju, ili pak, davanjem izjave o pristupanju. Slična praksa je već primenjena prilikom nasleđivanja višestranih međunarodnih ugovora bivše SFRJ čiji je depozitar bio generalni sekretar UN, čime je ugovorni status tadašnje SR Jugoslavije u odnosu na međunarodne ugovorne obaveze nastale pre 27. aprila 1992. godine, bio trajno regulisan – zaključuje dr Dimitrijević.
Arktička riznica
Interesovanje za arhipelag Svalbard i Barencovo more koje ga okružuje naglo je poraslo sa globalnim otopljavanjem, koje je olakšalo geološka istraživanja i dovelo do otkrića novih izvorišta nafte.
– Rusija i Norveška su tokom 2010. zaključile u Murmansku sveobuhvatni sporazum o delimitaciji i saradnji u Barencovom moru – kaže dr Dimitrijević. – Rešenje graničnog problema omogućilo je početak istraživanja i eksploatacije novih energetskih nalazišta na površini od oko 110.000 kvadratnih kilometara.
Oteta nam vrhunska plovila
Plovidbeni stručnjaci kažu da udaljenost Svalbarda do koga se može stići samo brodom, ne bi bila problem da Srbija poseduje nekadašnju flotu beogradskog „Beoplova“. Ona je imala brodove najveće nosivosti u bivšoj SFRJ kojima je, između ostalog, dopremana ruda iz Latinske Amerike u smederevsku železaru. Ovi brodovi su, zvanično, tokom međunarodnih sankcija devedesetih zaplenjeni na ime neplaćenih troškova stranim lukama u kojima su bili na vezu. Nezvanična verzija navodi da je reč o jednoj od najvećih pljački srpske imovine, koja je omogućila stranim brodarstvima da jeftino dođu do vrhunskih plovila, od kojih neka i danas plove baš u subpolarnim predelima.
Izvor: Novosti
Foto: Pixabay