Fernando Francis je dete kubanskog diplomate i Kolumbijke koji su oboje poreklom iz Palestine. Budući da dobro govori arapski jezik, godinama je radio kao ratni izveštač na Bliskom Istoku, posle čega je stekao australijsko državljanstvo i nastavio da se bavi novinarstvom u toj zemlji. Ali, kada je došlo vreme da izabere gde će se skućiti, na iznenađenje svojih prijatelja, odlučio se za Vrčin, gde sada vodi miran život, brinući o kući i okućnici, i uživajući u sitnim zadovoljstvima poput pravljenja džema. Zahvaljujući supruzi, koja je srpskog porekla, upoznao je našu zemlju i zaljubio se u nju. Redovno putuje i fotografiše po Srbiji, izlaže slike pejzaža, crkvi i – onoga što najviše voli – nasmejanih ljudi.
BIF: Zašto ste odlučili da se baš na Bliskom Istoku bavite novinarstvom?
Fernando Francis: To baš i nije bio moj prvi izbor, već splet neobičnih okolnosti. Naime, moji roditelji su se upoznali i venčali dok je otac kao kubanski diplomata radio u Kolumbiji. Pošto su oboje poreklom iz Palestine bilo je za očekivati da će u jednom trenutku dobiti radni zadatak u toj zemlji. Tamo sam se rodio, ali smo tokom mog odrastanja više puta menjali države boravka. Zato sam naučio nekoliko jezika, među kojima i arapski, koji mi je kasnije mnogo pomogao u karijeri.
Kao mladić sam želeo da vidim svet, pa sam upisao fakultet za međunarodnu poslovnu administraciju u Velikoj Britaniji. Međutim, po povratku na Bliski Istok sam shvatio da moja struka tamo nikome ne treba. Zato sam postao novinar, iako sam znao da se vlastima u tim zemljama ne sviđa ni najdobronamernija kritika, što znači da izborom ove profesije automatski stvarate neprijatelje. Ja, na primer, zbog bavljenja novinarstvom više ne smem da uđem u neke od tih zemalja, čak ni kada želim da posetim rodbinu.
BIF: Kako ste se obreli u ratnom novinarstvu?
Fernando Francis: Bio sam mlad novinar i, pošto niko nije hteo da izveštava iz ratova, shvatio sam to kao šansu da izgradim karijeru. Počeo sam u Iranu za vreme sukoba sa Irakom, a nastavio u Bejrutu tokom građanskog rata. Mi tada nismo imali zaštitnu opremu i osiguranje, pa sam prestao sa sobom da vodim fotoreportere, kako ne bih rizikovao još nečiji život osim svog. Tako sam počeo da se bavim fotografijom.
BIF: Možete li nam preneti deo svojih ratnih iskustava?
Fernando Francis: Kada se zadesite usred nekog sukoba, najbitnije je da ne izigravate heroja, nego da sačuvate živu glavu. To konkretno znači da morate paziti kuda idete, da kada čujete pucnjavu morate odmah pronaći zaklon… Pomaže i ako ste po prirodi smireni i ne paničite.
Sada, kada se toga setim mogu samo da kažem da je rat jedna užasna stvar. On ljude pretvara u životinje. Gledao sam vojnike kako, pod naletom adrenalina, pucaju kao sumanuti ne vodeći računa o tome da li su oni sami pogođeni, ili da li su pogodili nekoga nedužnog.
Ali tu nije kraj. Čak i kada rat prođe, vojnici retko uspevaju da se vrate u normalan život i da se uklope u svoje okruženje. Tako se rađaju novi problemi u društvu, poput ekstremizma, nasilja i slično.
BIF: Kako je Vama posle života pod stalnim adrenalinom izgledao povratak na uobičajene novinarske zadatke?
Fernando Francis: Nimalo mi nije nedostajao adrenalin. Šta više, uživao sam u miru i stabilnosti. Posle ratova sam radio kao novinar i urednik deska u novinama širom Bliskog Istoka. Bio sam u Jordanu, Libanu, Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji. Neko vreme sam radio i kao dopisnik poznatih zapadnih medija, poput „Gardijana“.
Iste teme su me pratile i kasnije u Australiji. Tamo sam otišao ranih osamdesetih i pokrenuo magazin koji je pratio dešavanja na Bliskom Istoku. On nije potrajao, te sam posle njegovog gašenja radio za australijske medije poput „SBS“-a, „ABC“-a i drugih, sve dok mi se ponovo nije ukazala šansa da pokrenem svoj list. To je bio časopis „Al Bajrak“, koji je izlazio na arapskom jeziku i čitala ga je arapska manjina u Australiji. U jednom trenutku bio je pripojen većoj organizaciji koja je objavljivala štampu na stranim jezicima. Trajao je više od deset godina, sve dok čovek koji je stajao iza te organizacije nije bankrotirao.
Tada smo se svi našli u problemu. Pošto sam želeo da se krećem slobodno i da ne budem opterećen dugovima, platio sam i njegova i dugovanja „Al Bajraka“. Tako sam 2003. godine opet bio bez posla. I ne samo bez posla nego i bez ijednog centa. Sećam se da, kada smo stavili ključ u bravu, nisam imao novca da se prevezem javnim prevozom od kancelarije do kuće.
BIF: Da li je to bio razlog vašeg povratka na Bliski Istok?
Fernando Francis: Da, iako sam prethodno tvrdio da se više neću vraćati tamo, sudbina je drugačije htela. Nisam imao posao, pa sam prihvatio ponudu da radim u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Dve godine sam se bavio novinarstvom, pre nego što sam se prijavio za poziciju medijskog savetnika u kabinetu predsednika. Kako bi vašim čitaocima bilo jasnije o kakvom se poslu radi, pomenuću da je ta zemlja podeljena na sedam emirata i da svi oni imaju svoju vlast. Jedan od tih sedam vladara služi istovremeno i kao predsednik. To je trenutno Halifa bin Zajed, čije prezime vam može zazvučati poznato jer je u pitanju brat Mohameda bin Zajeda, znanog u srpskoj javnosti po učešću u projektu Beograd na vodi. Dakle, dobio sam posao u njegovom kabinetu, koji mi je omogućio vraćanje svih preostalih dugova, ali i da uštedim nešto novca od kojeg ću kasnije kupiti kuću u Beogradu.
BIF: Zašto ste se odlučili baš za Beograd?
Fernando Francis: Moja supruga Zoja Bojić je poreklom iz Srbije. Nas dvoje smo se upoznali u Australiji, a ja zbog poslovnih obaveza nikako nisam stizao da vidim njenu rodnu zemlju. Tek 2013. sam imao više slobodnog vremena pa sam odlučio da dođem u Srbiju. Zoja je već bila ovde u poseti roditeljima i ja sam seo u avion i došao da je iznenadim.
Kada sam prvi put kročio u Srbiju oduševio sam se bojama. To je jedna od najzelenijih zemalja u kojoj sam bio. U Australiji, na primer, gde god ima nekog zelenila oni taj deo zemlje proglase nacionalnim parkom i zaštite ga. Ako bi se tako radilo ovde, cela Srbija bi bila jedan veliki nacionalni park. Odmah sam znao da je ovo zemlja u kojoj želim da živim. Zato smo kupili kuću na periferiji Beograda. Sada uživamo u prelepom dvorištu, okruženi zelenilom.
Međutim, kada sam započeo proces selidbe, mojim prijateljima nije bilo najjasnije zašto napuštam Australiju i selim se u Srbiju. Čak ni Srbi koje ovde upoznajem ne razumeju zašto sam to uradio. Građani Srbije su veoma nezadovoljni situacijom u kojoj se nalaze, ali meni kao strancu ova zemlja deluje kao lepo mesto za život. Čini mi se da će u budućnosti biti još lepše, jer se neprekidno razvija.
Ipak, treba imati u vidu da sam u vašu zemlju došao iz države u kojoj sam imao problem da objavim knjigu, osim ako ne cenzurišem neke delove. Zanimljivo je da ta knjiga nije o politici ili ekonomiji već baš o Ujedinjenim Arapskim Emiratima, o tome šta se sve može videti u toj zemlji. Pa opet nije bilo lako objaviti je.
BIF: Šta vam se najviše dopada u Srbiji?
Fernando Francis: Ljudi. Veoma su ljubazni, ali ne izveštačeno, sa lažnim osmesima, već onako iz duše. Jednom me je tašta odvela na Đeram pijacu, i kada je rekla prodavačici da sam stranac i da sam došao da upoznam zemlju, ona se toliko oduševila da nam je natrpala razno povrće u kese, kao poklon za mene. To je više od obične dobrodošlice, to je prijateljska dobrodošlica.
BIF: Kako kroz vaš objektiv izgleda naša zemlja?
Fernando Francis: Zeleno i srećno. Kad god mogu putujem po Srbiji i fotografišem ono što mi privuče pažnju. To je često priroda, ali i očuvana tradicija, bilo da su u pitanju crkve, etno kuće ili život na selu. I ljudi. Na primer, slikao sam više puta radnike koji obavljaju teške fizičke poslove i skoro na svakoj fotografiji oni imaju osmeh na licu. Čini mi se da su ljudi ovde srećniji nego što su toga svesni.
Kada kažem da nisu svesni svoje sreće, mislim pre svega na urođenu dozu negativnosti kod vašeg naroda. Ljudi se ovde stalno nerviraju oko politike, korupcije i sličnih loših društvenih pojava, i to je sasvim razumljivo, ali niste vi ni najgora, ni najsiromašnija, ni najkorumpiranija zemlja na svetu.
Ne kažem da ne treba težiti boljem, ali bi trebalo imati u vidu i činjenicu da vam u toj težnji može proteći ceo život. Ja mislim da je bolje uživati u njemu i biti zadovoljan onim što imaš, a to je prelepa priroda, osećaj bliskosti među ljudima, ukusna hrana…
BIF: Gde naši sugrađani mogu pogledati Vaše fotografije?
Fernando Francis: Imam stalnu postavku pod nazivom „Why love Serbia“ u Pedagoškom muzeju u Beogradu. Moje fotografije su građani prethodno mogli videti u Galeriji RTS-a i u Studenskom centru Novi Sad na izložbi „Prošireni vidici“, i to zahvaljujući jednom slučajnom poznanstvu. Ja sam, naime, fotografisao „za svoju dušu“, nije mi bilo ni na kraj pameti da organizujem izložbu. Onda sam upoznao Nikolu Mirkova, predsednika Saveta za likovno stvaralaštvo RTS-a, i kada sam mu pokazao fotografije on mi je ponudio saradnju. Tako su nastali „Prošireni vidici“.
Marija Dukić