Home Tags Posts tagged with "franšiza"
Tag:

franšiza

EkonomijaVesti

Zašto je franšiza dobro rešenje za preduzetnika

by bifadmin

Ulaganje u franšizu se smatra dobrim korakom za sve preduzetnike koji žele da otpočnu samostalno svoj posao, ali nemaju ideju ili su nesigurni da se upuste u neizvesno poslovanje. Kupovina franšize za već izgrađen i uspešan brend se čini kao najoptimalnije rešenje.

Ovakav vid posla verovatno omogućava sigurniji početak poslovanja i povećava šanse za uspeh na već velikom i raznolikom tržišu, jer statistika kaže da čak 80% novootvorenih firmi ne opstane nakon prve godine poslovanja.

U nastavku teksta pročitajte sve neophodne informacije o franšizingu, kao i šta treba da znate pre ulaganja.

Šta je franšiza?

Prvenstveno, trebalo bi definisati šta je franšiza. Franšiza predstavlja sveobuhvatni odnos u kom davalac franšize dodeljuje primaocu franšize pravo da radi sa franšizom i prodaje proizvode koje je davalac proizveo u skladu sa svojim uslovima i pod zaštićenim komercijalnim imenom.

Ona omogućava primaocu da sa minimalnom investicijom proširi svoje već postojeće poslovanje ili započne novi, profitabilni posao. Posebno u kriznim vremenima, franšiza se pokazuje kao odlična saradnja i poslovna prilika za pojedince.

Mada podrazumeva poslovanje pod tuđim imenom, ovaj model poslovanja svakako predstavlja lični biznis. On sa sobom nosi i znatno manje rizike, jer se od starta primenjuje provereno uspešan poslovni model.

Osnovne činjenice o ovakvom poslovanju su:

– davalac franšize je vlasnik zaštitnog znaka i brenda franšizne mreže;

– uspeh svog poslovnog koncepta je davalac dokazao u praksi;

– primalac franšize je i dalje samostalni preduzetnik i posluje u svoje ime i za svoj račun;

– davalac franšize treba da uputi primaoca kako da posluje;

– primalac je vlasnik imovine prodajnog mesta i određuje cenu robe i usluga u svojoj poslovnici-prodajnom mestu;

– principi saradnje davaoca i primaoca franšize su definisani i uređeni ugovorom, a uputstva o poslovnom postupanju u operativnom priručniku.

Ugovor o franšizingu

Ovo je vrsta ugovora na određeno ili neodređeno vreme i njime se regulišu odnosi između davaoca i primaoca franšize, tako što se daje pravo primaocu da posluje pod imenom davaoca uz plaćanje naknade.

Pri sklapanju ugovora postoje dve ugovorne strane:

– franšizator – onaj koji ustupa svoju robu na prodaju, tehnologiju rada, makreting, brend i sve drugo što primaocu pomaže da se identifikuje, snađe i lakše i brže prodaje robu;

– franšizer – promalac franšize koji franšizatoru plaća ugovorom određenu cenu provizije za sve ustupljeno i, najčešće sam obezbeđuje poslovni prostor i radnu snagu.

Ugovor o franšizingu je kompleksan ugovor i u sebi sadrži brojne elemente drugih vrsta ugovora – ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o licenci i drugih. U samoj praksi se javlja u više oblika, i to kao robni, uslužni i proizvodni, nacionalni i međunarodni i drugi.

Iako nije imenovan ugovor, jer ga Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži, ovo je formalan ugovor i obevezan je za obe strane. Svakako, franšizator ima dominantan položaj i najčešće se trudi da obaveže primaoca što više i čvršće.

Šta treba znati pre ulaganja?

Iako nijedan biznis nije sigurna opklada, jer čak i kada se radi o uhodanim sistemima poslovanja, postoje primaoci koji posluju za primer i oni koji rade na ivici isplativosti.

Veoma je važno da onaj koji razmišlja o pokretanju posla ima ozbiljan pristup, jer koliko god da su intuicija i instikt od značaja, biznis se ne može razvijati oslanjanjem na njih.

Jedna od prednosti franšiznog modela saradnje jeste upravo što davalac ima obavezu da obuči svog budućeg partnera, ali na kraju, primalac treba da pokaže angažovanost, trud i znanje kako bi se ostvarili najbolji rezultati.

Početni kapital

Još jedna bitna stavka jeste – kapital. Iskustvo govori da ni jedan biznis ne treba pokretati bez viška kapitala, jer pored same kupovine franšize, neophodno je imati i dodatni kapital na raspolaganju.

Pored iznajmljivanja poslovnog prostora, renoviranja, uređivanja i opremanja istog, kupovine robe, tu si i troškovi koji su tipični za franšizu – redovne i marketinške naknade.

Ne treba zaboraviti ni troškove poslovanja, kao što su renta, režije, plate i doprinosi zaposlenih.

Preporuka je da pre ulaganja u franšizu stavite na papir i izračunate sve moguće troškove i zarade. Istina je da veći ulog najčešće donosi i veću zaradu, ali ona ne dolazi preko noći i treba je strpljivo čekati.

Lokacija je važna

Posao nikada ne bi trebalo započinjati na lošoj lokaciji. Preduzetnici često ne obrate pažnju na ovaj detalj kada ih obaspe mnoštvo obaveza i pritisak pri pokretanju biznisa, ali lokacija može biti veoma važan faktor za uspešnost.

Iako proces pronalaženja i odabira idealne lokacije može da potraje, sigurnije je strpljivo sačekati onu idealnu, jer će se na kraju isplatiti. Budućim primaocima franšize se preporučuje da detaljno istraže lokaciju, pre nego što ulože svoj novac.

To znači da treba da je obiđe i tokom radnih dana i tokom vikenda i to u različitim delovima dana, jer će tako steći pravu sliku o protoku ljudi i vidljivosti samog lokala.

Franšizing je prava poslovna opcija za sve one koji žele da lakše, sigurnije i izvesnije razvijaju preduzetnički duh pod okriljem već dokazano uspešnog poslovnog sistema.

Izvor: Industrija
Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Nepravedno zaboravljena preduzetnica: Služavka koja izmislila franšizu

by bifadmin

Šezdeset godina pre nego što je MekDonalds započeo svoj put ka franšiznoj imperiji, ovaj model poslovanja je izmislila jedna Kanađanka, potekla iz krajnje bede. Siromašna služavka je zahvaljujući svojoj dovitljivosti i hrabrosti da ispolji poslovne ambicije u vreme kada su takve žene tretirane kao „ozbiljno bolesne“, začela i razvila modernu frizersku industriju. Izgradila je franšizno carstvo od preko 500 frizerskih salona širom SAD, Kanade i Evrope, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. Uprkos tome, danas skoro niko ne zna za nju.

Istoričari ekonomije mogu i te kako da se ogreše o činjenice. To dokazuje i primer da danas praktično niko ne dovodi u pitanje podatak ko je začetnik franšiznog modela poslovanja. Gotovo svi jednoglasno tvrde da je to Rej Krok, uspešni američki preduzetnik koji je od samouslužnog restorana braće Mek Donalds u San Bernardinu u Kaliforniji, inače kupaca njegovih miksera, napravio prvu i danas najveću franšiznu imperiju.

Ali franšiza nema oca, nego majku. Ovakav model širenja poslovanja je započela jedna žena, čak 60 godina pre nego što je na tu ideju došao Rej Krok. Više od jednog veka kasnije, ona je uglavnom nepoznata široj javnosti. Njeno ime je Marta Matilda Harper, izgradila je prvu franšizu frizerskih salona u SAD i proširila je po svetu, obučivši stotine siromašnih žena da pokrenu i vode sopstveni posao. I sve to u vreme kada su pripadnice takozvanog „slabijeg pola“ koje bi se usudile da ispolje bilo kakve političke ili poslovne ambicije, u javnosti etiketirane kao osobe koje pate od „ozbiljne ženske bolesti“.

Marta Harper je rođena 1857. godine u malom selu u Ontariju u Kanadi. Njen otac je bio krojač koji je vodio više računa o religijskom čistunstvu nego o poslu, pa je porodica sa desetoro dece jedva preživljavala u brvnari sa samo jednom prostorijom. Na kraju, da bi se spasili od gladi, krojač koji je tukao svoju decu i za najmanji „moralni prestup“, počeo je da ih iznajmljuje kao radnu snagu uspešnijima od sebe. Tako je Marta već sa sedam godina počela da pere, čisti i kuva po bogatim porodicama, za platu od tadašnjih četiri dolara mesečno. Od tog novca nije dobijala ništa, jer je svaki peni završavao u džepu njenog oca.

Kad život promeni jedan papirić

Pet godina kasnije, dospela je kao sluškinja u porodicu jednog lekara po imenu Veston Leroj Heriman. Tu je konačno počela da nazire mogućnost kako da se oslobodi ropstva koje joj je nametnuo sopstveni otac. Heriman je imao lekarsku ordinaciju, ali ga je posebno zanimalo proučavanje ljudske kose. Ovakvo interesovanje nije bilo uobičajeno u vreme kada su se ljudi retko kupali i još ređe prali kosu. Problem nije bio samo u shvatanju higijene, već i u nedostatku tople vode i u nestašici sapuna koji se pravio od svinjske masti i pepela, što je tada predstavljalo vrhunac kozmetičke industrije.

Zato ne čudi da kanadski lekar nije nalazio mnogo sagovornika u oblasti koja ga je zanimala, ali je imao jednog jako zainteresovanog slušaoca – svoju trinaestogodišnju sluškinju Martu. Tokom sledeće decenije sa njom je delio sva svoja otkrića, a kada je umro 1879. godine ostavio joj je nešto novca i papirić koji će promeniti njen život – recepturu tonika za kosu, spravljenog od biljaka. Dvadesetdvogodišnja Marta Harper pobegla je sa to malo novca i sa receptom u džepu daleko od svoga oca, u američki grad Ročester u saveznoj državi Njujork.

Njena ušteđevina je bila mizerna i zato se ponovo zaposlila kao služavka, ali je brzo shvatila da je nova sredina potpuno drugačija od one u kojoj je odrasla. Život u Ročesteru je bio mnogo užurbaniji i sve se vrtelo oko poslovnih prilika, pa je i sluškinja poreklom iz Kanade počela da gradi svoju kada se zaposlila kod jedne bogatašice, Luele Roberts. Preuzela je ulogu njenog ličnog frizera i pokazala se toliko veštom da su ubrzo sve žene iz visokog društva želele da imaju isti tretman i frizuru.

Tako se kuća njene poslodavke pretvorila u preteču frizerskog salona, a Marta je ono malo slobodnog vremena provodila u podrumu, gde je na osnovu stečenog iskustva poboljšavala recepturu kanadskog lekara i potom počela da proizvodi sopstvenu varijantu tonika za kosu.

Pionirka franšize

Zamisao da otvori javni salon u to vreme je bila nezamisliva, ne samo zato što je bila žena, već i zbog činjenice da su i sve druge žene bile zgranute idejom da se ulepšavaju izvan kućne intime. No, Marta Harper nije odustajala, iznajmila je advokata i izborila se da dobije poslovni prostor, i to nigde dugo nego u zgradi u kojoj su bile smeštene najprestižnije firme u Ročesteru. Imala je 31 godinu kada je otvorila prvi frizerski salon, u koji je uložila 360 dolara, svoju životnu ušteđevinu. Ali salon je zvrjao prazan, dok se vlasnica nije dosetila da profesoru muzike koji je u blizini održavao časove klavira, ustupi svoje prostorije kao mesto gde majke i guvernante mogu da sačekaju decu dok ne završe sa časom. I da usput izađu iz „čekaonice“ sa novom frizurom.

Bio je to genijalan marketinški potez, kojem nije mogao da odoli sve veći broj žena. Harper je iskoristila takvo interesovanje da svoju uslugu podeli na više različitih tretmana, nadenuvši im zvučna imena, a pošto je imala izrazito bujnu i sjajnu kosu, samoj sebi je predstavljala najbolju reklamu. Sa rastom posla, zaradu je uložila u opremu koju je takođe sama osmislila. Izumela je prvu frizersku stolicu za pranje kose, koja se naslanjala na lavabo i imala udubljene za vrat. Kada su mušterije masovno počele da dolaze iz drugih gradova, shvatila je da sama više neće moći da obavlja toliki posao i došla je na ideju da proširi broj salona, ali na jedan potpuno nov način.

Napravila je listu gradova iz kojih je dolazio najveći broj klijentkinja i tamo je pronalazila žene iz siromašnih slojeva, koje su bile voljne da započnu sopstveni posao. Uporedo sa obučavanjem radnica, lobirala je da njene mušterije potpisuju peticije za otvaranje frizerskog salona u njihovom mestu. Kada bi izdejstvovala dozvolu za otvaranje takvog objekta, svojim učenicama je pozajmljivala početni kapital, uz uslov da moraju da rade striktno prema njenom modelu i standardima, da koriste isti reklamni materijal i da od nje kupuju opremu i preprate za kosu. Ona bi lično odabrala svaku lokaciju za otvaranje salona i kontrolisala je kako se odvija poslovanje.

Životna greška

Njen poslovni model se pokazao toliko uspešnim i stabilnim, da je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine izgradila franšizu od 134 frizerska salona u 128 gradova širom SAD, Kanade i Evrope. Dvadesetih godina prošlog veka je proširila posao i na mušku klijentelu, a zanimljivo je da nije odustajala od svojih prirodnih preparata ni kada su tržište preplavili šamponi i drugi proizvodi za negu kose zasnovani na hemiji. Uprkos tome što je odbijala da svoje proizvode komercijalizuje kroz industrijsku proizvodnju, toliko se obogatila da je u vreme Velike depresije poklonila 1.500 dolara nekadašnjoj poslodavki i bogatašici Lueli Roberts, kako ne bi izgubila svoje imanje i tako je spasila od propasti.

Marta Harper je bila prva žena koja je postala članica Privrednog udruženja Ročestera, ali je na kraju napravila životnu grešku – kada je već prevalila šezdesetu godinu, udala se za mnogo mlađeg i daleko nesposobnijeg muškarca od sebe. On je posle njene smrti 1950. godine nasledio frizersko carstvo od preko 500 salona širom sveta, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. I uspeo je da ga – upropasti. Njen suprug je već 1956. godine prodao posrnuli posao i ubrzo su svi zaboravili ženu kojoj su se svojevremeno divili američki predsednik Vudro Vilson i začetnik američke automobilske industrije Henri Ford.

Na mestu gde je Marta Harper otvorila svoj prvi frizerski salon u Ročesteru danas se nalazi prodavnica guma, a ceo taj kraj su preplavili MekDonaldsovi restorani.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Lucas Mendes, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Kako su Milky palačinkarnice osvojile region?

by bifadmin

Ivan Milković je pre osam godina pokrenuo posao sa palačinkama u Hrvatskoj, a sada ima franšize u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Palačinkarnice Milky u međuvremenu su postale sinonim za obilne ali i instagramičneporcije, i stekle regionalnu slavu, piše portal Biznis u regionu.

Ideju da otvori palačinkarnicu dao mu je drugar koji je čuo da su ovakvi ugostiteljski objekti hit u Beogradu. “Kada sam završio Ekonomski fakultet, smer menadžment, bila je 2014. godina. Kriza. Državni podsticaj za pokretanje posla je bio 1.600 kuna (250 eura). Ja sam imao 25 godina i želeo da napravim nešto svoje. I što ću, od porodice i svoje ušteđevine uložim 12.000, 13.000 tisuća eura u prvi lokal – palačinkarnicu”, priča Milković.

Njegov fokus tada je bio na kvalitetu sirovina, ali i na velikim porcijama po prihvatljivim cenama. Takođe, prema Milkovićevim rečima, uveli su i neke inovacije na ovo tržište: “Meni se nije dalo unositi u kasu neke kombinacije pa da imamo isti meni. Neka svako sam napravi svoju palačinku, to je bila moja filozofija. Da gost bira”.

Od ideje iz Beograda do lokala u Beogradu

Prvi lokal koji je otvorio u Zagrebu uredio je sam. Nameštaj je bio od drvenih paleta. Čak mu je inspekcija u početku rušila enterijer jer nisu razumeli ideju da gosti gledaju kuhinju gde se palačinke spremaju.

Kada je lokal konačno sređen i otvoren, Milković i kolege pokušavali su na sve načine da privuku pažnju mušterija. “Osim kvalitetom palačinki, to sam činio i lepljenjem balona na okolno drveće, a kupovao sam i party strobere i stavljao ih u prozore da prolaznicima skrenem pogled, da vide da se tu nešto dešava. Brzo su nas primetili. Postali smo hit. Nekada je u 28 kvadrata bilo 40 ljudi. Onda sam odlučio otvoriti drugi lokal”, priseća se on. Tako je Milky već stekao ime u Hrvatskoj, a onda je, kada se brendirao, započeo i svoju regionalnu priču izdajući franšize. Prvi franšizni lokal otvoren je u Sarajevu, a zatim je poslovna priča krenula da se razvija širom Balkana, da bi došla i do Beograda.

Sada kada ima već poznato poslovno ime Ivan Milković kaže da radi manje nego na početku i da mu to ostavlja više vremena za porodični život. U planu mu je i proširivanje Milky palačinkarnica na druge kontinente, ali trenutno prati razvoj geopolitičke situacije.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Biznis u regionu.

Foto: Lična arhiva / Milky

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusIZDVAJAMOVesti

Zašto započeti biznis kroz franšizu?

by bifadmin

Najveća snaga franšiznog sistema je u tome što jedna mala firma praktično posluje sa mnogim drugim firmama, a zajedno čine veliki i snažan brend. Ništa manje vredna nije međusobna podela iskustva primalaca franšize. Svakodnevna stručna podrška pri započinjanju posla, kao i kasnija podrška u svakodnevnom radu, dovodi do toga da kupovinom franšize primalac praktično kupuje „gotov proizvod”. Kada sami započinjete posao, mogućnost greške je daleko veća.

Uzimanjem franšize, preduzetnik štedi ogroman novac, vreme i energiju, koje bi inače zasigurno potrošio razvijajući samostalno svoj privatni posao, a istovremeno povećava šanse za uspeh. Iako se u ovoj rečenici, koju je izgovorio Nemanja Nikodijević, primalac master franšize portugalskog brenda DepilConcept za Srbiju, ne kriju svi odgovori o tome zašto je dobro započeti posao kroz franšizu, nazire se suština.

Statistika kaže da u franšiznom privatnom biznisu 97% preduzetnika nastavi sa radom posle prve godine, a u samostalnom privatnom biznisu svega 25%, dodaje Nikodijević. Takođe, u franšiznom privatnom biznisu 93% nastavi sa radom posle pete godine, dok se u samostalnom privatnom biznisu 70% učesnika zatvori do pete godine.

„Osnovna i najznačajnija razlika franšizinga u odnosu na samostalno započinjanje posla jeste preuzimanje praktičnog znanja i veština (know-how) koje davalac franšize ustupa svakom primaocu franšize koji se priključi franšiznom lancu. Pored toga, svakodnevna stručna podrška pri započinjanju posla, kao i kasnija podrška u svakodnevnom radu, dovodi do toga da kupovinom franšize primalac praktično kupuje gotov proizvod”, objašnja Nikodijević zašto su se on i njegova supruga Irma odlučili da uzmu franšizu.

Mali biznis, velika porodica

Isto je razmišljao i Saša Milutinović, koji je uzeo master franšizu za Srbiju i Crnu Goru švedskog brenda Husse, hrane za kućne ljubimce. Najveća snaga franšiznog sistema, prema njegovim rečima, jeste što jedna mala firma praktično posluje sa mnogim drugim firmama, a zajedno čine veliki i snažan brend. Ništa manje vredna nije međusobna podela iskustva sa primaocima franšize koji posluju u zemlji, regionu i širom sveta. „To je neprocenjiva vrednost jer različita iskustva možete upotrebiti i prilagoditi na sopstvenom tržištu“, kaže Milutinović.

Husse, ali i brojni drugi franšizni brendovi veoma važnim smatraju komunikaciju i redovne sastanke primalaca franšize, globalno i lokalno. To je jedan od načina kako se mogu razmenjivati znanja, ali se neretko koriste i drugi kanali komunikacije. U svakom slučaju, kao najveću prednost primaoci franšize ističu to što su deo veće porodice na koju se, ako zatreba, mogu osloniti u prevazilaženju problema.

Dobra startna pozicija

Zato je i Jan Bidan uzeo master franšizu za centralnu i istočnu Evropu kandaskog edukativnog sistema Maple Bear, koji pod svojim brendom okuplja vrtiće, osnovne i srednje škole u 22 zemlje. Ovaj preduzetnik je mišljenja da je kupovina franšize zapravo dobra startna pozicija, a nikako garancija za uspeh. „Kada se postane primalac Maple Bear franšize to znači da ćete dobijati konstantnu podršku od davaoca franšize. Dakle, primalac franšize ne kupuje samo licencu, već praktično postaje deo mreže od 450 škola sa kojom deli iskustva i najbolju praksu“, kaže on.

Ovaj franšizni sistem, na primer, ima 200 kanadskih trenera koji putuju širom sveta kako bi pružili neophodne treninge učiteljima u franšiznim školama. Osim toga, direktor škole dobija konstantnu podršku jer mu se dodeljuje virtuelni direktor nastave iz Kanade. Primalac franšize će dobiti i pristup svim onlajn alatima, kompletan plan rada za podučavanje dece od 6 do 18 godina koji se konstantno unapređuje.

S druge strane, primalac će dobiti i biznis plan, pomoć oko pronalaženja odgovarajućeg objekta, odabira osoblja, strategije upisa, postupanja u hitnim slučajevima, ali i vođenju marketinških kampanja. Zamislite koliko bi vremena trebalo preduzetniku da sve to sam razvije?!

Kako izabrati franšizu po svojoj meri?

Stručnjaci će reći da ćete pogrešiti ukoliko ste usmereni samo na potragu za profitabilnim biznisom i da bi svakako trebalo u obzir uzeti i koji je to posao kojim biste želeli da se bavite.

Nemanja Nikodijević upravo lične afinitete stavlja u prvi plan, a potom analizu koliko je konkretna delatnost perspektivna. Naposletku, sam brend kojem se priključuje, kako kaže, mora da ima iza sebe dokazane rezultate.

„Jako je važno da preko učesnika u franšiznom lancu detaljno proverite da li taj brend zaista pruža stručnu i svakodnevnu podršku. Kada smo mi birali franšizu tražili smo brend koji je, na osnovu konkretnih rezultata, najbolji u toj oblasti. Drugi važan parametar jeste budućnost ove delatnosti na našem tržištu. Videli smo da se epilacija i druge usluge u vezi sa negom tela kod nas tek razvijaju i predstavljaju potencijal“, kaže Nikodijević.

Dejan Jakovljev je pre nekoliko godina, iz ljubavi prema kućnim ljubimcima i želje da započne sopstveni biznis uzeo od Milutinovića pojedinačnu franšizu Husse brenda za dve beogradske opštine.

„Odluka je bila jednostavna – kupovao sam već proveren posao. Franšiza vam svakako ne garantuje uspeh, može se desiti da posao propadne, ali kao i kod svakog drugog biznisa potrebna je upornost, mnogo rada i da znate šta radite. Svakako da nije dovoljno samo imati novac i kupiti franšizu. Ukoliko nemate radne navike, ne želite da se posvetite svom biznisu, onda franšizing definitivno nije posao za vas“, upozorava Jakovljev koji je u franšiznoj mreži Husse u Srbiji najuspešniji primalac franšize.

Kada se bira franšiza bira se zapravo partner sa kojim će se blisko sarađivati i važno je imati poverenja u tog partnera, ističe Jan Bidan. Zbog toga je, osim izbora franšize koja je dokazala da uspešno može da posluje u različitim okruženjima, važno proceniti i da li nam odgovara partner s kojim želimo da radimo.

Niko nije savršen

Upravo se u tom odnosu krije i potencijalna mana franšiznog sistema kažu sagovornici „B&F-a. Ukoliko davalac franšize nije profesionalan i ima neodgovoran odnos to, prema rečima Nikodijevića, može stvoriti probleme u poslovanju. Oni su, pre nego što su uzeli DepilConcept franšizu, imali negativno iskustvo sa jednom franšizom zbog čega su i napustili taj lanac. „Bez stručne i ažurne podrške davaoca franšize nema ni uspešnog franšiznog poslovanja na određenom tržištu“, ističe on.

Druga, uslovno govereći mana franšizinga, na koju ukazuje Jan Bidan jeste nedostatak kreativnosti, jer kad poslujete u franšiznom sistemu očekuje se da sledite jasna uspustva i procedure. On, međutim, kaže da to ne važi za svaki franšizni sistem i da primer njihove škole pokazuje da su primaoci franšize Maple Bear slobodni da kreiraju i vode svoj biznis uz veliku podršku samog sistema.

Istina, poznavaoci franšizinga će često istaći da franšiza nije za one ljude koji misle da sve znaju sami i da znaju najbolje. Određeni sistemi dozvoljavaju kreativnost i brojne inovacije dolaze upravo od primaoca franšize. Franšizing, ipak, podrazumeva određeni stepen unificiranosti i nije otvoren za akcije „na svoju ruku“.

Razvoj preduzetništva kroz franšizing

U Srbiji, pa i zemljama regiona, franšizing je tek na početku svog razvoja. Oni koji bi da pokrenu posao, često ne razumeju zašto moraju da plate određene franšizne naknade, zašto moraju da slede upustva i svoje poslovanje ustroje po određenim pravilima. Osim toga, naši sagovornici kao veliku manu ističu i nedostatak finansija.

„Bez obzira na to što franšizno poslovanje predstavlja ’manji rizik, a veći uspeh’ ne postoji sistemska podrška franšiznom poslovanju u pogledu subvencija ili povoljnih kreditnih linija. Mnogi ljudi su radi da započnu posao, ali nemaju početni kapital“, kaže Nikodijević.

Da franšizing može da bude svojevrsni alat za razvoj preduzetništva u Srbiji uveren je Saša Milutinović. „Uz celokupnu podršku koju početnik u poslu dobija i kroz treninge i edukaciju, iskustvo, znanje, mogućnost da napravi grešku je svedena na minimum. Upravo zato mislim da franšizing može podstaći razvoj preduzetništva, ali bi ljude trebalo dobro informisati i podstaći“, kaže Milutinović.

Vesna Lapčić
broj 173, maj 2020. 

Foto: Alexas_Fotos, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail