Gadžin Han broji jedva šest hiljada stanovnika, od kojih samo 200 radi u privredi, a više od polovine zapošljava preduzeće za proizvodnju komunalne opreme „Resor“. I pored toga, ovaj izvoznik iz male opštine počeo je da „uvozi“ radnike. „Mladi ljudi ovde neće da žive iz mnogo razloga“, kaže direktor preduzeća Branislav Mihajlović i ističe da ako zaista postoji dobra volja da se zaustavi iseljavanje sa juga Srbije, onda mora više da se podrži domaća proizvodnja.
Gadžin Han imao je osamdesetih godina prošlog veka 16.000 stanovnika i desetak firmi u kojima je radilo 2.500 radnika. Tranziciju i privatizaciju „preživele“ su samo dve firme, preduzeće za izradu elektro materijala „Elid“ i preduzeće za izradu komunalne opreme „Resor“ koje je osnovao Branislav Mihajlović, mašinski inženjer iz Niša. Ono sada zapošljava polovinu od ukupnog broja radnika u ovoj opštini.
Mihajlović za „B&F“ kaže da pre 30 godina nije krenuo od nule, „već iz bunara“, ali da se tokom decenija, sa svojim saradnicima i članovima svoje porodice, izborio da „Resor“ bude stabilna firma, poznata po svojim proizvodima i van granica naše zemlje.
„Krenuli smo da radimo nas trojica inženjera i petorica radnika. Nismo imali ništa od opreme, ali smo imali iskustvo, volju i viziju da se bavimo proizvodnjom. Pre ’Resora’ bio sam zaposlen u firmi ’Specijalna vozila’ u ’Mašinskoj industriji’, koja je bila uređen sistem i institucija ne za Jugoslaviju, već i za Evropu i svet, kada je u pitanju kvalitet proizvoda i primena standarda. Međutim, devedesetih godina osetio sam da će veliki sistemi početi da propadaju i da nemaju perspektivu, zato sam predložio kolegama da počnemo sopstvenu proizvodnju“, priseća se Mihajlović.
Devedesetih godina je, kaže, bilo veoma teško raditi u privatnom sektoru. Opštine, gradovi i javna preduzeća teško su se opredeljivala da nešto kupe od privatne firme i lakše im je bilo da im dva ili tri miliona maraka propadne u društvenom preduzeću, nego 100 maraka u privatnoj firmi.
„Vremenom se taj stav menjao u korist privatne inicijative. Tada sam krenuo da idem od grada do grada i od opštine do opštine, a jedina preporuka bio je dobro urađen posao. Vrlo brzo su naši kupci postale brojne opštine i gradovi na području Srbije, ali i Bosne i Hercegovine i Crne Gore, pošto je Jugoslavija još postojala. Tokom krize koja je usledila uspeli smo da ojačamo firmu, jer su naše cisterne za različite namene i kamioni za odvoženje smeća bili konkurentni na tržištu i u pogledu cene i u pogledu kvaliteta“, priča Mihajlović.
Svi bi da rade u javnom sektoru
„Resor“ je tokom godina širio svoje kapacitete i proizvodni program, najpre kupovinom firme EI „Plastika“, a potom firme „MIN AGH“. Proizvodni program je proširen zatvaračima koje koriste vodovodi i metalnim kontejnerima za smeće od 1,1 kubika.
„Naša godišnja proizvodnja je od 97 do 115 komunalnih vozila. Bilo bi dobro da je više, da imamo serijsku proizvodnju, ali da bi opstali na tržištu moramo da imamo tridesetak različitih vozila, što nas iscrpljuje i fizički i intelektualno. Uprkos svim poteškoćama, uspeli smo da osvojimo sve standarde Evropske unije i budemo prisutni ne samo na srpskom tržištu, već i u Bugarskoj, Makedoniji, BIH i Hrvatskoj“, ističe Mihajlović.
Poslovanje u siromašnoj opštini poput Gadžinog Hana predstavlja dodatni izazov za poslovanje, zbog malog broja stanovnika i malog broja radno sposobnih ljudi. „Mi smo u proizvodnji zaposlili sve radno sposobne ljude iz Zaplanja koji žele da rade. U nedostatku mašinbravara-zavarivača zaposlili smo dva Senegalca. Radnici iz Niša ne žele da dođu da rade kod nas ni za veću platu i sa obezbeđenim prevozom, jer kažu da neće da rade u selu. Iz Zaplanja nemamo ni jednog visokoškolca, svi su Nišlije. Mladi ljudi ovde neće da žive iz mnogo razloga. Nema redovnog autobuskog prevoza, nemaju gde da provode slobodno vreme, nema pozorišta, bioskopa… Za sada nekako uspevamo da obezbedimo radnike, ali ako se ovakav trend nastavi, moraćemo da ih pronalazimo u inostranstvu“, žali se Mihajlović.
Zato „Resor“ od pre dve godine praktikuje da učenici sedmog i osmog razreda škole u Gadžinom Hanu tokom godine obiđu pogone, a onima koji se opredele da upišu zanimanja koja se traže u proizvodnji, obezbeđena je stipendija i zaposlenje odmah po završetku školovanja.
„U našem društvu je napravljen vakum u školovanju majstora. Punih 15 godina niko se nije upisivao na zanate, već su svi želeli da budu menadžeri i da rade u javnom sektoru. Još je tako, dolaze kod mene i traže vezu za zapošljavanje u državnim ustanovama i preduzećima. Potrebno je da taj proces bude obrnut, da svi teže da se zaposle u realnom sektoru, a da u javnom sektoru ne može da se plaća nerad. Sve dok se to ne shvati, tavorićemo. Što pre to shvatimo, pre ćemo da iskoračimo i približimo se razvijenim zemljama u Evropi i svetu“, uveren je Mihajlović.
Zašto uvozimo ono što sami proizvodimo
Prema mišljenju sagovornika „B&F“-a, ukoliko zaista postoji dobra volja da se zaustavi iseljavanje sa juga Srbije, mora mnogo više da se ulaže u domaću proizvodnju. Jedan od načina da se pomogne domaćoj privredi je i slabljenje uvozničkih lobija i supstitucija skupih uvoznih proizvoda domaćim, koji su jeftiniji.
„Samo kroz supstituciju proizvoda koje mi proizvodimo država bi mogla da uštedi godišnje najmanje 50 miliona evra. Nema izgovora za to što naša javna preduzeća uvoze proizvode, a primaju platu iz budžeta koji se puni iz domaće proizvodnje. Naša zemlja je, na žalost, naše tržište dala kao ’na dlanu’. Ovde svi ’vršljaju’ kako žele, dok ozbiljne zemlje štite svoj privredni prostor. Koliko je to potrebno videlo se i u vreme pandemije korona virusa. Svaka zemlja je gledala sebe da spasava. Epidemija nije bila dovoljna da izvučemo pouku da moramo da se uzdamo ’u se i usvoje kljuse’“, komentariše Mihajlović.
Dobro je, dodaje, da na naše tržište dolaze i strane firme, ali je činjenica da domaća mala i srednja preduzeća zapošljavaju najveći broj radnika i imaju najveće učešće u bruto domaćem proizvodu. Potrebno je, stoga, da se pronađe način da se pomogne domaćim proizvodnim preduzećima, makar pola od onoga što dobijaju strane firme koje otvaraju pogone u Srbiji.
„Najveća pomoć bila bi kupovina novih, savremenih mašina, koje bi omogućile da preduzeća svojim proizvodima budu konkurentna na tržištu. Kroz otvaranje novih radnih mesta i uvećane poreze i doprinose taj novac bi se vratio u budžet. Ukoliko i bude promašaja pet ili 10 odsto, to neće ni da se primeti. Na kraju krajeva, ta oprema može da se proda ili ustupi nekom drugom“, objašnjava Mihajlović.
Ko će raditi u novoj industrijskoj zoni?
Naš sagovornik smatra da je potrebno uraditi strategiju razvoja Niša za najmanje pet godina i u okviru nje definisati projekte koji su od kapitalnog značaja ne samo za lokalnu samoupravu, već i za celu državu. Privrednici bi onda mogli da se na vreme pripreme za učestvovanje na tenderima i da formiraju konzorcijume, ukoliko njihovi kapaciteti nisu dovoljni za individualno učešće.
Opština Gadžin Han najavila je skoro otvaranje industrijske zone od 5,5 hektara i pokretanje proizvodnje u jednom od pogona „Elida“ koji je republička Direkcija za imovinu ustupila lokalnoj samoupravi.
Predsednik opštine Gadžin Han Milisav Filipović kaže za „B&F“ da opština čini sve što može da bi popravila uslove života svojih stanovnika, ali to je vrlo teško sa budžetom koji se nije menjao proteklih osam godina i koji iznosi 300 miliona dinara.
„Da bi zadržali ljude potrebna su nam prvenstveno nova radna mesta, ali i ulaganja u infrastrukturu. Vodovodne mreže su stare, putevi do mnogih sela su loši, a autobuske linije nedovoljne. Ni sa povećanjem našeg budžeta, bez pomoći države, ne možemo da rešimo te probleme“, ističe Filipović.
Stanovnici opštine Gadžin Han priželjkuju da njihov kraj oživi kao nekada, ali nisu ubeđeni da će se to u skorijoj budućnosti dogoditi imajući u vidu koliko je mladih ljudi tamo ostalo da živi. Prema njihovim rečima, kada bi se ovih dana otvorio novi pogon u Gadžinom Hanu za njega bi se možda i pronašlo tridesetak radnika u 34 zaplanjska sela, ali ne više od toga.
Biljana Ljubisavljević