Poštujući odluku Evropske unije i SAD, uslovljavanje čiju naftu će transportovati do Pančevačke rafinerije. Međutim, lako je moguće da u skorije vreme od svega najavljenog ne bude ništa, štaviše sve češće se čuju argumenti da bi valjalo stopirati i započete radove na gasovodu Niš-Sofija.
Napokon su se i žitelji Srbije neposredno uverili koliko može biti loša pozicija države bez izlaska na more. I kada svojim novcem suizgradi naftovod do morske luke, kao što je slučaj sa Jadranskim, nekada Jugoslenskim, naftovodom, ne mora biti izvesno da će neophodna sirovina da pristiže. Sused preko koga jedini srpski naftovod izlazi do morske luke i ogromnih tankera, priklonio se sankcijama Evropske unije i SAD, pa neće transportovati naftu ruskog porekla. Tako je naš prerađivač prinuđen da kupuje neruski, znatno skuplji energent.
Ljutit na ovakakav rasplet, predsednik Vučić je pompezno najavio izgradnju novog naftovoda kako bi izbegao zavisnost od samo jednog pravca dotoka. Aktivirana je stara ideja o priključenju na najveći svetski gasovod „Družba“. Naime, južni krak ove 8.900 kilometara duge gasne mreže dopire do Segedina, pa bi 128 kilometara kilometara novih cevi bilo moguće postaviti za dve godine uz ulaganje od stotinak miliona evra.
Nevolja je što pri sadašnjim globalnim uslovima novim pravcem teško da bi pristizao i litar nafte. Susedna Mađarska jeste izborila mogućnost da i dalje pribavlja rusku naftu, ali samo za sopstvene potrebe, bez prava prosleđivanja trećim licima. Stoga se Vučić dosetio i priključenja na rumunsku naftnu mrežu, do luke Konstanca. Problem je što pre tridesetak i više godina istočni sused, posle Rusije najveći izvoznik nafte u Evropi, nije bio zainteresovan za sličan projekat.
Nema naznaka da bi sada bilo drugačije.
Bacanje para
Predsednik je ponudio još jednu alternativu, pravac na jug, preko Makedonije do albanske luke Drač. Uprkos problemima sa švercom droge i oružja, Albanija se, uz izdašnu podršku Amerike, pokušava preobličiti u važnu stratešku destinaciju, pa otuda i planovi za izgradnju auto-puta od Drača preko Prištine i Merdara do Niša. Problemi sa ovim pravcem su dužina od gotovo 450 kilometara, veoma težak teren preko albanskih i makedonskih gudura i, pre svega, nepostojanje niti jedne druge rafinerije na pravcu.
Podsećanja radi, kada je pušten u rad Jadranski naftovod (JANAF), približno iste dužine, snabdevao je čak pet prerađivača naffte nafte (Rijeka, Sisak, Bosanski Brod, Novi Sad i Pančevo) zbirnog kapaciteta većeg od 28 miliona tona godišnje. Izgradnja i upotreba 450 kilometara naftovoda, pa još kroz gotovo nepristupačne predele, za samo jednu rafineriju kapaciteta od otprilike 5,8 miliona tona, bio bi preskup projekat. Bacanje para.
Nesporna je činjenica da bi Srbiji, i zbog prigovora na previsoke cene monopoliste JANAF-a, dobrodošla dodatna mogućnost pribavljanja nafte. Čini se da je pravac prema Mađarskoj, bilo da se radi do Segedina ili duža varijanta do blizu Pešte, u prednosti. Međutim, to je varijanta za normalna vremena na koja, nadamo se, nećemo predugo čekati.
Četiri gasovoda u jednom
No, nije u pitanju samo snabdevanje naftom. Slične probleme, zavisnost od samo jednog pravca dobavljanja, imamo i sa dobavljanjem gasa. Kako Srbija proizvodi simboličnih 300 miliona, uvoz je oko tri milijardi kubika godišnje i neprekidno raste. Procenjuje se da će za šest, sedam godina potrošnja premašiti pet i po milijardi kubika, te je zavisnost od uvoza plina neuporedivo veća nego u slučaju nafte. Naravno da bi nam i ovde dobrodošao alternativan pravac pribavljanja.
Plin od početka gasifikacije pribavljamo iz Rusije i do sada nije bilo spora među partnerima. Pristizao je Ukrajinskim gasovodom, tako što se iz jednog od južnih krakova izdvajao smer ka Horgošu. Kapacitet je bio oko 11 miliona kubika dnevno. Od prošle godine, zbog nedaća na istoku Evrope, rizičan pravac je zamenjen Balkanskim gasovodom kojim plin (ispod Crnog mora) stiže do Turske, odatle preko Bugarske i Srbije do Mađarske. Pravno posmatrano nije reč o jednom gasovodu, već je svaka država gradila segment na svojoj teritoriji i danas je vlasnik. Tehnološki su građeni saglasno i plin nesmetano teče. Projektovani kapacitet je 15,5 miljardi kubika, od čega Bugarska zadržava do tri milijarde.
Evropske pare za američki projekat
Kao rezervni može da nam posluži bočni pravac gasovodne mreže Mađarske kojim možemo dopremiti plin iz skladišta u Evropi. Ne treba se previše oslanjati na ovu rezervu – u Evropi retko kada ima viška gasa, pogotovo neće biti dok traje rusko-ukrajinski rat, a SAD i EU sve žešće sankcionišu Rusiju.
Kako bi našla realniju alternativu, Srbija je lane, posle petnaestak sezona nećkanja, počela gradnju gasovoda Niš-Sofija, dugog 170 kilometara, od kojih je 109 u Srbiji. Od 85 miliona evra predviđenih troškova, 49 stiže iz IPA fondova EU, 25 je kredit EIB, dok će država iz budžeta isplatiti 11 miliona evra. Završetak je planiran za septembar naredne godine.
Budući gasovod, započet umnogome i na pritisak SAD i EU da nađemo alternativu ruskom prodavcu, bio je nedavno u žiži javnosti. Naime, završena je spojnica između Grčke i Bugarske, pa bi Srbija nakon završetka gasovoda Niš-Sofija mogla plin da nabavlja iz Azerbejdžana, preko gasovoda TANAP koji vodi preko Grčke, a uskoro bi trebalo da se produži preko Albanije, Crne Gore, BiH do Hrvatske.
Vanredna situacija
Ovim gasovodom biće moguće da se pribavi gas i iz budućeg terminal za tečni gas u grčkoj luci Aleksandropulos koji bi tek trebalo da počne sa izgradnjom. Pri tome, trenutna propusna moć TANAP-a od deset bi uskoro trebalo da se poveća na 16 milijardi kubika. Sva količina je odavno razdeljena, nešto gasa za Srbiju bi moglo da bude tek pošto u drugoj fazi proširenja kapacitet dostigne 24 miljarde kubika. Ipak, nikada neće moći u celosti da zameni Balkanski tok – razlog je količna planirana za Bugarsku od 3,5, dok je kapacitet spojnice Niš-Sofija tek 1,8 milijardi kubika.
U uobičajenim prilikama novi pravac bi uneo više tržišnosti u snabdevanju gasom, mogućnost da se deo energenta nabavi od drugog prodavca i drugim transportnim pravcem. Međutim, upravo nedavne diverzije na gasovodima Severni tok ukazuju nam na mogućnosti zloupotrebe, naročito od strane moćnih koji bi želeli i da upravljaju trgovinom i tokovima u celoj energetici.
Četiri puta skuplje
Posledice sabotaže na dnu Baltičkog mora je nemogućnost Nemačke i još nekih evropskih država da se gasom direktno snabdevaju od Rusije. Sva pribavljanje bi išla gasovodima kroz Ukrajinu ili Poljsku, oba pravca su pod kontrolom SAD. Nemačka, kao i deo evropskih država, prinuđene su da gas kupuju na tržištu po višestruko višoj ceni. Kako je rekao francuski ministar Bruno Meri: „Nije u redu da SAD u Evropi prodaju gas četiri puta skuplje nego na američkom kontinentu“.
Poruka je jasna. Amerima je cilj prodavati gas što skuplje. Ne prave izuzetke, nisu zaobiđeni ni prijatelji. Čak ni Nemačka, jedna vrsta modernog američkog vazala. Nema osnova verovati da se najmoćnija nacija na svetu ne bi isto tako grubo ponela i prema Srbiji. Iskustvo iz 1999. godine je još uvek sveže, posledice ne samo primetne. Već i trajne.
Šta sprečava Ameriku da „nagazi“ Srbiju
Ono što je sprečavalo Amere da već sada „nagaze“ Srbiju i gasnom ucenom je upravo samo jedna dobavljačka linija. Ako bi se na njoj desilo nešto slično, a bilo je pokušaja na deonici ispod Crnog mora, stanovništvo Srbije bi smrzavalo do bolesti, pa i smrti. Pogotovo ako zima bude hladnija, nestašice struje učestale. Bilo bi to suviše za objasniti svetskoj javnosti.
Ukoliko se gasovod Niš-Sofija završi dok još uvek traju rusko-ukrajinski rat i enegetska kriza stvari se iz korena menjaju. Realno bi bilo očekivati da uslede i pritisci da Srbija plaća četvorostuko više cene gasa, naravno kupujući ga od Amera ili eventualno nekog od proameričkih satelita.
U uobičajem prilikama novi gasovod bi omogućavao nabavku gasa i od drugog kupca. Time se umanjuje mogućnost da se jedini prodavac eventualno koristi zgodnom prilikom.
Deset kilometara pre kraja
U atmosferi rata i energetskog haosa novi gasovod može da kreira situaciju idealnu da moćni ucenjuju. U ovakvim prilikama tržište gubi odlučujuću ulogu. Rešenje je možda da Srbija zaustavi izgradnju gasovoda ili da je stopira desetak kilometara pre završetka, te okonča kada se evropske nevolje završe i stvari privedu normali. Gas bismo, naravno, kupovali od dobavljača sa kojim u dugoj saradnji do sada nismo imali spora.
Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić
Foto: Pixabay