Spasilačka misija za preživljavanje planete, kao što to predstavlja deo naučnika koji se svim silama zalažu za genetsku modifikaciju drveća kako bi se ubrzalo „istrebljivanje“ ugljen-dioksida, ima i svoju ekonomsku računicu. Projekti „hakovanja“ šuma se uveliko sprovode i radi ekonomskog prestiža na globalnom tržištu.
Živimo u vreme kratkog pamćenja. Tako je u aktuelnim polemikama šta bi sve moglo spasiti svet, sada kada smo se zahvaljujući koroni duboko zamislili nad sudbinom čovečanstva, nedavno osvanula i vest američke televizijske kuće CNN pod pompeznim naslovom: „Kako bi genetski modifikovano drveće moglo spasiti Zemlju“.
U ovoj vesti gotovo ništa nije vest, budući da se ponavljaju rasprave koje među naučnicima traju već više od tri decenije o tome da li je pribegavanje genetskoj modifikaciji drveća još jedan doprinos oporavku planete ili još jedna zamka na putu za propast.
Glavna teza zagovornika jeste ona da najstarija stabla koja skladište polovinu proizvedenog ugljen-dioksida i tako ga uklanjaju iz atmosfere, čine svega jedan odsto drveća na planeti. Ljudske aktivnosti koje produkuju ugljen-dioksid „napreduju“ mnogo brže nego što drveće raste po svom prirodnom ritmu, pa bi rešenje opet bila prečica – da se genetskom modifikacijom drveće omasovi i ubrza njegov rast.
Ako bismo drveće „hakovali“, tako što bi se primenila specijalizovana tehnika DNK kojom naučnici mogu da precizno modifikuju organizam bez uvođenja stranog genetskog materijala, ono bi bilo i mnogo otpornije na klimatske promene.
Suprotni argumenti su u pomenutoj vesti svedeni na uopšteno upozorenje da bi širenje genetski modifikovanih (GM) biljaka u divljini moglo doneti više štete nego koristi, te da bilo kakvo uplitanje u genetiku zahteva široku raspravu o dalekosežnim posledicama.
Pored toga što nema ni reči o tome kakve bi to posledice mogle da snađu sve nas u društvu hakovanih šuma, u spasilačkoj misiji istrebljenja ugljen-dioksida na ovakav način nigde se ne pominje ekonomski interes. A on je, kao i slučaju genetski modifikovane hrane, prisutan uporedo sa ekološkim još od davne 1987. godine, kada je izvršen prvi takav eksperiment na topolama. Od tada su se topolama pridružila i brzorastuća stabla jasike, ali sa još jednom svrhom – radi osvajanja tržišta biogoriva.
Mutant plantaže
Naime, umesto prirodnih ugljovodonika, koji su veliki zagađivači, u svetu se sve češće koristi etil alkohol iz kukuruza i šećerne trske, biodizel iz uljane repice i biogas iz biljnih otpadaka. Cena biogoriva je, međutim, i dalje generalno nekonkurentna u odnosu na cene fosilnih goriva, pa se u potrazi za kvalitetnom, a jevtinijom sirovinom za njegovu proizvodnju zaključilo da to može biti obična drvna masa.
Mana ovog rešenja je što drveće sporo raste, te su se naučnici fokusirali na pronalaženje instant varijanti prirodnih stabala, koje imaju višestruke prednosti. Osim što daleko brže rastu, ovako dobijena stabla su i mekša i pogodnija za preradu. Uporedo sa tim, eksperimenti koji se vrše sa zasadima GM drveća imaju za cilj, kako se tvrdi, i da što preciznije ispitaju potencijale „mutiranih“ šuma da umanje posledice isparenja žive u atmosferu, nastale sagorevanjem fosilnog goriva i spaljivanjem otpada.
Da niko nije gadljiv na novac, pa i nekadašnji predvodnici komunizma, potvrđuje i podatak da su ovakav ekspriment još pre jedne decenije započeli stručnjaci sibirskog Instituta za fiziologiju i biohemiju biljaka u Irkutsku. Tokom istraživanja je po prvi put jasika modifikovana genom kukuruza koji „upravlja“ hormonom brzog rasta. Radi transformacije topole korišćena je metoda gajenja izolovanih ćelija izmenjenog oblika.
Kao rezultat, eksperimentalni uzorci su rasli sedam do osam puta brže od običnih i za dve godine od sadnje dostigli su visinu od četiri metra. To u praksi znači da bi se uz dozvolu za sadnju, već za nekoliko godina dobila stabla koja bi mogla da se seku i prerađuju za dobijanje biogoriva.
Sa istim ciljem i nekoliko industrijskih giganata u Americi nastoji da se šume na jugoistoku zemlje zamene genetički modifikovanim eukaliptusom, brzorastućim australijskim drvetom. Najveću podršku daje im kompanija ArborGen LLC, koja sarađuje sa vladinim sekretarijatom za energiju, a koja intenzivno radi na kontroli razmnožavanja brzorastućeg eukaliptusa, kako ne bi postao invanzivan i ugrozio autohtone vrste.
Američke kompanije ne kriju da bi dobijanje dozvole za industrijsku proizvodnju GM drveća donelo značajan profit proizvođačima, ali i obnovilo konkurentnost američkoj drvnoj industriji na svetskom tržištu. Ako bi se planiranih 10 miliona jutara zemlje na jugoistoku SAD preusmerilo na gajenje brzorastućeg eukaliptusa, otvorila bi se vrata za sustizanje ne samo Brazila, već i drugih zemalja poput Čilea, Rusije, Indije, Kine ili Novog Zelanda, gde se eksperimenti sa GM drvećem uveliko sprovode.
Nisu tehnologije te koje određuju šta je moralno
Šta je, onda, u ovom konceptu koji su uključivanjem genetski modifikovanog drveća u Kjoto protokol kao čistog razvojnog mehanizma podržale i Ujedinjene nacije toliko sporno, da mu se protive sve vodeće ekološke organizacije u svetu i naučna imena od velikog autoriteta?
Kada je u pitanju kompanija ArborGen, zamera joj se da i dalje ne postoje utemeljeni dokazi koliko je zapravo efikasna njena metodologija za ograničavanje oplodnje, kao i da ovaj sistem nikada nije ozbiljnije proučavan kod višegodišnjih biljnih vrsta. Time se otvara pitanje u kojoj meri su ugrožene autohtone vrste drveća ukoliko oplodnja eukaliptusa izmakne kontroli.
Protivnici genetske modifikacije drveća tvrde i da su eksperimenti sa „mutiranim“ šumama već pokazali da njihova stabla prenose svoje genetski modifikovane gene čak 600 kilometara unaokolo, pa je opasnost mnogo veća nego u slučaju genetski modifikovanih useva.
Prema upozorenjima naučnika, među kojima su posebno loša predviđanja izneli američki profesori Džo Kumins i Tomas Koks, zbog ogromne invazivnosti GM stabala, ugroženi su zemljište, voda i ukupan bidiverzitet. Povrh toga, usled činjenice da se kod GM drveća zbog potreba industrijske prerade smanjuje otpornost na bolesti i ograničava nivo rasta koji mogu da dostignu, potencijalno se smanjuje šumska biomasa. Još jedan kontrargument su pokazatelji da su upravo spororastuće vrste drveća glavni prerađivači ugljen-dioksida.
Tehnologije nemaju morala, bile one stare ili nove, podsećaju američki profesori. Tim pre je veći skandal da se bioenergetske kompanije, a posebno naučnici, utrkuju za zaradom pozivajući se na koncept čistih tehnologija kao moralni argument, bez ozbiljnog promišljanja kako njihova „ekološka“ istraživanja mogu dovesti do ekološke katastrofe.
Drveće je već ubrzalo rast zbog klimatskih promena
Pomenute kontradiktornosti dodatno uvećavaju rezultati studije koju su američki stručnjaci, na čelu sa Džesom Parkerom sprovodili čak 23 godine na oko 50 hiljada stabala širom istočnog dela SAD. Oni ukazuju da usled klimatskih promena drveće raste brže nego ranije, te da će budućnost svetskih šuma obeležiti još značajnije promene.
Opisujući ovaj fenomen, američki naučnik navodi da se tokom te 23 godine količina ugljen-dioksida u atmosferi povećala za 13%, godišnja prosečna temperatura za 0,3 stepena Celzijusa, a sezona rasta drveća za oko sedam dana. On dodaje i da šume širom sveta pokazuju sličnu stopu rasta, ali da efekat tih promena još nije jasan. Iako bi brži rast mogao da dovede do omekšavanja drveta i čak kraćeg životnog veka nekih vrsta, istovremeno bi mogao da doprinese smanjenju ugljen-dioksida u atmosferi zbog uvećanja šumske biomase.
Ako su i naučnici zbunjeni i kontradiktorni u svojim ocenama, šta li tek, nakon svega iznetog, može biti jasno običnom čoveku? Verovatno samo to da će, za razliku od epiloga u bajci o Ivici i Marici, moderna baba roga iz šume, ova mutirana, kad tad dočekati svoj obrok.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay