„Ne heklam ručne radove, imam malo drugačiji hobi, to su borbe gladijatora. Borbe petstotinak legionara i varvara sa gvozdenim mačevima uzbudljivije su od bilo koje fudbalske utakmice“, objašnjava svoju nesvakidašnju strast Dragana Moles, operska pevačica iz Niša koja već dve decenije živi i radi u Italiji. Dragana se obrela u Rimu na poziv tamošnje opere, tamo je upoznala svog sadašnjeg supruga i pronašla još jednu veliku ljubav – gladijatorstvo.
Dragana Moles mislila je da će se baviti egzaktnim naukama, a onda se ipak opredelila za muziku i to operu. Ova pedesetjednogodišnja Nišlijka uspela je da u jedan „spakuje“ mnogo života. Pored pevanja, pomaže mladim muzičarima kroz pedagoški rad, bavi se humanitarnim akcijama, govori tečno devet a može da se sporazume na petnaest jezika… U njena mnogobrojna interesovanja spada i zanimanje za istoriju, koju oživljava na neobičan način – kao žena koja se aktivno bavi gladijatorstvom.
B&F: Kako ste postali gladijatorka, a sada i instruktor tog neobičnog sporta?
Dragana Moles: Pre jedanaest godina sam slučajno čula za asocijaciju u Rimu koje se zove „Gruppo storico romano“. Oni su najvažnija i najstarija grupa u Evropi i u svetu koja se bavi „oživljavanjem“ rimske istorije. Učlanila sam se u asocijaciju i počela sa probnim treninzima gladijatora. Neko želi da bude senator, neko pretorijanac, neko legionar, a neko gladijator. Odlučila sam da budem gladijatorka, jer sam sportski tip, a to je i jedina aktivna uloga žena u starom Rimu. Ostale su mnogo pasivne, poput vestalki, matrona ili ančela. U asocijaciji ima čitavih porodica, ljudi iz svih slojeva društva, ima istoričara, arheologa, prodavaca u dragstoru, a svima je zajedničko da mnogo vole istoriju.
B&F: Na kojim manifestacijama učestvuju članovi asocijacije „Gruppo storico Romano“ i gde ljudi mogu videti borbe gladijatora?
Dragana Moles: Najznačajnija manifestacija svakako je rođendan Rima koji se slavi 21. aprila jer su ga, prema legendi, toga dana 753. godine pre nove ere osnovali Romul i Rem. U glavnom gradu Italije toga dana može da se vidi na hiljade ljudi obučenih kao stari Rimljani, a taj događaj prati dvesta do trista hiljada gledalaca iz čitavog sveta. Parada ide centrom Rima, oko Koloseuma do Cirkusa Maksimusa. To je bio najveći stadion u drevnom Rimskom carstvu, a sada tu nastupaju velike zvezde poput Madone i Stinga. Tamo se organizuju gladijatorske borbe i borbe između legija i varvara. Na stadionu oživljava neku bitku iz prošlosti vise od 500 ljudi sa pravim mačevima i to proizvodi takav adrenalin, da je to teško opisati.
B&F: Kako asocijacija funkcioniše, ko određuje koju će odeću nositi članovi i na kojim će manifestacijama učestvovati?
Dragana Moles: Među članovima su i arheolozi i istoričari koji su napisali knjige o starom Rimu i gladijatorima. Oni su odlični poznavaoci toga vremena i asocijacija ima stroga pravila oblačenja. Na javnim nastupima članovi udruženja izgledaju baš onako kako su nekada izgledali stari Rimljani. Žene su obučene u prekrasne odore, koje su ručno šivene i koje su bojene bojama koje su se nekada koristile. Odeća, štitovi, šlemovi i oružje gladijatora razlikuje se u odnosu na to u kojoj se kategoriji nalazite.
Postoji mnogo kategorija gladijatora i sve imaju svoje ime, ali su dve osnovne kategorije – teška i laka. U kojoj će se kategoriji neko naći zavisi od toga kakvog je stasa, koliko je jak, kakva ima umeća. U teškim kategorijama je sve preteško, jedan štit ima bar 15 kilograma. Laka kategorija u kojoj sam i ja ima lak šlem, lak štit i mnogo je pokretljivija. Nikada se ne bore dve iste kategorije, uvek se u gladijatorskim borbama laka kategorija bori protiv teške. Murmilo je, recimo, teška kategorija, on je kao neka tvrđava, ne može da trči brzo i čeka greške napadača iz lake kategorije.
B&F: Koliko su borbe gladijatora naporne i opasne?
Dragana Moles: Ne borimo se naravno da bi se kao nekada poubijali, ali je to baš agresivan sport, traži puno energije. Niko ne može da izdrži borbu duže od jednog ili dva minuta. Povrede se dešavaju jer nema unapred pripremljene koreografije, nikad se ne zna ko će na kraju pobediti, a oružje koje koristimo je od gvožđa. Meni su u jednoj borbi polomili palac drvenim mačem, a dogodilo mi se da sam nenamerno skoro otkinula nos svom kolegi i prijatelju takođe drvenim mačem. Dogodilo mi se i da sam ja povredila nos jer je neko usred borbe udario štitom u moj šlem, a nisam iznutra stavila dovoljno zaštite. Treniramo čitave godine dva puta nedeljno i uvek sam u modricama, ali to nije važno jer stvarno volim gladijatorstvo. To je pravi sport za sve one koji u sebi imaju borilački duh. Pored toga, mnogo mi se dopada jer je nešto između sporta i teatra, borbe su veoma teatralne.
Gladijatorstvom možemo da pošaljemo značajnu poruku gledaocima, naročito deci. Možemo da im kažemo: „Pogledajte kako su ljudi nekada živeli. Mi sada ne moramo da pešačimo kao legionari 2.000 kilometara do Engleske, i to sa 35 kilograma tereta na leđima. Imamo automobile, autobuse, avione, toalete, antibiotike, anesteziju, sve ono što ljudi iz tih vremena nisu imali.“ Moja misija je i da deca koja prate naše borbe steknu više hrabrosti i samopouzdanja. U svakoj areni ima mnogo devojčica koje dođu da se slikaju sa mnom i onda im kažem: „Jeste li videle, koliko je on veći, krupniji od mene, kako ima velike mišiće, a ja sam ga pobedila. Zašto? Zato što ga se ne plašim, zato što sam trenirala“. Učim ih da, ukoliko se isprave i ukoliko podignu glavu i gledaju ljude u oči, grubijani će ih zaobilaziti.
B&F: Da li u asocijaciji ima još ljudi iz Srbije?
Dragana Moles: Za sada nema drugih Srba. Povremeno, u pripremu pojedinih manifestacija i borbi uključujem svoju ćerku i devojke kojima sam pomogla da pevačku karijeru nastave u Italiji. Sigurna sam da bi se ljudima u Srbiji dopale borbe gladijatora. Pre nekoliko godina učestvovala sam u višeboju za žene koji je bio organizovan na strelištu u Malči i bila sam oduševljena koliko su žene u Srbiji otresite, koliko borilačkog duha imaju u sebi. Moje prijatelje iz asocijacije već sam motivisala za odlazak u Niš, ali potrebno je da postoji i interesovanje grada za organizaciju borbe gladijatora. Bilo bi to od koristi prvenstveno za grad, Nišlije bi uživale u borbama, a takvi događaji bi privukli turiste iz celog sveta.
B&F: Među operskim pevačima važite za nekog ko ima najneobičniji hobi, ali i još jednu veliku ljubav – strane jezike. Koliko jezika ste do sada naučili?
Dragana Moles: Učila sam devet stranih jezika, a mogla bih da se sporazumevam na oko petnaest jezika. Pored italijanskog govorim i engleski, nemački, francuski, španski, portugalski, latinski, ruski i bugarski. Jezici su mi zaista mnogo pomogli za vreme studiranja, zato što sam zarađivala prevodeći za različite firme i ambasade. Moja prvobitna ideja posle završene gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu i Srednje muzičke škole nije bila da se bavim operskim pevanjem. Upisala sam Elektronski fakultet i kada sam stigla do polovine studija odustala sam jer sam shvatila da želim da se bavim muzikom. Upisala sam studije pevanja u Sofiji i to je bio vrlo težak period za mene. Bilo je to u vreme embarga, a ja sam bila studentkinja koja je sama morala da brine o malom detetu i majci invalidu. Poznavanje jezika mi je pomoglo da izguram taj težak period.
B&F: Kako ste iz Niša i Sofije stigli do Italije?
Dragana Moles: Moj prvobitni plan je bio da po završetku studija pevam u Bugarskoj i tamo je otpočela moja karijera operske pevačice. Međutim, po povratku u Sofiju sa koncerata na Crnom moru zatekla sam pismo sa Sicilije kojim me pozivaju da održim nekoliko koncerata. Spakovala sam kofere i otišla. Posle dve i po godine u Italiji shvatila sam da koliko god sam se trudila da napravim neku karijeru tamo, neću uspeti, jer nisam naučila belkanto.
Tada, te 2005. godine sam rešila da nikada više ne zapevam, ali sam onda upoznala svog sadašnjeg muža i njegovu majku koja je bila šef katedre za pevanje na „Santa Ćećiliji“, koja je najbolji konzervatorijum na svetu. Ona me je terala da svakog dana odlazim kod nje i da vežbam pevanje. Ona mi je, kada smo se upoznale, rekla da to nije ni 20 odsto mog glasa i bila je u pravu. Vremenom je iz mene počeo da izlazi neki sasvim drugi zvuk, glas koji je imao karakteristike belkanta: upor, jasnoću, bljesak.
B&F: Osim što nastupate, bavite se i pedagoškim radom, učite mlade da pevaju. Koliko za Vas to predstavlja obavezu, a koliko zadovoljstvo?
Dragana Moles: Gledam da sam od koristi mladim pevačima. Srećna sam kad mladom pevaču mogu da pomognem da savlada svoje strahove i nepoznanice. Ono što može da se nađe na našim prostorima nije baš italijansko pevanje, nije belkanto. To je neki naš „bAlkanto“. Koliko god se neko ljutio, to jeste istina. Ja sam to osetila na sopstvenoj koži, promenila sam 11 profesora pevanja i potrošila 15 godina života da naučim ono što nije belkanto, odbolovala sve pevačke bolesti.
Zato sam umela da ono što je najbolje iz Italije „ukradem“ i napišem svoj doktorat o tome kako pomoći mladim ljudima iz drugih zemalja koji hoće da pevaju na italijanskom. Na žalost, na Balkanu svi smatraju da već sve znaju i niko ne želi da čuje savete i iskustva „ukradene“ sa izvora. Nije slučajno opera nastala baš u Italiji. Mišljenja sam da jedan istinski i iskren pevač treba da skromno služi muzici i da se trudi da svakim danom bude sve bolji i bolji. Jedan ljudski život nije dovoljan da se nauči sve što su nam operski kompozitori ostavili u amanet.
Biljana Ljubisavljević