Nije poznato ko je bio „nulti“ kupac koji je u panici od korone nasrnuo na toalet papir i zarazio celu planetu da se tako ponaša. Ali ako je za utehu, čovek nije jedinstveno biće u prirodi po sklonosti da imitira druge. Kada bi, na primer, neko od merkata, vrste mungosa iz pustinje Kalahari, pomislio da tamo negde među peskom ima samoposluga puna insekata kojima se hrane i bio dovoljno ubedljiv da baš on zna put do obećanog carstva – sledili bi ga svi drugi iz grupe.
Ništa nije idealno, pa ni demokratija. Trenutno, u zemljama sa demokratskim pedigreom vlada demokratska konfuzija oko cene pandemije koronavirusa. I dalje traju rasprave da li je broj umrlih mogao da bude manji da se na vreme krenulo sa restriktivnijim merama, ili su radikalna ograničenja u mnogim zemljama dokusurila ne samo ekonomiju nego i demokratiju koja je, ionako, već uveliko načeta navalom populista.
Konfuziju povećavaju i potpuno oprečna naučna istraživanja, od onih koja idu u prilog ideologiji da nije trebalo brzopleto uvoditi društvenu represiju jer bi se sa virusom izborio „imunitet krda“, do sasvim suprotnih upozorenja da bez privremenog karantina za ekonomiju i demokratiju ne bi bilo uspešne borbe sa nepoznatim virusom.
U situaciji kada i nauka više nagađa nego što nudi uverljive dokaze, javnost se u mišljenju uglavnom deli na osnovu panike i već formiranih političkih stavova, a ne na osnovu činjenica koje su, ruku na srce, trenutno u većem deficitu nego državni budžeti u jeku krize.
Nedovršena naučna revolucija za slanje političara u penziju
Šta bi se dogodilo da je, kojim slučajem, Cezar Hildago, naučnik sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT), uspeo da do sada realizuje svoju tehnološku inovaciju koja bi, prema njegovim tvrdnjama, mogla da izazove revoluciju u demokratiji? Reč je, u najkraćem, o korišćenju novih tehnologija i algoritama koji bi svakoj osobi omogućili da ima svog digitalnog avatara koji bi je zastupao u virtuelnom parlamentu.
To, doduše ne bi odmah penzionisalo političare, ali bi se postepeno išlo ka tome, zahvaljujući šansi da umesto predstavnika, svako od nas direktno učestvuje u donošenju odluka o tome kakvi bi zakoni trebalo da se donose i na koji način bi se sprovodili. Time bismo se, tvrdi Hildago, konačno približili atinskoj demokratiji, koja i dalje u zapadnom svetu slovi za zlatno doba vladavine naroda, ako se izuzmu „sitnice“ poput onih da se u taj narod nisu ubrajali ni robovi ni žene.
Pošto digitalnih avatara svakoga od nas još nema, direktna demokratija se u ovoj krizi primenjivala jedino po trgovinama i apotekama. Rezultati pokazuju da je u njoj preovlađivao ako ne imunitet, ono jednoumlje krda: panika jednih se aritmetičkom progresijom prenosila na druge.
Direktna demokratija na delu
Životinje niko ne pita generalno o njihovom mišljenju kako se ponašaju ljudi, pa ni u sadašnjoj situaciji vanrednog stanja. Ali nauka se već odavno pita kakvi politički sistemi vladaju među različitim životinjskim vrstama. Životinje, kao i ljudi, donose grupne odluke, ali kako za njih glasaju? Na osnovu čega se opredeljuje biračko telo, šta su u tom slučaju glasački listići i na koji način se oni prebrojavaju?
U životinjskom svetu, kao i u ljudskom, najvažnije odluke se odnose na preživljavanje. Dakle, nužno je u grupi uspostaviti konsenzus oko toga kako pribaviti hranu i zaštititi se od opasnosti, uključujući i najpogodnija staništa. Različite vrste, od primata pa sve do insekata, koriste i različite metode za pronalaženje zajedničkog jezika, a neke od njih su prema oceni naučnika – iznenađujuće demokratske.
Životinjski kvorum
Baveći se naučnim saznanjima o tome kako životinje glasaju u grupi, američki časopis „Njujork tajms“ navodi da je zoolog Tomas Sili, profesor američkog Univerziteta Kornel, čak napisao celu knjigu pod naslovom „Demokratija pčela”. U njoj opisuje kako se u proleće gomilaju rojevi pčela zato što je to vreme kada se dogovaraju o budućem prebivalištu. Prvo šalju nekoliko stotina izviđača da osmotre moguća nova staništa, kakvog su kvaliteta i koliko su udaljena.
Kada se izviđači vrate, nastaje rasprava koje je odredište najbolje, uključujući, kako tvrdi američki zoolog, i sukob mišljenja. Na kraju, pčele se opredeljuju za predlog onih izviđača koji uspeju da deluju najubedljivije, pa kraljica i nekoliko hiljada jedinki zajedno odlaze u novi dom.
Mravi, koji fasciniraju ljude svojim graditeljskim poduhvatima celih podzemnih gradova, pre nego što krenu u radove na novom staništu, takođe moraju da se dogovore gde će postaviti temelje. Prema nalazima naučnika sa Univerizeta u Bristolu, mravi kao i pčele imaju izviđače koji ispituju potencijalne lokacije za buduće mravlje nekretnine.
Bitno je da se prvo više izviđača složi da je određeno mesto najpogodnije, a onda se vraćaju preostalima u grupi da saopšte svoje nalaze. Neophodno je da se uspostavi kvorum, što je prilično dugotrajan i iscrpljujući proces. Naime, izviđači vode jednog po jednog člana zajednice da se sam uveri u opisane prednosti određenog mesta. Tek kada se stvori kritična masa onih koji odluče da se pridruže izviđačima na novom staništu, smatra se da je to odluka koja važi za celu zajednicu i kojoj preostali moraju da se priklone.
Dakle, kada bi mravi morali da odlučuju koje su mere najefikasnije u slučaju neke pandemije koja sa ljudi prelazi na životinje, to bi očigledno potrajalo.
Pretvarajte se da znate šta radite i grupa će vas pratiti
A kako bi se u ovu vanrednu situaciju u ljudskom svetu uklopili merkati? Reč je o vrsti mungosa koja živi u pustinji Kalahari na jugu Afrike. Hrane se pre svega insektima, a na meniju mogu biti i manji sisari, gušteri, zmije i jaja. Svako pojedničano kopa po pesku tragajući za hranom ali se, pritom, kreću u grupama i međusobno komuniciraju. Prema studiji koju su objavili švajcarski naučnici, te grupe sadrže od šest pa do dvadesetak jedinki, a jedan od zvukova koji proizvode predstavlja poziv na pokret ka mestu gde ima više hrane.
Poziv prvo upućuje pojedinac, a potom je dovoljno da za njim krenu tri odvojene grupe da bi tim putem pošli i svi ostali. Pomenuto istraživanje pokazuje da odluka kojeg će pojedinca merkati slediti ne zavisi od njegovog trenutnog položaja u grupi, već je ključno koliko deluje ubedljivo i odlučno. „Kao i kod ljudi, čak i ukoliko niste na položaju, dok god se pretvarate da znate šta radite, grupa će vas pratiti“, zaključuje se u studiji.
Za razliku od merkata, ljudi trenutno širom sveta gunđaju preko društvenih mreža protiv svojih političara, jer izgleda da dojučerašnji autoriteti za mase sada nisu u stanju ni da se uverljivo pretvaraju kako zaista znaju šta bi trebalo da rade u borbi protiv nevidljivog neprijatelja.
Kad se vođe svađaju, odaberi srednji put
Na kraju, kako zajedničke odluke donose naši najbliži rođaci, primati? Nemački naučnici su pratili grupu babuna tako što su uspeli da im prikače GPS uređaje. Proučavali su kretanje svakog babuna u brojnim situacijama, kako bi otkrili ko pokreće grupu. Rezultati su pokazali da bilo koji pojedinac može da povede grupu u novom pravcu ako uspe da ubedi većinu da ga slede. U slučaju da se u istom trenutku nametnu dvojica potencijalnih vođa koji su podjednako ubedljivi ali imaju različita mišljenja – grupa će odabrati srednji put između te dve krajnosti.
U istraživanju se ističe da grupa, kada donese odluku, uvek ostaje jedinstvena, što kod ljudi nije slučaj. Takođe, suprotno ljudima, kod babuna ne postoji jedinka koja broji glasove ili saopštava rezultat. Ishod je prirodan, kažu nemački naučnici, a tokom glasanja postoji i proces suptilnog postizanja konsenzusa.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay