golubovi

Kada slušate sa kojim nadahnućem golubari pričaju o svom hobiju, učiniće vam se da golubarstvo sasvim sigurno čeka svetla budućnost. Istina je, međutim, potpuno drugačija – sve je manje mladih koji imaju volje, vremena ili sredstava da gaje golubove i da ih treniraju za takmičenja. A zamiranje ove discipline bi predstavljalo nenadoknadivu štetu ne samo za Srbiju već za celu planetu, kažu golubari, jer mi imamo autohtonu vrstu goluba koji u visokom letu pravi najbolje rezultate na svetu.

„Kada bi mi neko ponudio da biram između mesec dana na Bahamima, sa plaćenom hranom i onim raznobojnim koktelima sa kišobrančićima, ili da to vreme provedem sa svojim golubovima, ne bih imao nikakvu dilemu – pobedili bi golubovi“. Ovako za B&F o svojoj pasiji priča Nikola Jovović, tehnički sekretar Golubarskog saveza Srbije. I nije jedini. Gotovo svi golubari razmišljaju na taj način. A opet, golubarstvo u Srbiji već godinama izumire.

Ovaj paradoks verovatno ne bi uspeli da shvate ni mnogo informisaniji ljudi od redakcije B&F-a, koja se ne razume u golubarstvo. Ni brojke tu mnogo ne pomažu. Jedan naš sagovornik tvrdi da je u Srbiji registrovano 15.000 golubara, a drugi da ih ima oko 20.000. Njihovo prebrojavanje ne olakšava ni činjenica da su zbog, kako kažu „političkih sukoba“, domaći golubari podeljeni u tri saveza. Ipak, među svima njima, bez obzira na to kojem savezu pripadaju, preovlađuje utisak da ovaj posao nema ko da nasledi.

Kad arhangeli zamahnu krilima…

„Ljubav prema golubovima nasledio sam od oca. Celo detinjstvo sam proveo u golubarniku“, počinje svoju priču Nikola Jovović, koji nam sa ponosom predstavlja i rezultate svojih golubova: let jata od 12 sati, osam minuta i 24 sekunde, i let pojedinačnog goluba od 14 sati i 27 minuta. On gaji najzastupljeniju vrstu goluba na našim prostorima – srpskog visokoletača.

Pomenuta vrsta je stigla u naše krajeve još u doba turske okupacije. Jedno vreme ovi golubovi su držani u manastirima i nazivani „arhangelima“, zbog svoje sposobnosti da lete veoma visoko i da dugo tamo ostanu. Kako tvrdi Jovičić, u pitanju je ptica sa najboljom vertikalnom magnetnom orijentacijom na svetu, koja dostiže veće visine od kondora: „Viđani su čak i na dve, dve i po hiljade metara, kada im vremenski uslovi to dozvoljavaju. Ali obično lete na visini između 900 i 1.500 metara“.

No, iako lete izuzetno visoko, ove ptice ne idu daleko. Srpski visokoletači lete iznad svog golubarnika, u koji bi, po pravilu, trebalo uvek da se vrate. Treniraju se tako što ih golubari navikavaju da ih u golubarnicima čekaju hrana i voda. Njihovi treninzi su veoma zahtevni i iscrpljujući, u nekim trenucima čak i intenzivniji od onih koje imaju sportisti prilikom priprema za Olimpijadu.

Foto: Nikola Jovović

„Tokom sezone, dakle od maja do oktobra, treninzi visokoletača traju od pet do 14 sati dnevno. Ja ih pustim rano ujutru – inače me ništa osim golubova ne bi nateralo da ustajem svako jutro u pola pet – i pratim njihov let tokom dana. Tek kada prođe sezona, onda mogu malo da se opustim i da ih obilazim malo ređe, uglavnom dva-tri puta dnevno na po pola sata, sat“, kaže sagovornik B&F-a, i dodaje da takav tempo mogu da isprate jedino ljudi koji su u penziji, ili oni koji imaju novca da plate nekoga da brine o njihovim golubovima dok su oni na poslu. Pomogne nekad i tehnika, pa se njihov let može pratiti i preko savremenih kamera.

Kada se sa priče o golubovima, pak, pređe na situaciju u domaćem golubarstvu, Nikola Jovović više nije toliko optimističan. „Sve je manje mladih koji žele da se bave golubarstvom, jer ono predstavlja veliku obavezu i zahteva određena ulaganja“, kaže on i pojašnjava da svaki golubar koji želi da se takmiči mora imati barem 50-tak golubova, a često je taj broj višestruko veći.

Samo za hranu za 50 golubova treba mesečno izdvojiti između 3.000 i 4.000 dinara, a dodatni trošak su i vakcine, razni preparati za njih, ali i kotizacije za učestvovanje na takmičenjima. „Meni to nije problem. Ja ne pušim, ne pijem, ne izlazim i ne drogiram se, tako da sve što uštedim dajem na golubove. Mada, moja žena često govori da bi bilo bolje da radim sve te stvari nego što stalno visim u golubarniku“, šali se naš sagovornik.

Tvrdi da se pomenuta ulaganja isplate samo najuspešnijim takmičarima, koji prodaju šampione. Najveću cenu na tržištu postižu oni golubovi sa najboljim rezultatima na takmičenjima. Takvo jato može da vredi i 5.000 evra. Međutim, problem je u tome, kaže Jovović, što u Srbiji samo jedan ili dvojica golubara imaju tako skupe golubove. Ali i da ih je više, u budućnosti verovatno ne bi imali kome da ih prodaju.

Nekada je, kaže Jovović, onaj ko želi da uđe u golubarstvo morao da kupuje golubove „na veliko“. Sada vremešni golubari poklanjaju svoje ptice svakome ko želi da nastavi njihovu tradiciju. Ipak, ni to ne privlači dovoljan broj mladih u ovaj sport.

Takmičenje kao „mini slava“

Ljubav golubara prema svojim pticama se razlikuje od ljubavi prema kućnim ljubimcima. Za njih su dobri golubovi samo oni koji dugo lete i koji umeju da slete na traženo mesto, a veliki broj ovih ptica to ne uspeva.

„Obično se između 30 i 40 odsto mladih golubova izgubi tokom treninga. Često ih neki spoljni faktor, poput jakog vetra, pomeri sa putanje pa se izgube i nemaju snage da se vrate u golubarnik. Kada se to desi mi kažemo da smo ih ’uterali u pogrešan dan’, dan koji nije bio dobar za treniranje. Osim vremenskih uslova, na njihov broj utiču i predatori. Nekih 20-tak odsto golubova nam, na primer, odnesu sokolovi“, kaže Jovović i dodaje da se čak i od preostalih 50 odsto u golubarniku ne zadržavaju svi, već samo oni koji prave dobre rezultate. Preostale golubove njihovi vlasnici često odvezu daleko, odakle ne mogu da se vrate, i puste na slobodu.

Njegove reči potvrđuje i Ivan Milić, koji takođe gaji srpske visokoletače. Milićev najduži prosek leta jata je 14 sati i dva minuta, a individualni preko 15 sati. On o svojim takmičarima govori sa velikom strašću: „Golubovi su neverovatno moćna bića. Zamislite, ptica koja teži svega 300 grama u stanju je da leti 14 sati. Pa nama ljudima je teško da toliko sedimo na stolici i pratimo ih na nebu, a kamoli da toliko vremena provedemo u pokretu. Ali oni, iako su tako mali, lete i više od 14 sati u kontinuitetu. To su prave atlete“.

Foto: Ivan Milić

Milić je, takođe, ljubav prema golubarstvu nasledio od oca, koji je ove ptice držao u golubarniku u dvorištu. U početku su ih gajili iz hobija, a potom su počeli da se takmiče. Milić smatra da ulaganja u golubarstvo nisu velika, ako vas ono ispunjava: „Golubovi su mali i ne mogu da pojedu mnogo. Svako ko radi i normalno zarađuje može da odvoji bar deo svojih prihoda za njihovu prehranu. Međutim, hrana nije jedini trošak. Naša takmičenja se održavaju tamo gde je golubarnik. Pošto srpski visokoletači lete iznad svoje kuće, takmičenje izgleda tako što komisija dođe kod nas i od ranog jutra prati njihov let. Mi uvek spremimo i neke đakonije, jer dolazak sudija u kuću doživljavamo kao mini slavu“.

Penzionisanje golubarstva

No, pre nego što golub doživi takmičarsku zrelost, on nekoliko godina provede u treningu, pošto mora da nauči kako da ispravno leti, ali i da sleti tamo gde treba. „Zato od rane mladosti učestvuju na juniorskim utakmicama, a kada postignu najbolju formu, negde između druge i četvrte godine, spremni su za takmičenja na višem nivou. Od tada mogu da se takmiče samo nekoliko godina pošto je životni vek ovih ptica otprilike jedna decenija“, kaže Milić.

Prema njegovim rečima, osim genetike, za njihov takmičarski uspeh najvažniji su treninzi, ali nije svako u mogućnosti da im posveti dovoljno vremena. „Uzmite mene za primer. Ja ustajem rano da bih ih pre posla malo trenirao, a onda odem da radim. Kada se vratim kući ručam, posedim s porodicom, i onda odem u golubarnik na dva-tri sata. Tamo uživam. Ne mogu da vam opišem šta ja osećam u tom ’gradiću ptica’. Dovoljno mi je samo da ih gledam i da budem srećan“.

Ipak, i njegovu sreću kvari saznanje da će jednog dana većina golubara biti starci koji nemaju dovoljno kondicije da brinu o golubovima, a da mladi ne stižu ni da se upoznaju sa golubarstvom jer ih više interesuju „kompjuteri, kafići i blejanje“, a kamoli da ga zavole.

Marija Dukić

broj 183, mart 2021.