Gledam brojne indekse koji pokazuju koliko ko zagađuje planetu, koliko je ko sebičan te ne brine o drugima, a naročito ne o budućim generacijama pa naletim i na indeks izdrživog razvoja (SDI – Sustainible Development Index) koji, čini mi se sa pozicije ekološkog fundamentalizma, na prvo mesto rangira Kubu, pa Kostariku, Šrilanku, Albaniju i Alžir. Onda otvorim HDI (Human Development Index), ideks humanog razvoja pa vidim da je na prvom mestu Norveška, pa Švajcarska, Irska, Nemačka, Hongkong…
Priseti me to na jednu anegdotu: našli se negde sedamdesetih godina u redakciji Ekonomske politike savetnik Privredne komore, Nidža Pesticid, svi su ga tako zvali, pa mu prezime ne bih znao, veliki borac za ekološku čistotu, te Miljko Trifunović, osnivač i direktor Instituta za spoljnu trgovinu. Topografski detalji u anegdoti su izmišljeni (nisam zapamtio prave), ali je suština u sledećem: Iz istog su kraja, pa kad se ekološki motivisana rasprava razbuktala pita Miljko Nidžu: “Znaš li ti kad se od Ćićevca krene ka Pojatama pa u Gornji Katun, pa Izbenica, pa Suvaja, pa još sedam kilometara u brdo. E tamo je moja rodna kuća. Idila: čist vazduh, proplanci, cveće, pčele, leptiri… Po tebi to je raj. A ja da sam ostao u tom raju ne bih bio doktor nauka, ne bih ni znao šta znači “Institut” a kamo li da upravljam njime – i dan danas bih blejao zajedno sa ovcama”.
Poenta je u iskonskoj želji ljudi da dosegnu nešto bolje, što nažalost prečesto nanosi neotklonjive posledice po prirodu. Čovek je jedino živo biće koje trajno uništava okolinu – trošeći je za sopstveni razvoj. Taj deo problema je možda čak neotklonjiv, ali se da upravljati njime pod uslovom da se stane na put profiterskoj bahatosti (male hidrocentrale), gramzivosti (paljenje Amazonije), nezasitosti (otvoreni kopovi rudnika), lakomosti (trovanje reka i mora). Sve to jeste dalo rezultate razvoja, ali je ostavilo i teško nasleđe za budućnost. Mi danas postajemo Lujevska generacija, posle koje je potop zaista moguć ,i zato su se današnja deca pobunila protiv generacije roditelja i njihovog ponašanja. Imam u vidu optužujuće obraćanje Grete Turnberg na prošlogodišnjem Davosu.
I sada kada je sve već otišlo predaleko sa uništavanjem planete složni su jedino oni koji nemaju vlast i moć da promene stanje. I kako je laž dobila isti socijalni tretnam kao i istina to se ne samo za pare nađu naučnici i stručnjaci koji dokazuju kako promena nema, ili ako ih ima, nisu nastale krivicom čoveka. “Gordim zvučanjem” čoveka, nacije, domovine… najlkaše se manipuliše delom demokratskog tela koji ne mora uvek biti najneprosvećeniji – zar nema lekara koji su protiv vakcinisanja, obrazovanih koji tvrde da zemlja nije okrugla, političara koji tvrde da masovno ubijanje nije bezuslovno zločin itd. A svi oni poseduju glas na izborima. S druge strane postoje moćni lobi nastali na bogaćenju eksploatacijom prirodnih resursa. Kad to imamo u vidu postaje jasno da do promene odnosa prema klimi, uprkos mnoštvu obećanja i zaklinjanja, neće ići lako i brzo – a vreme ističe.
Postoje tvrdnje da je u vreme Platona i Aristotela (V vek p.n.e.) u Atini zavladao strah da će grad biti ugušen smećem. Umesto toga nastala je prva javna služba – čistači ulica. Naišao sam na podatak kako je Henri VII (1487 godine) pri davanju većih prava parlamentu proklamovao da se ne sme ložiti ugalj u dane kada zaseda parlament, da se ne guše velikodostojnici. Takvih atrakcija ima bezbroj. Današnje stanje je približno sledeće: Na spisku najzagađenijih gradova (Pollution Index 2020¹) na prvom mestu u svetu je Tetovo, na drugom je Kabul, zatim niz gradova Trećeg sveta da bi sa na 26. mestu našao Peking, na 31. Tirana, na 92. Sarajevo, na 131. Beogad, na 150. Moskva, na 200. Novi Sad, na 251. Zagreb (mediji kao i u Beogradu pokušavaju da se uguraju makar u deset najgorih), na 286. Ljubljana, na 304. Beč, na 305. je Stokholm, a među preostalih 9 nema višemilionskih gradova.
U svakom slučaju danas nismo u situaciji da kao u doba antike izmišljanjem neke javne službe trajno rešimo problem. Pokušaji postoje. Nizozemska firma Studio Rosegarde projektovala je Smog Free Tower koji su odmah otkupili Kinezi i izgradili 2016. godine u Sijanu (Xian), jednom od najzagađenijih gradova eksperimentalni toranj visok 100 metara koji je u stanju da značajno popravi kvalitet vazduha na prostoru od 10 km² u prečniku. Institut za ambijent njihove Akademije nauka razrađuje projekat stuba od 500 metara koji bi omogućio čist vazduh gradovima do 30 km². Najfiniji ugljenik koji se taloži na filterima koristi se za sintetički dijamant u izradi nakita. Ovo navodim samo kao primer da Kina, koju napadaju kao najvećeg emitera štetnih gasova ne sedi skrštenih ruku nego je istovremeno i zemlja koja najviše radi na otklanjaju štetnih kolateralnih produkata naglog industrijskog bekstva iz bede². I nije zagađivač iz nemara i bahatosti.
Činjenica je da na Kinu otpada 27,2 odsto svih emisija štetnih gasova, na drugom mestu su SAD sa 14,6 odsto, treća je Indija 6,8 odsto, četvrta Rusija 4,7 odsto – prvih 15 “trovača” ukupno produkuju 72,3 odsto svih loših emisija. Ta računica ipak zbraja “babe i žabe”. Da bi se našli pravi krivci, ako je takva hajka uopšte potrebna, valjalo bi poći od emisije preračunate po stanovniku. Tada bi računica pokazala da je na prvom mestu Katar, kojega slede svetski naftaši do 8. mesta, na kojem je Luksemburg, 9. je Amerika, 20. Rusija, 38.Kina, a Indija pada čak na 117. mesto, iako je po ukupnoj emisiji – treća! U našem komšiliku najbolja je Slovenija 38. u svetu, Srbija 57. a Hrvatska 78. – prema bazi podataka Index Mundi.
Ne bih dalje zamarao statistikama. Umesto traganja za žrtvenim jarcem, mnogo je jednostavnije i bitnije ustanoviti da smo došli do nivoa zagađenja sredine iz kojega se, ako se ne preduzme ništa energično, može ići samo u sve gore stanje što opravdava naslov “Preduzeti ili pomreti” obimnog teksta u prvom ovogodišnjem broju Foreign Affairsa. Prvi ozbiljan svetski igrač koji, ne samo obećava nego kroji sopstvene ekonomske planove za budućnost na bazi oporavka klime, je Evropska unija. Inspiracija je “Novi zeleni dogovor” (Green New Deal) koju je 2007. godine lansirao Tomas Fridman u The New York Times-u, tvrdeći da bi zelena verzija New Deal-a “donela mnogo veće koristi nego što iko može da vam ispriča /…/ jer ima potencijale da kreira potpuno novu čistu industriju, koja bi pokretala ekonomiju 21. veka”. Amerika nije imala volje, a kasnije je postala čak antagonistična u odnosu na takve ideje, pa je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajden 11. decembra pred parlamentom EU iznela “Evropski zeleni ugovor” po kojem bi do 2050. godine valjalo postići “klimatsku neutralnost”.
Za taj poduhvat valjalo bi obezbediti 260 milijardi evra. Tu nastaju cenjkanja od početnih 7,5 milijardi zaista novih para koliko je odmah moguće izdvojiti pa do sume od 1.000 milijardi u neobuzdanim maštanjima briselskih stručnjaka. Na sve to industrijski lobi vešt u ceđenju javnih fondova, ultimativno konstatuje da od posla nema ništa bez 3.000 milijardi evra. U sučeljavanju stručnih, političkih, finansijskih i drugih “vukova”, kao Crvenkapa probija se ona mala Greta Tunberg. Veličine njenog podhvata mnogi nisu svesni, međutim da nije nje i mobilizacije najmlađe generacije koju je povukla za sobom – a već samo to je poduhvat bez presedana – teško da bi tema dobila institucioanalne razmere u koje se udenula sa verovatnoćom nezaustavljive eskalacije.
Kao prošle godine, kada je u Davosu u lice gospodarima sveta rekla da su je razočarali i da treba da se stide, opet će se naći tamo u isto vreme kada i američki predsednik Tramp. Hoće li ove godine taj najmoćniji čovek najmoćnije zemlje imati hrabrosti da pogleda u oči devojčici, od koje je prošle godine pobegao praveći se da on, gorostas, ne primećuje takve sanjarije. Ispao je kukavica³. Nasuprot njegovoj moći i bogatstvu, Gretino sve što ima, i dobro i loše, nalazi se ispod kika koje joj krase glavu. Neobuzdani prostački napadi na nju skrenuli su pažnju na njeno oboljenje od Asperger sindroma, od kojega su bolovali mnogi slavni ljudi: Ajnštajn, Stiv Džobs, Hičkok, Suzana Tamaro, Entoni Hopkins, pa čak i Isak Njutn (kako se pretpostavlja).Pamtiće se njeno: Ne potcenjujte decu!
Slavni propagator nauke i prirode, ser Dejvid Atenborou, sa kojim je imala susret na BBC-u, rekao joj je: “Ostvarila si stvari koje mnogi od nas decenijama angažovanih na tom polju nismo uspeli da postignemo”. Naomi Klajn, žestoka i uticajma kanadska publicistkinja, Gretu je nazvala “Supersila” – njenim angažovanjem je u martu 2019. organizovano 2.100 štrajkova srednjih škola u 125 zemalja i uz učešće 1,6 miliona dece! Direkcija susreta u Davosu kao da je to prihvatila jer je ove godine Gretu uvrstila na spisak zajedno sa najvećim državnicima sveta. Sa njom se može meriti još samo Papa Francisko, koji je sav katolički svet, nad kojim ima ingerenciju, zadužio da se moli, ali i bori za bolju budućnost Amazonije i cele planete. Ubeđen sam da će humana istorija dati Greti mnogo zančajnije mesto nego što će ga dobiti sadašnji predsednik SAD.
Inače pomenuta Naomi Klajn, autorka je knjige “Gorući slučaj – Zeleni Nju Dil” (“On the Burning Case for a Green New Deal”), čiji se prikaz, koga mrzi da čita celu knjigu, uspešno šeruje na FB, a u kojoj je ključna rečenica: “Ne vidim klimatsku krizu odvojenu od krize tržišne ekonomije /…/ Kapitalizam je ubio klimu, a ne ljudska priroda” Na toj liniji je i Tyndall Institut koji proklamuje:” Rešenje je jedino u dramatičnom udaru na tržišnu ekonomiju počev od logike prioriteta BDP”. Po njima čovečanstvo je osamdesetih bilo na putu da spase samo sebe (magazin Time je 1988. godine kao ličnost proglasio Planetu Zemlju – stavljajući do znanja značaj klimatskih promena), ali je prevagnuo interes elite, slobodno tržište i ekonomski fundamentalizam.
Ako se pomenutima može zameriti njihova levičarska nestrojenost, teško da bi isti pristup lako legao i za stanovišta Foreign Affairsa, koji objavljuje obiman tekst pod naslovom “Prilagoditi ili pomreti”. Glasilo blisko Stejt Departmentu navodi da je američki predsednik 2017. godine (formalno 2019.) odbacio Pariski sporazum, iako klimatske promene beleže sve češće ekstreme. Ne polemišući sa predsednikom, autori sugerišu stvaranje nacionalnog plana spasavanja jer: “nastavljanjem sadašnjeg trenda razaranja priobalja (tajfuni), rasta potrošnje struje, pada produktivnosti zbog klimatskih oboljenja i druge prateće štete utrokovaće trošak od 500 miljardi dolara kada današnja generacija osnovaca stigne do penzije”. Navodi se podatak Federalnog građevinskog Instituta po kojem 20 godina iskustva svedoči da svaki dolar uložen u preventivnu zaštitu donosi 4 dolara uštede zajedničkim fondovima. I dalje: “hiljadu i 800 milijardi uloženih u prevenciju i zaštitu od klimatskih nedaća generiralo bi čak 7.100 milijardi neto koristi”.
Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements) objavila je alarmantan tekst (neočekivano metaforički) u redakciji generalnog direktora, u kojem se tvrdi da će klimatske promene uzrokovati sledeću finansijsku krizu označenu kao “Zeleni labud”. Govori se o “reagovanju finansijskog sisema, ulozi centralnih banaka, regulatora i supervizora”. Kaže se, pored ostalog, da “centralne banke mogu biti uvučene u neispitane vode ukoliko ostanu inertne i očekuju da druge institucije preduzimaju korake. Pozicija ‘wait and see’ (česta u medicini) u ovom trenutku je veoma opasna, te dobronamerna inertnost može dovesti do moral hazard stanja”. Još se kaže da “ti labudi, bili oni crni ili zeleni nisu predvidivi” što je netačno. Bar od Marksa je teoretski predvidiva svaka kriza kapitalizma, a onu od 2007. godine mnogo ranije su predvideli Štiglic, Sen, Krugman i najeksplicitnije Nuriel Rubin (Nouriel Roubini) sa New York University i to tako jasno da sam i ja u svojim tekstovima prepričavao njihove strepnje i opomene godinama pre izbijanja krize. Problem je što su bankari zaslepljeni svojom jurnjavom za profitom videli manje nego što je to uočila mala Greta kada je 20 avgusta 2018. započela svoj trnovit poduhvat spasavanja planete. No, ne bih da zanovetam, eto sada ipak skreću pažnju da su dosadašnje mere nedovoljne, te da bi čak mogle izazvati negativne lančane reakcije, pa se zato “moraju preduzimati inicijative na nivou promene sistema”.
Još samo jedan primer koji ne dozvoljava više nikakvo pravdanje i cenjkanje. Lari Fink. direktor najveće svetske investicione kuće (7.000 milijardi aktive) Black Rock u otvorenom pismu navodi: “Mi smo na ivici potpunih redefinicija čitavih finansija /…/ doživljavamo stalne kritike od kompanija da ne preuzimamo agresivnije poteze odustajanja od finansiranja fosilnih goriva /…/ mi moramo biti svesni ekonomskih, naučnih, socijalnih i političkih realnosti energetske tranzicije /…/ Back Rock zato počinje povlačenje kapitala iz fosilnih goriva, iako je najveći investitor u tu oblast i zato ćemo potražiti novi putokaz za kompaniju.” Kad to kaže menadžer prebogatog investicionog fonda, a ne neki demonstrant, onda je jasno da nastaje novo razdoblje kapitalizma o kojem će se bez sumnje čuti više na susretima moćnika u Davosu, koji su upravo počeli.
Upitana da li bi pristala na razgovor sa Trampom Greta je odgovrila pozitivno uz primedbu da je to ipak gubljenje vremena. Uistinu mnogo se priča a radi vrlo malo. Prva konferencija UN održana je 1995. godine u Berlinu i sa velikim nadama. Poslednja 25. po redi u Madridu decembra i definitivni je fijasko. Vredi li verovati da će 26. u Rijadu novembra ove godine u senci nafte i bljeska bogatstva stečenog na njoj doneti revolucionarni preokret?
¹Opredelio sam se za NUMBEO najveću svetsku banku podataka, pa verovatno i najpouzdaniji.
²Shanghai Tower, oblakoder, dobio je platinski LEED (Lidership in Energi ang Enviromen Designe) kao ekološki najsamoodrživija građevina na svetu.
³350 psihijatara potpisalo je pismo kojim se skreće pađnja da mentalno zdravlje predsednika Trampa naglo opada! Business Insider.
Milutin Mitrović