Trećina stranih državljana koji su dobili izbeglički status u Srbiji ima visoko, a više od polovine srednje obrazovanje. Početna iskustva kompanija u zapošljavanju izbeglica pokazuju da pored obezbeđivanja deficitarnih struka, saradnja ljudi iz različitih kultura može podstaći kreativnost i produktivnost. Naši novi sugrađani sa drugih kontinenata kažu da su dobro prihvaćeni u Srbiji, ali da je za sigurnost najvažnije dobiti šansu da sam zarađuješ.
Jedna od najtežih odluka u životu je ona o napuštanju svoje zemlje, ili kako je to rekla britanska pesnikinja Vorsan Šajr: „Niko neće staviti svoju decu u gumeni čamac, osim ako je voda u tom trenutku bezbednija opcija od zemlje“.
U Srbiji je od 2008. godine do danas oko 210 ljudi dobilo izbeglički status. U našu zemlju su većinom pristigli iz Irana, Libije, Sirije, Avganistana, Iraka, Burundija i Kube. U programu pomoći koji traje godinu dana, naša država im pruža nekoliko vidova podrške – od finansijskih sredstava za smeštaj, preko časova srpskog jezika, istorije i kulture, pa sve do školskih udžbenika za decu.
Ipak, prava integracija u društvo je moguća tek kada uspeju da obezbede posao koji će im omogućiti ekonomsku nezavisnost. Prema podacima Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), trećina izbeglica u Srbiji ima visoko obrazovanje, a više od polovine srednje. Stoga je UNHCR apelovao na privatni sektor u našoj zemlji da se više uključi u zapošljavanje izbeglica, kao i u druge vrste podrške ovoj ranjivoj grupi.
Koristi za preduzeća
„Kompanija IKEA je u maju 2021. godine pokrenula program tromesečne plaćene prakse za izbeglice i nakon toga smo zaposlili osmoro polaznika. Bio je to pilot projekat za Srbiju. Iskustva su premašila naša očekivanja, pa ćemo isti program realizovati i ove i naredne fiskalne godine”, najavljuje za B&F Nikola Simonović, rukovodilac projekta „Inicijativa za izbeglice“ u toj kompaniji.
Mada je Srbija za većinu izbeglica tranzitna zemlja ka zapadnoj Evropi, Simonović napominje da je odziv bio jako dobar i da su svi koji su se prijavili pokazali veliku želju da unaprede svoje znanje. Administrativne procedure nisu predstavljale problem jer, kako objašnjava, „sva lica sa izbegličkim statusom, uključujući i tražioce azila, dobijaju radne dozvole nakon devet meseci provedenih na teritoriji Srbije”.
Najveće prepreke, kao i svuda u svetu, predstavljaju jezička barijera i predrasude prema ljudima iz drugačijih kultura, ali jezik se nauči a najbolji način da se prevaziđu stereotipi je svakodnevno druženje i saradnja na radnom mestu. „Kroz takvo iskustvo možemo da uvidimo koliko su ljudi slični, umesto da neprestano tražimo razlike među njima. Ljudi koji su bili primorani da napuste svoju zemlju su, kao i mi, nečija porodica ili bliske osobe. Njima su potrebne iste stvari kao i svima nama – stabilan posao, siguran dom i perspektiva. To nisu i ne bi trebalo da budu privilegije, već osnovno pravo svakog čoveka u svetu“, ističe Simonović.
Naš sagovornik dodaje da zaposleni koji potiču iz različitih kultura mogu kroz međusobnu saradnju da budu kreativniji i produktivniji i da se na taj način dođe do nesvakidašnjih inovacija. Pored toga, među ljudima koji su dobili izbeglički status u Srbiji ima stručnjaka iz profesija koje su deficitarne na našem tržištu.
„Ne postoji nijedan razlog, bilo da se vodite ljudskim vrednostima ili ekonomskim zakonitostima, zbog kojeg ne bi trebalo da zaposlite izbeglice”, zaključuje Simonović i dodaje da je IKEA spremna da svoja iskustva podeli sa svim preduzećima koja bi želela da krenu njenim stopama.
Od Južnog Sudana do Bubanj potoka
Jedan od novozaposlenih radnika u logistici ove švedske kompanije je i Sebastijan Isa Piter, poreklom iz Južnog Sudana. Svoju domovinu je napustio zbog dugogodišnjeg građanskog rata čiji se kraj ni danas ne nazire.
Ovde je već pet godina, naučio je osnove srpskog jezika, stekao brojne prijatelje i uočio neke sličnosti između njegovog i našeg naroda. „Nažalost, bratoubilački sukobi zbog etničkih ili religioznih razlika nisu nepoznati ljudima na ovim prostorima. Zato sam u Srbiji naišao na mnogo više razumevanja nego što sam očekivao”, priznaje naš sagovornik.
Od saosećanja se, međutim, ne može živeti, ali od rada može. Stoga Sebastijan Isa Piter apeluje i na druge kompanije da slede primer švedskog proizvođača nameštaja i zaposle izbeglice. One, na taj način, pored finansijske nezavisnosti stiču i pravo na zdravstveno osiguranje, ističe naš sugrađanin iz Južnog Sudana koji ne krije da mu je posle svega što je preživeo, sigurnost postala jedna od najvažnijih stvari.
Lajkovački Kubanci
U potrazi za bezbednošću, Belkis Alkantara Gonzales se sa mužem i decom pre pet godina iz rodne Kube uputila ka Srbiji. Pošto su dobili azil, krenuli su na časove srpskog jezika i počeli da traže posao. Ali, kako kaže, čak i sa svom dokumentacijom koju su posedovali, ta potraga je nalikovala Homerovoj „Odiseji“. Srećom, posle nekog vremena su, zahvaljujući ljudima iz UNHCR-a, dobili mogućnost da se smeste i zaposle, i to u Lajkovcu, za koji do tada nisu čuli.
„Na naše iznenađenje, otkrili smo da je to grad prijateljski raspoloženih ljudi, izuzetno solidarnih, sa bogatom tradicijom i kulturom, koji su nas prihvatili kao svakog drugog člana njihove zajednice. Za ovih nekoliko godina, stekli smo mnogo prijatelja koji su nas zvali na krštenja, venčanja, rođendanske proslave… Učinili su da se zaista osećamo kao kod kuće”, kaže za B&F Belkis, koju u Lajkovcu iz milošte zovu Belka.
Ona radi u obližnjoj mesari, a njen muž na gradilištima u okolini. Belka kaže da se nije susretala sa predrasudama, ali jeste za radoznalošću komšija koje često svrate u mesaru da bi je videli i popričali sa njom.
„Ponekad nam ljudi priđu i na ulici, jer su iznenađeni činjenicom da stranci govore srpski. Kada kažemo da smo Kubanci, postaju još srdačniji i rado nastavljaju čavrljanje. Često nam pričaju o prijateljstvu koje je oduvek postojalo između Kube i Jugoslavije, pitaju da li kod sebe imamo ‘kohiba’ cigare i slično”, priča Kubanka iz Lajkovca o iskustvima u novoj domovini.
Nada se da će i druge izbeglice dobiti šansu koju je dobila njena porodica – da normalno žive i rade. „Mislim da bi bilo produktivno i za privatni i za javni sektor, kao i za mnoga mala i srednja preduzeća, da otvore prostor za ljude koji, kao moj suprug i ja, samo žele da doprinesu ovom društvu i da mu se na taj način oduže za pruženo gostoprimstvo”, ističe Belkis.
Iako su se uspešno prilagodili životu u Srbiji, njenoj porodici ponekad nedostaje Kuba, a posebno prijatelji i rodbina koji su ostali tamo. Rastužuju ih dešavanja u Ukrajini jer znaju šta predstoji ljudima koji su morali da odu u izbeglištvo. „U pitanju su čitave porodice i ja kao majka veoma saosećam sa njima. Želim im da dobiju svu pomoć koja im je potrebna i da ubrzo pronađu bezbednost i stabilnost koje svako ljudsko biće zaslužuje”, poručuje Belkis Alkantara Gonzales.
Kome mogu da se obrate izbeglice iz Ukrajine?
Trenutno se u Srbiji nalazi mali broj izbeglica iz Ukrajine i uglavnom su smeštene kod rođaka i prijatelja koji ovde žive, a ostali se nalaze u renoviranom Centru za azil u Vranju, kažu u UNHCR-u. Pošto se očekuje da će taj broj rasti, UNHCR je u saradnji sa drugim UN agencijama u Srbiji pokrenuo koordinisanu akciju za odgovarajući prihvat izbeglica iz Ukrajine. Otvorena je danonoćna telefonska linija za pomoć, obezbeđena podrška na terenu, uključujući i besplatnu pravnu pomoć.
Vlada Srbije je, takođe, usvojila plan o pružanju privremene zaštite ljudima koji su prinuđeni da napuste Ukrajinu. Nadležna institucija za prihvat izbeglica i brigu o njima je Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije (KIRS), koji ima veliko iskustvo u ovoj oblasti još od devedesetih godina prošlog veka.
Marija Dukić
