Tehnologija koja je izmišljena pre jednog veka sada je nedostupna većini čovečanstva. U borbi protiv Kovida-19 preko su nam potrebni respiratori koji su jeftini, pokretni i jednostavni za upotrebu. Oni koji se trenutno proizvode su izuzetno skupi, tehnički složeni i komplkovani za primenu. Razlog je forsiranje tržišnog pristupa da je inovacija isključivo roba, a njena jedina svrha velika zarada. Posledice pandemije nas teraju da preispitamo takav pristup, posebno u oblastima kao što je javno zdravstvo.
Uporedo sa širenjem koronavirusa po svetu, rasla je potreba za respiratorima. U ovom trenutku, čak i u najrazvijenijim zemljama kao što je Velika Britanija nedostaje oko 30.000 respiratora, a ista količina je hitno potrebna i Njujorku jer su zalihe ovih aparata, kritičih u spasavanju života na izmaku.
Ispostavlja se, međutim, da hitno povećavanje proizvodnje nije nimalo jednostavno. U Italiji su od jedinog proizvođača respiratora, kompanije „Siare Engineering“ zatražili da poveća mesečnu proizvodnju sa 125 na najmanje 500 uređaja. Slično tome, „Ventilator Challenge“ u Velikoj Britaniji, konzorcijum firmi koji uključuje neka od najvećih imena u britanskoj proizvodnji, očajnički pokušava da poveća proizvodnju. I u Sjedinjenim Državama, predsednik Donald Trump konačno je nalaožio kompaniji „General Motors“ da se usredsredi na proizvodnju respiratora.
Jedan respirator za celu državu
Zato ne iznenađuje da je situacija daleko lošija u siromašnijim zemljama, gde je snabdevanje respiratorima minimalno, a novca za nabavku još manje. Na primer, u Centralnoafričkoj Republici postoje samo tri respiratora za celu zemlju; u Liberiji navodno postoji samo jedan. Bangladeš ima manje od 2.000 respiratora za više od 160 miliona stanovnika.
U tim uslovima, lako je kritikovati vlade da nisu spremne da u hitnim slučajevima snabdevaju bolnice kritičnom opremom. Ali čak i ako bi države održavale „stratešku rezervu“ respiratora, verovatno im ne bi bilo dovoljno da ispune trenutne potrebe. Ni od postojećih firmi se ne može očekivati da značajno uvećaju svoju proizvodnju preko noći, s obzirom na to da zavise od pravovremene dostave neophodnih materijala, da nemaju dovoljno radnika i da se suočavaju sa nizom drugih problema.
Činjenica je da je vrlo teško za bilo koji ekonomski sistem da zadovolji takav porast potražnje u tako kratkom roku. Ipak, današnji kritični nedostatak respiratora, testova i terapije za koronavirus je istovremeno i simptom strukturalnih nedostataka preovlađujućeg ekonomskog modela.
Pitanje nije samo u tome ko odlučuje o rapodeli postojećih resursa, već i kako se na prvom mestu predviđa i određuje tehnološki razvoj, te u kojoj meri takvi izbori uzimaju u obzir javno zdravstvo. Kriza COVID-19 zahteva da razmišljamo o ključnim pitanjima koja se tiču onoga što proizvodimo, kako to proizvodimo i za koga?
Strategija „samo ko ima da plati“
Od vremena kada su izmišljeni uređaji za podršku disanju tokom dvadesetih godina prošlog veka, oni su značajno tehnološki unapređeni. Ipak, isti ekonomski model koji je obezbedio ulaganja za ove inovacije, pout monitora i senzora, istovremeno je svaki tehnološki deo pojedinačno činio sve skupljim a samu proizvodnju sve složenijom. Kako ističe Bernar Olaio iz Centra za javno zdravlje i razvoj u Keniji, čak i kada bi siromašne zemlje mogle da priušte potrebne zalihe respiratora, mnoge još uvek ne bi imale dovoljno ljudi koji su kvalifikovani za rad sa njima.
Tehnologija respiratora nije morala da se razvija na način koji je, praktično, onemogućio njihovu dostupnost većini ljudi u svetu. To što je glavni zamajac za inovacije postala potražnja na tržištu, podstiče kompanije da razvijaju skuplje i složenije uređaje, da zaštite svoje tehnologije pravima intelektualne svojine i da prodaju ove uređaje onima koji mogu da ih priušte – a to su uglavnom bogate države. Čak je i pristup informacijama o popravci uređaja obično ograničen.
Ovo nije bio jedini mogući put. Pored sofisticiranijih respiratora, mogli smo da razvijemo jednostavnije, povoljnije modele i više prilagođene korisnicima. U stvari, 2006. godine, tri godine posle izbijanja epidemije SARS-a, Biomedical Advanced Research and Development Authority (BARDA), agencija koja je formirana u okviru amerčkog ministartva zdravlja, imala je upravo takvu ideju.
Kupi konkurenciju da bi je „pojeo“
Agencija je osmislila respirator koji bi bio pristupačan, pokretan, jednostavan za skladištenje i brzu primenu. U projektnim dokumentima koji su dostavljeni Kongresu, stručnjaci Agencije su upozorili da je postojeća tehnologija respiratora previše glomazna, skupa i tehnički teška za upotrebu.
Ubrzo nakon toga, privatna kompanija je dobila višemilionski vladin ugovor za razvoj povoljnijeg i upotrebljivijeg respiratora, a do 2011. godine predstavila je prototip američkim zvaničnicima. U 2012. godini, međutim, kompaniju je kupio veliki proizvođač medicinskih proizvoda koji je proizvodio „tradicionalne“ respiratore, kao deo šireg procesa koncentracije industrije koji je pokrenuo pitanja u vezi sa konkurencijom i antitrustovskim zakonom.
Projekat razvoja prototipa je na kraju prekinut , što je izazvalo sumnju među vladinim zvaničnicima i drugim proizvođačima uređaja da je ponuda za preuzimanje motivisana upravo tim ciljem.
Šta sada moramo da naučimo na teži način?
Zbog forsiranja isključivo tržišnog pristupa u razvoju inovacija, proizvodimo samo respiratore koji su skupi, nepokretni, u privatnom vlasništvu, previše tehnički složeni i podjednako komlikovani za upotrebu, i to u trenutku kada su nam preko potrebni pristupačn, pokretni i jednostavni uređaji.
U pokušaju da razvije takav uređaj, američka vlada se oslanjala na tržišne mehanizme i privatne firme koje se rukovode isključivo zaradom i čiji su motivi – kao što se pokazalo – direktno suprotni interesima javnog zdravlja.
Katastrofalni nedostatak respiratora u sadašnjoj borbi protiv Kovida -19, jasno ukazuje koliko je nužno da preispitamo naše shvatanje šta je inovacija i njen smisao, posebno u oblastima kao što je javno zdravstvo.
Potrebni su nam i novi međunarodni mehanizmi za promociju inovacija koje tehnologiju čine pristupačnijom, jednostavnijom za proizvodnju i jednostavnijom za upotrebu, a ne samo profitabilnijom i složenijom. Tehnologija koja je izumljena pre jednog veka ne bi trebalo da bude izvan domašaja većine čovečanstva. Sada tu lekciju učimo na težak način.
Izvor: Shamel Azmeh, Univerzitet u Mančesteru, https://www.project-syndicate.org/