Moguće nestašice energenata i restrikcije struje navele su mnoge Beograđane da iz ormana, podruma i potkrovlja izvuku stare jorgane kojima su potrebne prepravke. Rešenje njihovih problema su jorgandžijske radnje kojih je u Srbiji sve manje, i za koje mnogi ne znaju ni da postoje.
Stari pohabani jorgani vise sa terase jednog beogradskog doma. Neki imaju rupe od moljca, neki su pohabani od starosti, na nekima rasparan konac. Sanja Šutinoski, domaćica iz Beograda, provetrava vremešne jorgane dok se sprema za nadolazeću zimu. „Nismo ih koristili godinama. Neka ih par dana na suncu i svežem vazduhu pa ih nosim kod jorgandžije na popravku. U kući se grejemo na gas, ali kako najavljuju moguće nestašice i smanjeni dotok gasa, moramo da računamo i na druge opcije. Nema bolje toplote od debelog jorgana”, kaže Sanja dok proverava stanje u kome se jorgani nalaze.
U drugom delu grada, u suterenu stare zgrade vešte ruke jorgandžije Radomira Đinđića, vlasnika jorgandžijske radnje „Ruža“, ubrzano šiju po jorganu. Na policama i stolovima leže jorgani koji čekaju svoj red na popravku. „Već početkom septembra je krenuo pojačan posao”, kaže Radomir dok provlači konac kroz iglu i kreće da zašiva jorgan. Igla, konac, i makaze – to je sav alat koji Radomir koristi u svom poslu. Na stolu se nalazi i ogromna šivaća mašina za ozbiljnije popravke i pravljenje jorgana.
Radomir je jorgandžija od 1995. godine. „Tada sam ovu radnju preuzeo od ljudi koji su pedesetih godina prošlog veka bili jorgandžije i članovi nekadašnje jake jorgandžijske zadruge. Kako je zanat propadao, tako su devedesetih odlučili da prekinu posao, a ja sam preuzeo radnju“, počinje svoju priču Radomir, koji je jedan od trojice preostalih jorgandžija u Beogradu.
Dobar jorgan je kao kuća
Jorgandžijski posao je uglavnom sezonski. Početak jeseni pa do kraja zime je vreme kada jorgandžije imaju najviše posla, ali iz godine u godinu se njegov obim smanjuje pa ni sezona nije više kao što je nekad bila. Zato opada i broj ljudi koji se bave ovim poslom. Nekada je u Beogradu postojalo preko 30 jorgandžijskih radnji. I u ostatku Srbije situacija je alarmantna, tako da se broj jorgandžija može nabrojati na prste obe ruke.
„Većina ljudi u Srbiji ne zna za nas i mislim da je to glavni problem. Mnogi nemaju informacije da je moguće popraviti stari ili napraviti novi, kvalitetni jorgan koji će trajati generacijama. Umesto toga, kupuju sintetičke jorgane koji nisu ni približno kvalitetni kao domaći“, tvrdi Radomir. Iskustvo govori da stari, ručno pravljeni jorgani mogu da traju decenijama, a pritom ih je moguće popravljati i do dva-tri puta i tako dodatno produžiti vek trajanja.
„Dobar jorgan je kao kuća, on traje minimum 50 godina i nema zime koja mu može nešto. Glavni neprijatelj su mu moljci i nekorišćenje”, nastavlja Radomir i kaže da od jorgandžijskog posla može lepo da se živi i zaradi, ali nema ko da radi, i to baš sada kad je interesovanje za jorganima sve veće.
Kako Radomir primećuje, povratak zanatskim jorganima je započeo još pre desetak godina kada su ljudi počeli da traže da se, kao nekada, prave jorgani od vune i pamuka, samo tanji. Međutim, ove sezone, Radomirovi kupci traže da se prave deblji jorgani, a sve je više i mušterija koje donose svoje stare jorgane na prepravku. Koliko su jorgani nekada bili kvalitetni govori činjenica da se od materijala iz jednog starog jorgana, napravljenog od vune ili pamuka, danas može napraviti jedan i po ili čak dva tanja jorgana.
„Poslednjih godina su ljudi tražili tanje jorgane, pretpostavljam zato što se kuće i zgrade sada prave sa izolacijom, a i zime su blaže. Međutim, ova najava energetske krize je očigledno zabrinula ljude i sada uglavnom naručuju debele jorgane ili donose stare, koje žele da popravim tako da jorgani zadrže istu debljinu koju su imali i ranije”.
Nekad lakše napraviti novi, nego popraviti stari jorgan
Naš sagovornik objašnjava da je jorgandžijski posao sličan krojačkom, čak i lakši. Jorgane prepravlja ručno, a mašinu koja besprekorno radi već četvrt veka, koristi za komplikovanije popravke ili pravljenje novog jorgana.
„Ovaj jorgan na kome trenutno radim je pravljen pre više od 45 godina. To znam jer je vuna u njemu rađena ručno kao i sam jorgan, a mašina koju koristimo za šivenje jorgana je napravljena tek 1977. godine”, priča Radomir i prekida posao na kratko kako bi od mušterije preuzeo još jedan jorgan za popravku. Što se tiče vremena potrebnog za popravku i pravljenje jorgana, ističe da je nekad lakše napraviti novi nego popraviti stari jorgan. Za ručni rad novog jorgana potreban je ceo radni dan, dok nekad i sama popravka traje satima. Popravka jorgana se naplaćuje 7.500 dinara, dok nov jorgan košta 9.500 dinara.
Razlika između starih i modernih jorgana je, osim u materijalu, i u načinu proizvodnje. „Nekad su se jorgani pravili namenski, za određenu porodicu ili događaj i važilo je pravilo – što deblji, to bolji“, podseća Radomir. Kako tvrdi, moderni jorgani nikad ne mogu da zagreju kao oni stari, jer se uglavnom prave od veštačkih materijala, mada ima i onih koji se prave od vune i od perja. Njihova mana je i masovna proizvodnja, te kratkotrajan kvalitet. Takođe, noviji jorgani u sebi mogu sadržati alergene, što nije slučaj sa starim jorganima.
„Raduje me što se ljudi opet okreću starim jorganima, ne samo što to znači više posla za nas, već sto se vraća topla zima u naše domove“, zadovoljan je Radomir, koji se nada da će biti još više posla u narednih mesec, dva.
Bogati jorgandžija samo u romanu
Iako su ulaganja u ovaj posao minimalna, a veština se brzo stiče, mladi nisu zainteresovani za ovaj zanat, pa kada bude odlučio da ode u penziju, Radomira neće imati ko da nasledi. I država se uključila aktivno u održavanje starih zanata, u koje spada i jorgandžijski koji se uopšte nije promenio u poslednjih pola veka. Postoje subvencije za stare zanate, ali Radomir ih do sada nije koristio. „Srećom, još uvek nema potrebe da tražim subvencije od države, a i bez toga imamo određene olakšice, oslobođeni smo fiskalnih kasa i porez nam je umanjen. Potrebno je samo plasirati robu na tržiste i naći nekog da nastavi sa ovim poslom”, uveren je Radomir.
Da bi se ostvarile pogodnosti koje nudi država, potrebno je proći proces sertifikacije da je u pitanju stari i umetnički zanat koji je neophodno sačuvati od nestanka. Prema podacima Ministarstva privrede, u Srbiji postoje samo dvojica sertifikovanih jorgandžija – jedna je Radomirova radnja u Beogradu, a druga se nalazi u Zrenjaninu. Situacija nije bolja ni kad su u pitanju drugi zanati. U Registru o sertifikovanim zanatima, iz avgusta 2022. godine, navedene su svega 962 zanatske radnje na teritoriji cele Srbije.
Nekad su stari ljudi govorili da je najtoplija zima pod jorgan planinom, a kad zazimi bitno je čime se čovek može pokriti u hladnim noćima. „Možda će ova energetska kriza i imati neki dobar uticaj na naš posao, skrenuti pažnju ljudi na ovaj zanat i pomoći mu da opstane”, nada se Radomir.
Jorgandžija je nekada bio cenjeni zanat, o kome je i Stevan Sremac pisao u svom romanu „Ivkova slava“, u kome je glavni junak gazda Ivko – jorgandžija. Današnje jorgandžije su daleko od Sremčevog gazda Ivka i njegovog bogatstva. Zanatske radnje, poput jorgandžijskih, često nemaju reklame i sajtove, imaju obične, neugledne natpise koji ne štrče. Ne sijaju neonskom svetlošću, nemaju stranu reč u imenu, već prostim jezikom govore o onome šta je unutra – a to je stari zanat koji je na ivici opstanka.
Katica Đurović