Kiosci su decenijama bili deo odrastanja mnogobrojnih generacija potrošača u Srbiji, ali već nekoliko godina unazad ovakvih objekata je sve manje. Inflacija bi mogla dodatno da pogorša njihovo poslovanje, no ona je samo deo nagomilanih problema. Upućeni u ovo tržište predviđaju da kiosci, ovakvi kakve ih danas znamo, nemaju mnogo šanse da prežive. Zašto?
Dok se preko društvenih mreža povremeno dele nostalgične fotografije čuvenih jugoslovenskih kioska K67, koji restaurirani krase mnoge svetske prestonice poput Londona, Berlina i Njujorka, ovaj kanal prodaje se u Srbiji suočava s mnoštvom problema. Broj takvih objekata je iz godine u godinu sve manji, a ni vrednost prodaje ne raste značajno.
Prema podacima kompanije „NielsenIQ“, na domaćem tržištu trenutno posluje nešto više od 3.600 kioska i paviljona, za preko 360 manje nego 2019. godine. Kako predviđaju upućeni u ovo tržište, broj kioska će nastaviti da se smanjuje, posebno u uslovima visoke inflacije, kada mnogi potrošači vode računa o svakom dinaru i pažljivo planiraju nabavke, umesto da kupuju proizvod na kiosku kad im zatreba i zato ga plate znatno skuplje.
Šta muči kioske?
Inflacija je, međutim, samo deo problema. Naime, kiosci su ranije bili sinonim za kupovinu novina. O tome dovoljno govori i sam naziv nekadašnjeg lanca kioska „Štampa“ u Srbiji, ili hrvatskog „Tiska“. Danas se štampane novine sve manje kupuju, jer većina čita samo onlajn medije. Važan izvor prihoda za ove trgovine su bile i elektronske dopune za mobilne telefone, ali se i one sada slabo prodaju jer građani prelaze na isplativije „postpejd“ mobilne usluge. Inicijativa da se uvede kontrola ko kupuje „pripejd“ kartice identifikacijom uz lični dokument, što je u drugim zemljama uobičajeno i nekada je postojalo i u Srbiji, dodatno će destimulisati kupovinu ovih kartica koje se često nabavljaju zbog kriminalnih radnji.
Cigarete koje građani, takođe, prvo potraže na kiosku kada su u prolazu ili šetnji da bi zaobišli čekanje u redovima na kasi u prodavnici, beleže stalni pad prodaje po komadu. Pojavljuju se nove, specijalne vrste duvana i proizvodi, ali oni u prometu učestvuju samo u tragovima. Ovakva situacija sa cigaretama i nije naročito problematična za zaradu koja se ostvaruje na kioscima, jer kako tvrde poznavaoci, nje gotovo i da nema kod ove vrste robe.
Naši sagovornici koji su upućeni u poslovanje kioska ali su želeli da ostanu anonimni, kažu da od prodaje cigareta, ne samo na kioscima već na bilo kom drugom mestu, koristi nemaju ni distributeri ni trgovci, već samo proizvođači i država. Prema njihovim rečima, ukoliko se ništa ne promeni po pitanju pravednije raspodele marže, može se desiti da duvandžije neće imati gde da prodaju svoje proizvode.
Zato ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje ako neka od duvanskih kompanija, a kod nas posluju tri svetska igrača, odluči da uđe i na ovaj deo tržišta. Mada u našoj zemlji nema mnogo organizovanih lanaca kioska, duvanska kompanija koja bi ušla u vlasništvo nekog od njih, mogla bi da pokrije celu teritoriju Srbije. Slično se desilo i u Hrvatskoj, gde je „BAT“ svojevremeno postao suvlasnik tamošnjeg lanca „Tisak“. Pored toga, „BAT Adria“ je vlasnik firme „iNovine“, drugog najvećeg lanca kioska u Hrvatskoj i lidera u Bosni i Hercegovini kroz brendove „iNovine“ i „Lafka“, koji su prisutni u oba entiteta.
Istraživanje agencije „Smart Plus Research“ iz maja ove godine pokazuje da potrošači u Srbiji u kioscima najviše kupuju upravo cigarete, koje učestvuju sa skoro 44 odsto u ukupnoj prodaji. Sledeći najtraženiji proizvodi na kioscima su žvake, maramice i sladoled, dok novine čine tek nešto više od petine ukupne prodaje, maltene koliko i gazirani sokovi i voda. Mušterije nešto ređe svraćaju da bi kupile slane grickalice, čokolade i čokoladice, kafu i alkoholna pića. Sve u svemu, iz istraživanja je vidljivo da se u kioscima uglavnom nabavljaju sitnice, iako neke od njih mogu biti poprilično skupe za prosečan standard, naročito akcizna roba poput cigareta, alkohola i kafe.
Ograničeni prostor takođe utiče ne samo na asortiman robe, već i na njenu prodaju. Prosečno, u klasičnom kiosku se nalazi oko 300 vrsta proizvoda od kojih se jasno vidi svega pedesetak. Godišnje doba koje im najviše pogoduje za prodaju je leto, jer se uz uobičajenu ponudu uglavnom dodaje sladoled, a tokom letnjih meseci više se prodaju i bezalkoholna pića.
Budućnost bez perspektive
Jedan od razloga zbog kojeg kiosci gube tržišnu utakmicu jeste i taj što benzinske pumpe, pored svoje osnovne delatnosti, povećavaju i prodaju robe široke potrošnje u svojim prodavnicama. Mada to učešće i dalje nije na nivou kioska i u prošloj godini je iznosilo tri odsto, broj benzinskih stanica se povećava, pa time i konkurencija u prodaji proizvoda „za usput“.
Prema podacima „NielsenIQ“, vrednost prodate robe na kioscima je 2021. imala udeo od 12 odsto u ukupnoj vrednosti prodaje u Srbiji, što je maltene na nivou 2020. godine. Ukoliko se posmatra kretanje vrednosti prodaje na kioscima u poslednjih nekoliko godina, ona je 2019. porasla za 1,5 odsto, zatim je 2020. pala za 4,9 odsto što se može pripisati posledicama pandemije, da bi prošle godine blago porasla za 0,6 odsto.
Grupa „Moj kiosk“ koja je najveći igrač na domaćem tržištu, smanjila je poslovne prihode sa 25,3 miliona dinara u 2020. na 22,9 miliona dinara u 2021. godini. Drugi najveći lanac kioska, „Intermezzo system“ imao je blagi rast poslovnih prihoda koji su u 2021. iznosili 1,96 miliona dinara, a godinu ranije 1,81 milion dinara, pokazuju podaci Agencije za privredne registre (APR).
Zbog svega navedenog, poznavaoci tržišta misle da kiosci, kakve ih poznajemo danas, dugoročno nemaju perspektivu. U mnogim evropskim zemljama poput Francuske i Španije, oni su potpuno zamrli. S druge strane, kupovina na kioscima je i dalje zastupljena u potrošačkoj tradiciji u Grčkoj, dok u Bugarskoj opstaje i zato što je vlasnik tamošnjeg najvećeg lanca kioska upravo duvanska kompanija, baš kao u Hrvatskoj. Međutim, podaci pokazuju da se broj ovakvih objekata i u Hrvatskoj smanjuje iz godine u godinu.
Staro za novo
Učesnici u ovoj industriji su i sami postali svesni da po starom više ne ide, pa su počeli da se prilagođavaju promenama na tržištu. Kiosci sve više postaju mesta gde potrošači mogu da dobiju različite usluge zbog kojih bi na drugim mestima čekali u redu, na primer da kupe karte za različite događaje, proizvode iz industrije igara na sreću ili da preuzmu paket koji se isporučuje brzom poštom. Kupci u Hrvatskoj mogu na nekim kioscima da plate račune, da promene ili prenesu novac, a jedan kiosk je uveo čak i mogućnost plaćanja kriptovalutama.
Način za preživljavanje kioska je i u razvoju svojevrsnih hibridnih modela, sa proizvodima koji do sada nisu bili tipični za ovakva prodajna mesta. Tako je, na primer, mali lanac „Trafika“ u vlasništvu firme „GrafArt“, uz klasične proizvode, specifičan po najvećoj ponudi stripova u zemlji.
Uočljiv trend u drugim zemljama je i postavljanje automata za prodaju cigareta i drugih proizvoda, posebno u situaciji nedostatka radne snage, koja je pritom sve skuplja. Slična kretanja na tržištu se mogu očekivati i u Srbiji, ako se reše problemi koji ograničavaju razvoj ovakvog poslovanja, kao što je lakše dobijanje dozvola za postavljanje aparata na javnim površinama. U svetu je već postalo uobičajeno da se na samouslužnim uređajima, osim grickalica, pića i kafe, kupuju i cveće, mleko, lekovi, pa i garderoba.
Kiosci su decenijama bili deo odrastanja mnogobrojnih generacija potrošača u Srbiji i zato je teško zamisliti da bi mogli da nestanu ili da poput K67, završe kao muzejski eksponati. Moguće je da će im nove usluge i dodani asortiman udahnuti novi život i skinuti ih sa aparata za preživljavanje, ali je sasvim izvesno da kiosci u postojećem ruhu gube tržišnu utakmicu.
Vesna Lapčić