Procenjuje se da će prodaja klavira u svetu ove godine dostići 2,4 milijarde dolara, pri čemu se u Kini proda godišnje oko 400.000 klavira u poređenju sa tridesetak hiljada na američkom tržištu. SAD učestvuju sa manje od 10% u svetskoj proizvodnji klavira, ali to nije zanemarljiv udeo ako se ima u vidu da ovu industriju, koja je bila veoma razvijena u Americi dok je nije uništila strana konkurencija, sada od kliničke smrti brane samo dva proizvođača.
Poslednje dve godine dokazuju da su sva iznenađenja moguća, pa i fenomen da jedan od dobitnika korone postane industrija koja se nikada nije progurala u prve potrošačke redove. Naime, prodaja klavira je tokom pandemije porasla za 46%, a broj ljubitelja ovog ne baš jeftinog instrumenta je nastavio da raste i kada je većina planete odlučila da karantine zaključa u istoriju.
Procenjuje se da će prodaja klavira u svetu ove godine dostići 2,4 milijarde dolara, prvenstveno zbog potražnje za takozvanim digitalnim klavirima. No, odlično se drže i oni „klasični“, bez obzira na činjenicu da najbolji koštaju i do 190.000 dolara, a unikatni, pravljeni po porudžbini i mnogo, mnogo više.
Sjedinjene Države učestvuju sa manje od 10% u svetskoj proizvodnji klavira. Ipak, to nije tako zanemarljiv udeo ako se ima u vidu da trenutno u celoj Americi postoje, slovom i brojem, samo dva proizvođača klavira. Jedan je svetski čuveni „Steinway& Sons“ u Njujorku, a drugi „Mason & Hamlin“ iz Hejvrila u Masačusetsu.
Priča o proizvodnji klavira u SAD je primer kako su se pojedine industrije u zemlji koja predvodi globalizaciju – „nasukale“ na globalizaciju. Ova delatnost je bila veoma razvijena u Americi i zapošljavala je na stotine hiljada radnika, da bi je tokom prošlog veka gotovo potpuno istisnula strana konkurencija.
Klavirski marš iz Azije
Klaviri su se uvozili u SAD iz Evrope sve do početka 19. veka, kada su preduzimljivi pojedinci u industrijskim centrima, naročito u Njujorku i Bostonu, odlučili da Amerikanci mogu i sami da prave ovaj instrument. U tu avanturu su 1823. prvi krenuli „Chickering & Sons“ koji su proizvodili dva klavira godišnje, da bi do kraja stoleća u Americi radilo na stotine proizvođača klavira. Oni su zasuli oglasima američke gradove, uspešno šireći uverenje da svako ko iole drži do sebe mora da ima klavir. Kako navodi američki istoričar Džejms Parton, „klavir je u 19. veku postao druga najvažnija stvar u američkim domovima, odmah iza nabavke peći i mnoga domaćinstva su podnosila velike žrtve da bi mogla da ga kupe“.
Amerika je već početkom dvadesetih godina prošlog veka proizvodila preko 260.000 klavira, ili 50% tadašnje svetske proizvodnje. Proizvođači su uspeli da prežive i Velku depresiju i Drugi svetski rat, kada su mnogi od njih morali da se okrenu „životnijim“ proizvodima – od oružja do kovčega. Držali su se sve do šezdesetih godina, kada je počeo da se nazire sumrak industrije klavira u SAD. Mnogi su za to krivili televiziju, „koja je uništila osećaj američkih građana za kulturu“, ali istina je bila drugačija.
Američki proizvođači su bili sve manje konkurentni zbog zastarele tehnologije u poređenju sa glavnim takmacima, pristiglim iz Azije. Već početkom šezdesetih, najveći japanski proizvođač klavira, „Yamaha“ je otvorio svoju fabriku u SAD, a samo deceniju kasnije američko tržište su preplavili proizvođači iz Japana, Južne Koreje i Kine koji su prodavali dvostruko više klavira nego domaći proizvođači. Do sredine devedesetih, opstalo je samo devet lokalnih proizvođača klavira. Nekada više nego živahna delatnost bila je na izdisaju, da bi je danas od kliničke smrti branila samo dva proizvođača klavira, koja su započela ovaj posao još sredinom 19. veka.
Klaviri na berzi
Mnogo veći igrač od ove dvojice, „Steinway & Sons“, ove godine se ponovo vratio na njujoršku berzu, nakon što je sa nje izašao 2013. kada je kompaniju kupio milijarder i vlasnik hedž fonda Džon Polson. Polsonova odluka da ponudi akcije ulagačima izazvala je različite komentare. Oni su se kretali od konstatacija da „proizvodnja klavira baš i ne spada u blistavu novu ekonomiju“, preko ocena „da to može biti osvežavajuća ponuda za investitore u vreme krize“, do tvrdnji da „Polson zna šta radi i da se poznati brend kladi na budućnost koju pokreću digitalni klaviri i rastuće tržište u Kini“.
Ovo preduzeće je 1853. godine osnovao nemački emigrant Hajnrih Engelhard, i premda se relativno kasno uključio u američku klavirsku zabavu, postao je snabdevač tamošnje elite, uključujući i Belu kuću. Kompanija je sve do danas zadržala pedigre proizvođača vrhunskih instrumenata na kojima sviraju čuveni pijanisti u najprestižnijim koncertnim dvoranama u svetu.
„Steinway“ je proizvođač do sada najskupljeg klavira koji je prodat za dva miliona dolara, uzburkao je muzičku javnost ekscentričnim klavirom čija je izrada inspirisana Fibonačijevim nizom brojeva, da bi pre nekoliko godina plasirao na tržište samosvirajući klavir „Spiro“. On izgleda kao običan klavir, ali zahvaljujući digitalnoj tehnologiji može sam da svira ranije zapamćene kompozicije. Ovi klaviri su činili skoro trećinu ukupne prodaje kompanije u prošloj godini i najzaslužniji su što je „Steinway“ uvećao svoju zaradu za preko 13%, na 59 miliona dolara.
Kineska kompanija „China Poly Group“ je 2018. ponudila Polsonu da kupi „Steinway“ za milijardu dolara, ali je vlasnik tu ponudu odbio, uveren da je on taj koji će osvojiti kinesko tržište klavira, najveće na svetu. Naime, pred sam izlazak na berzu, Polson je kao prioritet istakao upravo izvoz u Kinu, gde se svake godine proda u proseku oko 400.000 klavira u poređenju sa tridesetak hiljada, koliko se proda u SAD.
Nimalo jeftin zaokret ka prošlosti
Drugi preostali američki proizvođač klavira „Mason & Hamlin“ je osnovan samo godinu dana kasnije nego „Steinway“, 1854. godine. Preduzeće je kasnije išlo iz ruke u ruku, da bi ga na početku Velike depresije preuzela konkurentska firma „Aeolian“ za sadašnjih 7,7 miliona dolara. Nekoliko godina kasnije, „Aeolian“ se spojio sa „American Piano Compani“ i preselio poslovanje iz Masačusetsa u Njujork.
Novi vlasnici su vremenom sve više štedeli na kvalitetu i ugled kompanije se srozavao, dok sredinom devedesetih nije proglasila stečaj. Tada je američki preduzetnik Kirk Burget uvideo priliku da oživi jednog od poslednjih proizvođača klavira u SAD. On i njegov brat su deceniju ranije izmislili „PianoDisc“, uređaj koji omogućava klaviru da svira sam za goste. Preduzetnička kompanija je brzo rasla, prodajući i do 120.000 svojih uređaja godišnje, a među kupcima je bilo mnogo slavnih, od Bila Gejtsa do sportskih zvezda.
Kada je Burget kupio nekada čuvenu firmu „Mason & Hamlin“, od nje nije ostalo skoro ništa jer su sve „razvukli“ poverioci. Odlučio je da proizvodnju vrati u staru zgradu u Masačusetsu i unajmio je tri inženjera da digitalno rekonstruišu nacrte klavira sa kojima se kompanija proslavila početkom 20. veka. Burget je bio uveren da su najbolji klaviri napravljeni upravo u to vreme i zato se vratio mnogim originalnim materijalima i tehnikama koje je „Mason & Hamlin“ koristio sto godina ranije. Ispostavilo se da zaokret ka prošlosti nije nimalo jeftin, budući da je novi vlasnik potrošio na stotine hiljada dolara da napravi specijalizovane alate „kao nekad“.
Za razliku od kompanije „Steinway“, drugi preostali američki proizvođač klavira se opredelio za takozvanu „butik“ proizvodnju malih serija, jer se njen najveći deo odvija ručno. Mada je proces sada znatno unapređen, preduzeću je potrebno oko devet meseci da proizvede jedan koncertni klavir, koji prodaje za 175.000 dolara. Burget tvrdi da je upravo insistiranje na tradiciji njihov najveći adut kod kupaca, te da im konkurenti nisu drugi proizvođači klavira, već da je svima njima najveća pretnja industrija zabave. „Amerikanci su spremni da potroše i po 250.000 dolara na zvučnike, ali i dalje neće kupiti klavir“, žali se američki preduzetnik.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023.
Foto: Alexas_Fotos, Pixabay