Čovek je plivao još u kamenom dobu, a u antici je ono bilo deo obaveznog obrazovanja i veština bez koje se teško primalo u vojsku. U srednjovekovnoj Evropi nije bilo popularno ni obično pranje, a kamo li plivanje. Sve do sredine 19. veka Evropljani su najrađe plivali prsno, a kraul su uvezli od američkih Indijanaca.
Nama dokaza da je čovek u praistoriji koristio godišnji odmor, a još manje da su postojala skupa mondenska letovališta. Ali postoje pouzdani nalazi da smo kao vrsta plivali još pre sedam hiljada godina.
Toliko su stara svedočanstva iz kamenog doba, pronađena u jugozapadnom delu Egipta. Tamo su arheolozi naišli na mozaike iz prastorije, na kojima su prikazani ljudi koji plivaju. Mozaci su pronađeni u pećini, koja je zato nazvana „Pećina plivača“.
Pretpostavlja se da je prasitorijski čovek naučio ovu veštinu pre svega da bi preživeo, a ne iz zadovoljstva. Naseobine iz kamenog doba najčešće su pravljene u blizini vode, a reke su osim za ribolov, služile i kao glavni komunikacioni putevi. Zato su pribavljanje hrane, prevoz građe za podizanje kuća, ali i trgovina zahtevali od onih koji su obavljali te poslove da pored drugih veština budu i dobri plivači.
Značaj plivanja u ratu
Materijalni dokazi o tome da je plivanje bilo sastavni deo života pronađeni su u Egiptu i u vreme faraona, i potiču još iz 3.400. godine pre nove ere, a najstariji pisani trag o ovoj ljudskoj veštini nalazi se u „Epu o Gilgamešu“ od pre 2.000 godina.
Ni Homer nije propustio da opeva plivanje u „Ilijadi i „Odiseji“, pogotovo što je ono u drevnoj Grčkoj predstavljalo obavezni deo opšteg obrazovanja. Iako plivanje nije bilo olimpijska disciplina, stari Grci su smatrali sramotnim ako neko ne ume da trči i da pliva. Takođe, reći nekome da to ne ume da radi je bila jedna od najvećih uvreda.
Grčki istoričari navode da je plivanje bilo veoma korisno umeće čak i u ratovanju. Ako im je verovati, u bici kod Salamine 480. godine pre nove ere između persijske pomorske flote i brodova udruženih grčkih gradova koje je predvodila Atina potopljeno je puno brodova, ali su se Persijanci podavili jer nisu umeli da plivaju. Grčka verzija kaže da su se Grci spasili baš zato što su bili dobri plivači.
Ko je u Rimskom carstvu hteo da se prijavi u vojsku, morao je u svojoj radnoj biografiji da ima obavezno stavku – dobar plivač. Mogao je da bude nepismen, ali ako nije umeo da pliva to bi ga diskvalifikovalo već na početku regrutacije.
Kvašenje je pola bolesti
Srednji vek je uspeo da unazadi mnogo toga, pa i plivanje. Ono više nije smatrano prestižnom veštinom i zato što je podrazumavalo oskudno oblačenje, što je za tadašnji hrišćanski moral bilo nezamislivo. Primera radi, u Nemačkoj je u 16. veku donet zakon koji je čak i deci zabranjivao da se kupaju gola na javnim mestima.
U vekovima koji su usledili, ko je baš zapeo da pliva, mora je da prekrije najveći deo tela, da ne bi sablažanjavao okolinu. Tako da leškarenje na plaži pod tonom mokre odeće verovatno nije dolazilo u obzir.
Pored toga, u higijnskim uslovima koji su preovlađivali u srednjem veku, voda nije baš bila izvor čistoće i zdravlja, i verovalo se da se preko nje prenose mnoge zaraze. Otuda valjda objašnjenje zašto je ne samo plivanje, već genaralno bilo kakav vid pranja bio krajnje nepoželjan.
„Pseći“ stil
Kada je reč o plivačkim tehnikama, nema dokaza da su one bile razvijene pre nego što je plivanje postalo takmičarski sport. Činjenice koje su poznate sugerišu da je još od kamenog doba pa sve do sredine 19. veka, upražnjavano plivanje koje najviše liči na današnje prsno plivanje. O tome svedoči crteži još iz drevnog Vavilona i Egipta, a arheolozi pertpostavljaju da je ova tehnika prva usvojena jer je čovek imatirao pokrete žabe u vodi.
Koliko je ovaj stil bio omiljen svedoči i to što je o njemu najviše pisano u prvom priručniku o plivanju koji je napisao Englez Edvard Digbij u 19 veku. U svom delu „O veštini plivanja“, pominje i druge tehnike koje su u to vreme već bile zastupljene: leđno plivanje rukama, leđno plivanje rukama i nogama, prsno plivanje rukama, ali i takozvano „pseće“ plivanje.
U to vreme je korišćen i stil sličan današnjem kraulu. Evropljani su ovu tehniku uvezli od američkih Indijanaca, pa se zato dugo vremena smatrala „varvarskom“.
Svinjske bešike kao ispomoć
Digbij u svom priručniku o plivanju preporučuje početnicima da prvo nauče da se okreću u vodi, pa tek potom da se održavaju na površini.
Zanimljivo je da su u to vreme u Engleskoj neiskusni plivači imali pomoć onih iskusnijih, koji bi ih pridržavali za bradu. Postojala su i pomagala, mada prilično različita od današnjih. Najčešće su se koristile svinjske bešike, koje su punjene vazduhom i za koje se manje iskusni plivač pridržavao kako ne bi potonuo.
Takmičarsko plivanje je uvedeno u Evropi oko 1800. godine i to najpre u prsnom plivanju. Od tada se razvijaju i ostali stilovi, a sve veći značaj dobija brzina.
Plivanje u prošlom veku ponovo postaje obavezni deo zdravog života, ali i zadovoljstvo koje je dostupno svima. Osim kad stigne korona, i opustoši i plaže.
Foto: Pixabay