Dušanu Filipoviću (47), Beograđaninu rodom, proizvodnja žute lincure dođe uzgred. Da li ima računicu? Da nema ne bi gubio vreme na biljku čija je korist i primenjivost daleko veća od sinonima za koji je Srbi obično vežu – rakiju.
Od Dušana smo najpre čuli osnovno o žutoj lincuri: radi se o višegodišnjoj deficitarnoj biljci blagotvornog korena čije branje je zabranjeno. Kod nas raste na Zlatiboru, Zlataru, Tari, Kopaoniku, Goliji, Staroj planini, Šari. U svetu je ima na Havajima, Severnoj Americi, Španiji, Francuskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Ukrajini, Turskoj.
Zašto lincura izumire
“Lincura je biljka koja izumire. Em na nju negativno utiču klimatske promene, em se kod nas nezakonito bere. Ali glavni razlozi što nestaje su manjak stoke i zaparloženi pašnjaci”, priča za Plodnu zemlju Filipović.
Polno zrela, objašnjava, lincura postaje posle pete godine kada počinje da izbacuje „sveću“ u kojoj se nalazi seme. Od više miliona semenki, ukazuje naš sagovornik, tek manje od 0,1 odsto padne na zemlju. A ni toliko ako je tle prekriveno travom koju niti je pojela stoka, niti je pokošena.
“Lincura je u Srbiji vrhunskog kvaliteta. Jedna je od najlekovitijih biljaka što se tiče gastro trakta. Kada zdrav čovek počne da je konzumira preko čaja, alkoholnih kapljica, tinktura, rakije, praktično je nemoguće da oboli od bilo koje bolesti organa za varenje. Koristi se najviše u kozmetici, medicini i proizvodnji svih dižestivnih pića”, kaže Dušan.
Malo uzgajivača
Uzgajivača lincure u Srbiji, nastavlja on, ima malo, isključivo po planinama na kojima uspeva, a njena proizvodnja je neorganizovana. Tajnu o „receptu“ kvalitetnih sadnica proizvođači iz nekog razloga strogo čuvaju.
“Proizvodnja žute lincure je kontrolisana. Najpre se moraju nabaviti sadnice od registrovanog proizvođača, a onda sadnja najaviti Institutu za zaštitu bilja koji projektuje rod, kontroliše proizvodnju i daje dozvolu za prodaju”, navodi diplomac jednog od najpoznatijih evropskih univerziteta.
Svejedno je žutoj lincuri, kad njen uzgoj ne traži puno stručnog znanja, da li je sadi, plevi, đubri, bere, sociolog, bilo koji drugi fakultetlija, ili običan seljak. Nije previše zahtevna biljka.
Šta je potrebno za uzgoj
“Lincuri treba zemljište koje ispod sebe ima kamen i vlagu u dubini, ali nikako na plavnim područjima na kojima se zadržava voda. Najbolje je godinu dana ranije preorati njivu da da se zemlja istanjira i slegne. Pre toga i proveriti kvalitet zemljišta i na osnovu toga dodati mineralno đubrivo. Odrasla biljka nema prirodne neprijatelje, jer ih svojom gorčinom rasteruje, ali tokom sadnje treba dodati malo insekticida. U poslednje vreme i na veći nadmorskim visinama pojavljuje crv žičar koji može da joj pregrize mladice. U početku lincuru treba pleviti ako nisu velike vrućine”, navodi Dušan Filipović.
I to je sva mudrost u proizvodnji. Lincura do berbe više nikakvog truda od čoveka ne ište. Njemu ostaje samo da sačeka – najmanje šest godina.
“To je najraniji period za vađenje korena, mada proizvođači čekaju do sedme ili osme godine, iz razloga što biljka od pete do osme dobija 20 odsto na masi godišnje”, nastavlja naš Dušan.
Računica – kako se isplati
Svima koji imaju zemljište u predelima pogodnim za uzgoj lincure savetuje da sade ovu biljku. Onima koji bi da iznajme njivu da ugovor na osam godina overe kod notara. Preporuke potkrepljuje matematikom.
“Na jednom hektaru može da se posadi do 85.000 sadnica, a jedna košta 30-45 dinara. Primi se od 70 do 90 odsto posejanog. Sadnica u sedmoj godini bude teška od 900 do 1.150 grama. Kada se odseče rizom ostaje koren koji treba da se opere, isecka i osuši na suncu. Prilikom sušenja izgubi dve trećine mase, što će reći da od kilograma dobijete 300 – 350 grama korena koji Institut „Josif Pančić“ otkupljuje za 11 evra. Odnosno, 11 evra zaradite na tri biljke, a one su vas koštale dva evra – jedan za nabavku sadnica, drugi za đubrivo”, potanko objašnjava uzgajivač žute lincure na zlatiborskim poljima.
Na još nešto, veoma bitno čemu ga je poučilo lično iskustvo Dušan skreće pažnju:
“Ako već krenete u ovaj posao nemojte saditi odjednom na celoj površini. Posadite ove godine pet ari, sledeće i svake naredne isto toliko. Sačekajte da vidite kako će biljka da reaguje. Ovako vam ne neće trebati veliki novac za investiciju odjednom. Radićete manje, ali ćete raditi svake godine. A kada novac krene da se vraća – dolaziće svake godine. Ako čovek svake godine posadi po deset ari, posle sedme bi godišnje mogao da zaradi pet do 10 hiljada evra”, ukazuje on.
Subvencije
Čajetinu hvali kao opštinu koja je prepoznala ekonomski značaj lincure i koja trenutno izrađuje sistem subvencije njene organske proizvodnje. Poenta je, priča dalje Filipović, da u Srbiji bude više proizvođača, samim tim će i lincura na količinama dobiti na ceni. Kilogram najjeftinijeg njenog čaja u Francuskoj, kaže, košta 50 evra.
“Većom proizvodnjom možemo da učestvujemo na berzi u Hamburgu, a ne da zavisimo od preprodavaca”, uveren je Beograđanin.
Ne proizvodi lincuru samo za prodaju u sirovom stanju. Od nje spravlja serum koji „fantastično utiče na kožne bolesti, rane, seboreični derematitis, gljivice, sprečava gangrene od dijabetesa i pušačke noge“.
“Serum ima jako antigljivično, antibakterijsko i dejstvo protiv crvenila kože. Postoji i tinktura na bazi alkoholoa koja se koristi za oralnu upotrebu umesto rakije od lincure. Imam i čaj koji je gorkog ukusa, koliko god ga šećerite neće vam biti sladak. Odaje nežan ukus zemlje. Ne preporučuje se trudnicama i doiljama. Pojačava cirkulaciju pa je preporučljivo da ga dozirano piju ljudi sa visokim krvnim pritiskom i žene u ciklusu”, zaključuje priču o lincuri za Plodnu zemlju Dušan Filipović, dok se sprema za avio-let za Moskvu.
Izvor: Plodnazemlja.com
Foto: Pixabay
‘