Šansa da se problemi u globalnim lancima snabdevanja iskoriste za značajniju lokalizaciju privrede u Srbiji postoji, ali pod uslovom da država pruži kvalitetniju podršku najkonkurentnijim domaćim preduzećima, smatraju stručnjaci. Prema njihovom kao i mišljenju privrednika, ta podrška zahteva i jači finansijski kapital „domaćeg porekla“, koji bi bio sigurniji oslonac i u vreme najvećih kriza.
Trend da se proizvodnja što više približi kupcima, koji je započet tokom pandemije, imao je dobre perspektive za Srbiju. Te prilike su, međutim, delimično dovedene u pitanje zbog krize u Evropi i rasta bezbednosne nesigurnosti, smatraju stručnjaci. Ipak, neki domaći privrednici potvrđuju da čak i u ovim okolnostima postoji interesovanje zapadnih kompanija za saradnju.
„Nastojanja da se proizvodnja prebaci sa lokacija u Aziji bliže Evropi, iskoristiće države u ovom delu Evrope ukoliko imaju dobru logističku povezanost, saobraćajnu infrastrukturu, jednostavne administrativne procedure“, kaže Bojan Žepinić, rukovodeći partner TPA Srbija i dodaje da je prednost naše zemlje odlična geografska pozicija i veoma dobra povezanost sa svim delovima sveta.
Naša privreda je, kako kaže, u poslednjoj deceniji u velikoj meri uspela da postane deo značajnih međunarodnih proizvodnih lanaca. Srbija je, podseća on, u 2019. godini, prema indeksu učinka po osnovu grinfild stranih direktnih investicija (SDI), bila na prvom mestu od ukupno 105 država koje je rangirao „Fajnenšl Tajms“ uzimajući kao kriterijum visinu ulaganja srazmerno veličini ekonomije. „Uspešni rezultati su nastavljeni i u prethodne dve godine, uprkos globalnim izazovima koje je donela pandemija virusa korona”, ističe Žepinić.
Zavisnost od stranih izvora finansiranja
Ali pitanje koje mnoge „žulja“ glasi: koliko su u takvim rezultatima vidljiva domaća preduzeća, i mogu li ona da postanu značajniji igrači na stranim tržištima? Milorad Filipović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da se razvojna politika Srbije u poslednje dve decenije, na žalost, zasnivala prvo na favorizovanju privatizacije društvenih preduzeća bez podrobnije analize ekonomske opravdanosti svake od njih, a potom na potenciranju izvoza koji se prvenstveno oslanjao na strane direktne investicije, odnosno na proizvodnju u preduzećima koja su u stranom vlasništvu. Time je u velikoj meri destimulisan ozbiljniji razvoj domaće industrije, posebno prerađivačke.
I pored toga, srpska privreda ima šansu da se više uključi u globalne tokove, ali pod uslovom da država pruži kvalitetniju podršku onim domaćim preduzećima koja su najkonkurentnija da se uključe u tu trku. „Za sada ne vidim pomake na tom planu”, komentariše Filipović, napominjući da su se kreatori ekonomske politike svesno opredelili da i finansijsko tržište prepuste stranom kapitalu, što pokazuje i prodaja poslednje velike domaće banke strancima.
„To može imati ozbiljne posledice po finansijski sistem, jer nemate više mogućnosti da utičete na kretanja i tokove na tržištu, niti na podsticajne mere ka prioritetnim korisnicima, na primer u građevinarstvu, poljoprivredi i slično, jer sada u bankama preovlađuje isključivo profitni interes, bez obzira na posledice po makroekonomsku politiku zemlje. Jedna Nemačka se nije odrekla svoje razvojne banke, KfW, makar imala manjinski paket vlasništva, ali koji dopušta kontrolu i uticaj na donošenje strateški važnih odluka“, naglašava Filipović.
Bojan Žepinić, smatra da su jake banke u domaćem vlasništvu od velikog značaja za dalje jačanje dela privrede kojom upravlja domaći kapital. Naime, iako imaju isto regulatorno telo, za očekivati je da domaće banke bolje razumeju specifičnosti poslovanja u Srbiji i mogu da budu veća podrška domaćim investitorima u njihovim planovima za ulaganja.
„Treba imati u vidu i to da je situacija drugačija za velika u odnosu na mala preduzeća. Velike kompanije, kada traže spoljno finansiranje, pregovaraju sa više banaka i nisu mnogo zainteresovane za poreklo kapitala tih banaka, već za uslove finansiranja. S druge strane, mala, a posebno preduzeća koja su tek osnovana, teško da imaju pristup eksternim izvorima finansiranja. Takve firme imaju probleme da ostvare svoje potencijale i zauzmu mesto na tržištu i pored nekoliko dobrih lokalnih i internacionalnih programa podrške tom sektoru“, napominje Žepinić.
Privredi potrebne domaća razvojna banka
Snežana Obradović, vlasnica firme „Aleđo“ za mašinsku proizvodnju, koja uglavnom sarađuje sa inostranim partnerima kaže da u poslednje vreme ima brojne upite za saradnju od firmi iz Nemačke, a da su njenu fabriku u maju posetile dve delegacije. U prva četiri meseca ove godine promet je udvostručila u odnosu na isti period prošle godine. Najveći deo proizvodnje odlazi u Francusku i Holandiju, a nove poslove je sklopila za izvoz u Sloveniju i Austriju.
„U našoj branši svi ’beže’ iz Kine jer se od jeseni očekuje novo poskupljenje transporta i zato traže dobavljače iz Evrope. Od početka krize u Ukrajini stigli su nam brojni upiti iz Nemačke, a nisam primetila da iko obraća pažnju na to što nismo uveli sankcije Rusiji“, kaže ona za B&F.
Prema njenom mišljenju, da bi srpska privreda ispunila zahteve, ojačala kapacitete i mogla da odgovori novim upitima potrebna je veći kapital, pa bi postojanje domaće finansijske institucije koja bi imala sluha za privrednike bilo od velikog značaja.
„Ako bi to bila banka, onda je važno da bude u državnom vlasništvu jer privatni kapital, bilo da je domaći ili strani, uvek je vođen sopstvenim interesima. Važno je da ta podrška bude stvarna, bez bespotrebno komplikovane dokumentacije. Mi smo odustali od nekih sredstava Fonda za razvoj, jer je papirologija bila preobimna, a tražili su nam dvostruko veća obezbeđenja od zahtevanih sredstava ili bankarsku garanciju na koju bismo plaćali kamatu. Na kraju sam otišla u banku i uzela kredit“, priča Snežana Obradović.
Aleksandra Popović, vlasnica firme „NAG“ za proizvodnju poslovnih uniformi, kaže da nije nerealno biti dobavljač velikim igračima, ali da domaće firme često ne mogu da odgovore zahtevima u pogledu rokova i količina, ali i uslova plaćanja. Manje firme, naime, nisu u stanju da čekaju naplatu od 60 do 120 dana. Ti problemi bi, smatra, mogli da se prevaziđu udruživanjem srpske privrede s jedne strane i podrškom finansijskog sektora sa druge.
„Turske banke podržavaju svoju privredu. Tekstilna banka Turske je veoma jaka, isto kao i ta industrijska grana u toj zemlji. Domaća razvojna banka bi, nadam se, imala kao dugoročan nacionalni cilj podizanje privrede, a samim tim i razvoj privrednih grana. Stranim bankama je krajnji cilj sam profit. Verujem da promene koje je izazvala pandemija mogu dovesti do drugačijeg sagledavanja situacije i nove strategije države, koja bi bila više okrenuta podršci domaće privrede“, smatra Popović.
Razvojne banke koja bi zaista radila u interesu privrede nema, a podrška ne može biti ni tržište kapitala jer je slabo razvijeno. Izgubljeno poverenje investitora u tržište kapitala će se, prema mišljenju profesora Filipovića teško izgraditi zbog „različitih malverzacija i špekulacija velikih igrača“ koje su se dešavale u prošlosti.
„Uz to, omogućavanje dominantnom vlasniku da prinudno otkupi akcije i izbegavanje da se zaštite mali akcionari, u potpunosti su kompromitovali rad Beogradske berze i urušili poverenje u sistem koji će se izuzetno teško ponovo izgraditi. Umesto ulaganja u zdrave programe i investicije putem prikupljanja kapitala na berzi, danas stanovnici ove zemlje jure da kupuju nekretnine i tako podržavaju špekulativnu ekonomiju zasnovanu na rentijerstvu, a ne na preduzetništvu”, naglašava Filipović.
Smirivanje situacije na istoku Evrope stvorilo bi veće šanse za našu privredu, koja može mnogo više od motanja kablova. Možda je posle „decenije privatizacije“ i „decenije SDI“, konačno došao red na deceniju u kojoj će se sa deklarativne preći na stvarnu podršku domaćim privrednicima. To, kao što ističu naši sagovornici, zahteva i jak domaći kapital, koji bi bio sigurniji oslonac i u vreme najvećih kriza.
Izvor: Finansije TOP – Biznis i finansije, junski broj 2022
Foto: Pixabay
