Ponuda za posao za mlade, čak maloletne, koji daje jedan veliki trgovinski lanac u Srbiji, izaziva podeljena mišljenja „kolega“ zaposlenih, roditelja i sindikata
Fleksibilni model rada, u kome se za rad u samouslugama jednog trgovinskog lanca mladima od 15 do 26 godina nudi „džeparac“ od 17.000 dinara, možda je začetak novog trenda zapošljavanja u Srbiji.
Pomenuti iznos, jednak 145 evra ili oko polovini neto minimalne zarade, nekima deluje primamljivo, drugi kažu da je važno da se deca uče radu i vrednovanju novca odmalena, a neki upozoravaju na šire posledice koje ovakva praksa donosi sa sobom.
„Hoće svoje pare“
– Čim se pojavio oglas da traže omladince za posao sa fleksibilnim radnim vremenom, moj srednjoškolac R. V. (16) odmah je hteo da se prijavi, kaže da mu je dosadilo da stalno od mene traži novac da bi mogao sa „drugaricom“ na piće ili da plati teretanu. Kaže, hoće svoje pare. Može, naravno. I odmah sam ga prijavila – kaže čitateljka 24sedam, Z. A.
U oglasu stoji da maloletnici, studenti i nezaposleni (do 26 godina) rade, po izboru, od devet do 12 sati nedeljno, tri do šest sati dnevno. Za rad maksimalnih 12 sati nedeljno, mesečno se u startu dobija 17.000 dinara, što se uvećava kako se dobija „na stažu“.
Dva, tri sata dnevno, ili šest sati za vikend, stvarno nije mnogo. To vreme bi ionako potrošio na igrice i „bleju“, a ovako će osetiti šta znači raditi, pa onda će osvestiti šta znači trošiti. Pritom, novac koji može da zaradi za jednog tinejdžera uopšte nije mali. To je njima „vau“, k‘o kuća – ističe Z. A.
U Savezu samostalnih sindikata Srbije (SSSS), naprotiv, smatraju da je u redu da povremene poslove rade studenti, ali da princip postaje problematičan kada se radi o mladima nezaposlenima a da uopšte nije u redu kada su u pitanju maloletnici.
Rizici za mlade na poslu
– Čak i kada se ispune svi uslovi iz Zakona o radu, da su stariji od 15 godina i da imaju pisanu saglasnost roditelja/staratelja, nije u redu da deca rade. Ona bi trebalo da uče i obrazuju se. To je dobro samo kada se radi o dualnom obrazovanju, pa deca budući trgovci deo naučenog u školi uvežbavaju u praksi, i to plaćenoj – kaže za 24sedam Duško Vuković, potpredsednik Veća SSSS.
On ističe još dve stvari, koje treba imati u vidu kod ovakve nove trgovačke prakse. Prva je da trgovina sama po sebi nije samo „slaganje po rafovima“, a druga iznosi koji se nude a koji kao uostalom i kod državnog programa „Moja prva plata“, daju ponižavajuće malo novca za pruženi rad.
– Deca koja rade u samouslugama mogu da budu „smeštena“ da rade i u magacinu, hladnjačama, negde i u pekarama… To su sve rizici koje moramo imati u vidu, na stranu što se rad u trgovini ne može svesti ni na „slaganje po rafovima“, jer to je i rad s ljudima i poznavanje onog šta se prodaje. Što se tiče „naknada“, svakako nije dobro da decu navikavamo da za svoj rad dobijaju minimalne iznose. Ili što u „Moja prva plata“ fakultetski obrazovana mladež „stažira“ za 30.000 dinara, što je manje od minimalca – ističe Vuković.
Ovo otvaranje novog „bazena“ radne snage, koji se pravi širenjem ponude za posao na maloletna lica, deluje kao nastavak inicijative koja je digla veliku prašinu u javnosti krajem prošle godine, kada je u srpskim supermarketima „spuštena“ lestvica zapošljavanja. Zaposlenima je dato da potpišu anekse ugovora u kojima više nije neophodno srednje obrazovanje za rad u trgovini.
Kolege zadovoljne, samo da neko dođe
Međutim, kako saznaje 24sedam, među radnicima u trgovinama nove „kolege“ se ne dočekuju kao neko ko će pojačati pritisak poslodavca u smeru „ako ti nećeš da radiš za malu platu ima ko hoće“.
– Kod nas to funkcioniše već neko vreme. Deca su prezadovoljna što mogu da zarade, isplaćuje im se redovno preko omladinskih zadruga, a nama to što su tu mnogo znači. To što je poslodavac pre godinu dana odlučio da može da se radi i sa osnovnom školom mu nije donelo više radnika. Naprotiv, sve nas je manje. Zbog toga se i radujemo ovoj deci jer kada mi dođe šest ili sedam paleta a u smeni dve koleginice na kasi i ja, ko će to da istovari i rasporedi? Još ako je student i zna da radi s novcem na kasi, sunce nas obasja – kaže Marija J, prodavačica u jednom beogradskom supermarketu.
Zbog pritiska posla koji mora da se završi, a nema baš mnogo „kandidata“ koji bi mogli da ga obave, trgovci se ne bave mnogo ni „naknadama“ koje ovi „povremeni“ radnici dobijaju. A one su, gledano po satu rada, gotovo veće od njihovih.
Naime već sa startnih 17.000 dinara mesečno za 12 sati rada nedeljno, to daje satnicu od 354 dinara. Ako „omladinac“ svoj fleksibilni rad obavlja nekoliko meseci, satnica ide i do 480 dinara.
Minimalac je trenutno u Srbiji 201 dinar po satu, a radnici u maloprodaji robe široke potrošnje u Srbiji imaju plate tek nešto veće od minimalca. Njihova satnica je, kada se od prosečnih 50.000 dinara za 22 radna dana, odbije topli obrok (oko 3.000 dinara), regres i prevoz (3.600 dinara), manja od 250 dinara.
Na prvi pogled deluje besmisleno porediti plate stalno zaposlenog radnika i nekog ko povremeno radi po nekoliko sati nedeljno, ali iz ugla angažovanog rada po jedinici vremena, za poslodavca je to svejedno. Zbog toga je i pomalo čudno kako se u Srbiji više isplati plaćati „honorarce“, više po satu nego dati pristojnije plate redovnim radnicima.
Izvor: 24sedam
Foto: Pixabay