Nevolje poljoprivrednika traju duže vreme, poslednjih sezona rapidno se uvećavaju i već mesecima neprekidno slušamo jadanja paora. Nema dana a da se ne oglasi neka seljačka grupacija, piše 021.rs
Uzgajivači mleka u Srbiji su u najžešćoj krizi unazad više decenija. Broj mlekulja je sveden na otprilike 200.000 i ne zadovoljava potrebe ni domaće potrošnje. A važimo za „zemlju mleka“ koja je decenijama susednim republikama izvozila dve trećine domaće proizvodnje, dok je jedna bila dovoljna za lokalno tržište.
Sukob u Ukrajini
Prošle godine, međutim, uvoz je uzeo maha i umnogome zamenio domaće mleko. Nije reč o nekom posebnom kvalitetu, naprotiv, uvozimo pretežno mleko u prahu najviše za potrebe konditora. Jednostavno, u Srbiji se ne isplate uzgoj mlekulja i proizvodnja mleka. Još nekako može da prođe domaćinstvo koje se bavi i ratarstvom pa samo proizvodi hranu za stoku. Računica onih koji se bave samo uzgojem mlekulja je negativna.
Do pre koju godinu ratari su bili relativno zadovoljni, cene pšenice, kukuruza, soje i sunkcoreta bile su godinama, uz povremene izuzetke, na visokom nivou, te su se dominantno usmerili na četiri osnovna useva. Uzgoj stočne hrane, šećerne repe ili lekovitog bilja godinama je drastično smanjivan.No, sukob u Ukrajini je korenito izmenio stvari. Pokazalo se da u svetu ima dovoljno i žitarica i uljarica, pa su, posle početnog skoka, cene drastično pale. Srbija je reagovala neuko, prvo je zabranjivala, potom ograničavala izvoz. Posledice su viškovi pšenice i kukuruza na samo tri meseca od žetve.
Pitanje je hoće li u silosima biti dovoljno mesta za novi rod. Dodatni problem je znatno otežan i skup izvoz preko Konstance, baš kao i veliki nedostatak teretnih vagona. Već mesecima ratar, praktično, ne može da proda ni kilogram robe. Za jesenju i prolećnu setvu trošio je ranijih godina ušteđen novac ili je zajmio. Najgore je što mu perspektiva za ovu godinu nije naročita.
Jedni naspram drugih
Od jesenas slušamo i nedaće pčelara. To nas je iznenadilo, Srbija ima dobre pčelare i kvalitetan med. Godinama je na inotržištu plasirala znatne količine po ceni često i za 50 odsto iznad one na tržištu Srbije. Međutim, nekvalitetan med iz azijskih država, još više iz Ukrajine, uz damping cene, zaposeo je evropsko tržište. Srpski pčelari ne žele da prvoklasnoj robi spuštaju cenu i, za sada, čekaju – med ne zahteva brzu prodaju.
Duže vreme žale se i malinari, tačnije vlasnici hladnjača. Lane su od seljaka otkupljivali „crveno zlato“ za po 500 dinara za kilogram, danas je na inotržištu ovu robu teško plasirati po toj ceni. Na popriličan pritisak sa političke scene lane su vlasnici hladnjača pristali da „na slepo“ isplate izuzetno visoku cenu uzgajivačima, kojih je oko 70.000 i sasvim su pristojna baza za svaku vlast. Na otkupnu cenu treba dodati troškove odabira, zamrzavanja i skladištenja da bi se shvatilo koliko je pad cene na evrotržištu pogodio hladnjačare.
Teško na tržištu
Razlog nezadovoljstva paora je otežana realizacija na tržištu. Uzroci su različiti, problemi u uzgoju sadnica, nedovoljan kvalitet stočnog stada kada je u pitanju proizvodnja mleka, te odsustvo saradnje između seljaka i vlasnika hladnjača u slučaju maline. Umesto da jedni druge doživljavaju kao partnere na istom poslu, dve grupacije se posmatraju neprijateljski i samo razmišljaju kako da jedni drugima naude.
Međutim, u pitanju je uvek jako otežan izvoz. Ne iznenađuje, naša poljoprivreda gotovo u svakom segmentu proizvodi znatno više nego što su domaće potrebe i Srbija je solidan agrarni netoizvoznik sa gotovo 1,5 milijardi evra plusa u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Da je ovdašnja agrarna politika osmišljenija, a ekonomska više posvećena agraru, trgovinski suficit bi brzo nadmašio i tri, u srednjem roku i pet milijardi evra. Tačno je da srpska poljoprivreda potecijalno ima velike rezerve i da joj nedostaje značajniji investicioni ciklus kako bi razvila sistem zalivanja, poboljšala rasni sastav goveda ili izgradila kvalitetniji uzgoj sadnica za pojedine vične vrste.
Na štetu izvoznika
Ipak, postoji još jedan razlog nevoljama seljaka koji je u vezi sa ekonomskom, preciznije monetarnom politikom Srbije. U pitanju je već gotovo desetogodišnja politika precenjenog dinara, čija je vrednost u odnosu na evro u poslednjoj deceniji ojačala za šest, sedam odsto, mada mu je kupovna moć u istom razdoblju gotovo prepolovljena.
Politika precenjene valute naročito pogađa izvoznike, dakle upravo one privrednike koji imaju znanja i veštine da svoje proizvode plasiraju na inotržištu, pobeđujući najsnažnije rivale. Za robu prodatu na inotržištu dobijaju odgovarajuću evro ili dolarsku cenu. No, kada devize zamene za srpsku valutu dobiju premalo dinara. Nasuprot tome, domaće tržište, takođe veoma značajno za najbolje srpske privrednike, postaje više nego povoljno za inokonkurente čija je roba u Srbiji, mereno dinarima, neuobičajeno jeftina.
Temeljite promene
Kod pojedinih grupacija problem je posebno izražen stoga što glavninu troškova isplaćuju dinarima. Malinari su upečatljiv primer, najveći troškovi uzgoja maline odnose se na branje. Trudan fizički posao u kome dnevnica radniku dostiže i 4.200 dinara, za šta se na evrotržištu u veleprodaji može kupiti 12 kilograma maline. Ranijih godina berač je dobijao nadnicu iz koje je mogao kupiti četiri do pet kilograma. Poremećaj je posledica politike precenjenog dinara.
Svakako da se srpska agrarna politika mora dopunjavati, pa i korigovati. Međutim, mada dobrodošle, ove promene neće biti i dovoljne. Za kvalitativan iskorak srpske poljoprivrede potrebno je i da državna ekonomska, pre svega monetarna, politika vodi računa o poljoprivrednicima i izvozu.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay