Odmah pošto je britanska vlada zvanično najavila čak četiri milijarde funti državne pomoći za razvoj zelenog i plavog vodonika do 2030. godine, u javnosti je izbio skandal. Najveće naftne kompanije su optužene da su naduvale troškove i dale lažne projekcije o snižavanju cene proizvodnje plavog vodonika iz prirodnog gasa uz pomoć tog novca.
Optužbe su izneli u javnost proizvođači zelenog vodonika, koji se dobija elektrolizom, korišćenjem energije iz vetro i solarnih elektrana. Zato je znatno skuplji od plavog i sivog, a njegovi proizvođači takođe konkurišu za izdašnu državnu pomoć.
Naftne kompanije u Velikoj Britaniji namerno su uvećavale troškove za proizvodnju plavog vodonika, kako bi dobile državnu pomoć za takve projekte. Šta više, lobirale su u britanskoj vladi da dobiju izdašne subvencije, tvrdeći da će transformacija fosilnih goriva u plavi vodonik, kroz izdvajanje i skladištenje ugljenika, značajno doprineti dekarbonizaciji ove industrije, ali i cele privrede.
Pomenute optužbe je izrekao Kris Džonson, predsednik Udruženje lobista za vodonik prilikom odlaska sa funkcije, i to baš uoči najave britanske vlade o donošenju strategije za finansiranje projekata koji su namenjeni razvoju vodonika kao ekološkog energenta budućnosti.
Naftaši među prvima zatražili subvencije
Prema toj strategiji, za razvoj plavog i zelenog vodonika planirano je čak četiri milijarde funti državne pomoći kompanijama i istraživačkim centrima do 2030. godine, kako bi se proizvelo ukupno 5 GW vodonika. Britanija želi da do 2050. godine vodonikom pokrije 20 do 35% potreba za energijom, te da realizuje investicije vredne 13 milijardi funti i otvori u ovoj industriji 100.000 novih radnih mesta.
Među prvima koji su podneli zahtev za subvencije su naftne kompanije. Primera radi, British Petroleum (BP) je predstavio plan o fabrici plavog vodonika u okrugu Teside na severu Engleske, a Equinor o gradnji najvećeg proizvodnog postrojenja plavog vodonika u okolini britanskog grada Hal, koja bi se sprovela u saradnji sa međunarodnim istraživačkim centrom CCS.
Paravan za održavanje fosilnih goriva u životu
Džonson optužuje naftaše da su predstavnicima vlade rekli ono što jako dobro zvuči, a prikrili loše vesti. Prema njihovim tvrdnjama, razvoj plavog vodonika bi mogao da ukloni iz privrede milione tona ugljen-dioksida, uz uslov da država pomogne napredak tehnologija koje bi njegovu proizvodnju učinile jeftinijom i delotvornijom, a čiji razvojni troškovi su trenutno jako veliki. Naftaši traže za ovakve projekte milijarde subvencija od poreskih obveznika u narednih 25 godina, uz projekcije da se jeftinija proizvodnja plavog vodonika može dostići u narednih šest do sedam godina.
„Ali kada bi takve projekcije bile tačne, naftne kompanije bi već do 2030. mogle da posluju profitabilno, i ne bi bilo potrebe za tako velikim i dugoročnim državnim podsticajima. Naftaši su očajni i na ovaj način pokušavaju da ne ispadnu iz igre. U najboljem slučaju to je skupo odvlačenje pažnje, a u najgorem strategija da se upotreba fosilnih goriva održi što duže. Ako naftaši u tome uspeju, to će sasvim sigurno zakopati sve naše napore da ostvarimo postavljene ciljeve o dekarbonizaciji“, izjavio je Džonson.
Ima li čista savest i ekonomsku korist?
On tvrdi da je javno izneo ovakve optužbe zbog svoje čiste savesti prema budućim generacijama. Ali naftne kompanije, iako nisu zvanično reagovale na njegove tvrdnje, ne propuštaju da nezvanično ukažu kako je doskorašnji predsednik Udruženja lobista za vodonik ujedno i prvi čovek kompanije „Protium Green Solutions“, koja takođe planira projekte u ovoj oblasti, ali za razvoj zelenog vodonika.
Naime, zeleni vodonik se proizvodi elektrolizom, korišćenjem električne energije dobijene iz vetroelektrana i solarnih elektrana, dok proizvodnja plavog vodonika podrazumeva odvajanje i skladištenje ugljen-dioksida iz prirodnog gasa. Međutim, količine tako proizvedenog zelenog vodonika su i dalje male, a proizvodnja je skupa sa oko 7,5 dolara po kilogramu u poređenju sa 2,40 dolara za plavi vodonik.
„Svako svoga konja hvali“
Ipak, Džon Andre Lok, direktor kompanije Nel Hydrogen koja proizvodi zeleni vodonik, tvrdi da je konačno došlo do prelomne tačke u razvoju tehnologija koji ujedno sve više smanjuje njihovu cenu, te da će njegova kompanija uspeti da proizvodi zeleni vodonik po ceni od 1,5 dolara po kilogramu do 2025. godine.
Time će zeleni vodonik postati veoma konkurentan plavom i sivom vodoniku, „koje guraju velike naftne kompanije jer nemaju izbora i boje se da će izgubiti oligopol na energetskom tržištu“, tvrdi Lok.
S druge strane, prema proračunima već pomenutog međunarodnog istraživačkog centra CCS, koji planira fabriku za razvoj plavog vodonika u saradnji sa naftnom kompanijom Equinor, da bi vodonik iz vodene elektrolize zadovoljio četvrtinu svetskih energetskih potreba, za proizvodnju bi trenutno trebalo više od ukupne globalne proizvodnje električne energije u 2019. godini.
Više priče, nego vodonika
Imajući u vidu izdašne subvencije koje za razvoj vodonika planiraju evropske države, a slično najavljuje i nova američka administracija, očigledno je na pomolu borba za državnu pomoć među proizvođačima različitih vrsta vodonika. Nju prate dokazivanja i „dokazivanja“ čija je proizvodnja realno isplativija i može dati bolje efekte u postavljenim rokovima za dekarbonizaciju.
Sve ovo se događa u situaciji kada se o vodoniku i dalje mnogo više priča, nego što se on proizvodi. Vodonik učestvuje u vrlo malom delu proizvodnje energije čak i u EU, koja predvodi u dekarbonizaciji, gde je njegovo učešće svega oko dva odsto. Najviše se koristi takozvani sivi vodonik i on uglavnom dolazi iz fosilnih goriva – poput nafte, prirodnog gasa ili uglja – a odgovoran je za 70 do 100 miliona tona ugljen dioksida koji se godišnje emituje u zemljama Evropske unije.