Na Balkanu ništa nije jednostavno, pa ni napisati valjan kriminalistički roman. Za početak, model o dobrom i lošem policajcu u balkanskim zemljama je nezamisliv. Zašto? Zato što je korupcija, za razliku od anglosaksonskih ili skandinavskih društava, temelj sistema a ne izuzetak. Kako onda za glavnog junaka odabrati policajca i uveriti čitaoce da on svoju platu može da zaradi beskompromisnom borbom protiv korumpirane vlasti? Pa još od toga napraviti serijal? Ipak, čini se da je budućnost balkanskog kriminalističkog žanra svetlija nego budućnost balkanskih država.
Trenutno, četvrtinu svetskog tržišta knjiga čine kriminalistički romani, a rastuća popularnost ovog žanra, pa time i isplativost ne samo za izdavače već i za autore, dovela je do toga da ponuda višestruko premaši tražnju.
U situaciji kada uporedo sa vrtoglavim umnožavanjem pisaca koji isključivo ili barem povremeno pišu krimiće podjednako vrtoglavo rastu i očekivanja čitalaca od takve vrste književnosti, sve češće se dešava da i vrlo kvalitetni autori, koji pišu na engleskom jeziku, ne prolaze kod izdavača i primorani su da sami izdaju svoja dela.
Prva zbirka balkanske krimi priče
Čemu onda mogu da se nadaju autori trilera koji pišu na „malim“ jezicima, kao što su balkanski, i kakva je budućnost kriminalističkog žanra na Balkanu? Možda nije ushićujuća, ali je verovatno bolja od budućnosti balkanskih država.
Potvrda za ovu tezu je prva zbirka balkanske kratke krimi priče „BalkaNoir“, koju je izdala izdavačka kuća „Kastanjotis“, veoma poznata i cenjena u Grčkoj. Antologija sadrži dvadeset i jednu, po prvi put objavljenu kriminalističku priču, čiji su autori po tri pisca iz Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, kao i sedam eseja o istoriji kriminalističkog žanra u ovim zemljama.
Gde je ideja nastala? Naravno u kafani!
Inicijatori zamisli da se Balkanci konačno udruže, makar to bilo i u oblasti kriminalističke fikcije, su dvojica grčkih pisaca, Vasilis Danelis i Janis Ragos. Ragos je novinar koji kaže da obožava da piše i kriminalističke romane, kao i scenarije za filmove i serije. Okupiran je prilično nekonvencionalnim projektom – da klasike grčke književnosti preradi u kvalitetne stripove.
Danelis voli da napominje da je znatno mlađi od svog sunarodnika, pa je zato do sada stigao da objavi samo četiri kriminalistička romana. Poslednjih godina živi u Istambulu, gde je na turski preveo zbirku krimi pripovedaka grčkih autora, a priprema se da na grčki prevede odabrane turske pisce koji se bave ovim žanrom.
Njih dvojica priznaju da se ideja o balkanskom noaru pretočenom u zajedničku knjigu, kao i sve drugo na ovim prostorima, „krčkala“ prilično dugo. Nastala je još pre sedam godina, na skupu u Cirihu posvećenom nordijskom noaru, da bi potom nekolicina balkanskih pisaca – gde drugo nego u kafani – započela razgovor o tome zašto mi koji živimo u balkanskim državama znamo „u dušu“ američke, britanske i skandinavske pisce trilera, a ne znamo gotovo ništa o tome šta se dešava u tom žanru na stotinak kilometara od nas?
Društva opsednuta politikom
Pošto je zamisao propisno „odležala“, Ragos i Danelis su krenuli u akciju, povezali se sa kolegama iz još šest balkanskih zemalja i dokazali da je večito zavađeni komšiluk moguće ubediti da nađe zajednički jezik.
Iako se okupljeni autori većinom nisu prethodno poznavali, pokazalo se da su njihove priče slične po istovetnom pogledu na društvo u kojem žive i stvaraju. Mada politika nije glavna tema, sve priče su veoma politički obojene, i slično francuskom filmskom noaru koji je nastao tokom Drugog svetskog rata i bio preteča svih ostalih, koriste kriminalistički zaplet da bi kritikovali turobne političke i ekonomske prilike.
Ipak, balkanski noar je specifilčan po izrazitom smislu za humor, a pisci su skloni eksperimentisanju i koriste različite podžanrove da bi napravili nešto novo.
Iskustvo iz „prve ruke“
Ujedno, slični su i razlozi zašto krimi priča u balkanskim zemljama ni izdaleka nema tradiciju kao u zapadnim društvima.
Države bivše Jugoslavije, Bugarska i Rumunija, decenijama su obitavale u socijalističkom sistemu koji je sve vrste društvenih patologija pripisivao isključivo protivničkoj, kapitalističkoj ideologiji. Pri tome, kako skreće pažnju bugarski pisac Emanuel Ikonomov, situacija u bivšoj SFRJ je bila više nego napredna u poređenju sa cenzurom koja je vladala u Bugraskoj i drugim državama Istočnog bloka.
Najpoznatiji pisac kriminalističke proze u bivšoj Jugoslaviji bio je hrvatski autor Pavao Pavičić, koji je početkom osamdesetih čak dobio i Ninovu nagradu za svoje delo „Večernji akt“.
Prema oceni zagrebačkog pisca Ivana Sršena, postjugoslovenska krimi priča u Hrvatskoj je još u povoju, a jedan od najautentičnijih predstavnika je Nenad Stipanić, autor knjige „Odlično je baviti se kriminalom“, koja je izdata i u Srbiji. Stipanić piše „iz prve ruke“ jer je devedestih radio kao izbacivač u klubovima i prisustvovao rađanju hrvatskog podzemlja kakvo do tada nije postojalo.
Zajedničko Balkancima: država ima monopol nad kriminalom
S druge strane, Turska za sobom ima dugu istoriju autoritarnih režima, a na vrhuncu Hladnog rata je bila pod vojnom diktaturom, kao i Grčka. „To baš nisu okolnosti koje podstiču kritiku“, konstatuje Danelis i cinično dodaje kako je Grcima posle bilo sve bolje i bolje, „pa vreme za krimi roman nikako nije stizalo na red“.
Pema njegovom i mišljenju njegovih kolega, zajedničko istorijsko nasleđe za sve balkanske zemlje koje je aktuelno i danas, ogleda se u nepoverenju građana u sistem u kome je korupcija pravilo a ne izuzetak i gde je država ta koja ima monopol nad kriminalom.
Gde na Balkanu naći poštenog policajca koji će na kraju i da pobedi?
Stoga i pisci kriminalističke litarature imaju isti problem: kako za glavnog junaka odabrati policajca koji je deo takvog sistema a da čitaocima deluje uverljivo da je on odlučan da se po svaku cenu bori protiv svojih nalogodavaca, pa još na kraju i da pobedi?
„Ako je policajac na dnu tog sistema, onda nije u stanju ništa da uradi. To bi možda i moglo da prođe u jednoj priči, ali ne može se praviti serija o njemu. Ako je pri vrhu, on neminovno mora da bude partijski podoban, da se već ušemio sa vlašću i da je pristao na sve one stvari na koje junak romana ne sme da pristane“, komentariše srpski pisac Marko Popović.
On dodaje da su zato glavni junaci balkanskog noara „skrajnuti pojedinci“, koji mogu da postignu samo male, lične pobede, ali ne i da se izbore za društvenu pravdu ili da bilo šta značajno promene.
Manjak kvalitetnih pisaca, višak loše književnosti
Popović veruje da će sve očiglednije interesovanje za pravljenje domaćih kriminalističkih serija uticati i na bolji status domaće noar literature kod izdavača i čitalaca u Srbiji.
Njegove kolege, Verica Vinsent Kol i Đorđe Bajić, dodaju da osim toga što domaći krimi romani i dalje nisu isplativi za renomirane izdavačke kuće koje bi mogle da promovišu i podstaknu razvoj ovog žanra, problem je i tome što ima malo zaista kvalitetnih pisaca, a više loše književnosti. U Srbiji, kažu, nedostaje profesionalna obuka za pisce žanrovske literature, „jer da bi nešto postalo umetnost, prvo mora da se izuči zanat“.
Srećan kraj na Balkanu samo u naučnoj fantastici
Trenutno je najrazvijenije tržište u Grčkoj, gde se godišnje objavi u proseku oko 60 kriminalističkih romana domaćih autora, zahvaljući i posebno osnovanom autorskom klubu koji zajedno sa izdavačima i kritičarima afirmiše ovaj deo domaće književnosti.
Što se tiče perspektive u ostalim balkanskim zemljama, zaključak je da imajući u vidu nivo nasilja u savremenom svetu ovaj žanr svakako ima budućnost, verovatno i bolju nego sama balkanska društva. Primetno je i da sve više mlađih pisaca povezuje triler sa fantastikom, jer kako složno primećuju balkaski autori krimi romana – srećan kraj na Balkanu je moguć samo u oblasti naučne fantastike.
Zorica Žarković
Foto: Sammy-Williams, Pixabay