nuklearka

Imati nuklearnu elektranu, odnosno njen deo, u stranoj zemlji nije uobičajeno, ali nije ni čudno jer kapaciteti se već dele u drugim vidovima dobijanja energije, piše portal 24sedam.rs.

Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će Srbija u svoju energetsku infrastrukturu i nezavisnost uložiti 12 milijardi evra u narednih šest godina, kao i da deo toga može da bude ulaganje u nuklearnu elektranu u Mađarskoj, izazvala je veliku pažnju javnosti.

Ideja o učestvovanju Srbije u proširenju kapaciteta nuklearke „Pakš 1“ i gradnji nove „Pakš 2“ u Mađarskoj, na pola puta između Sombora i Budimpešte, na prvi pogled deluje neobično ali stručnjacima to nije čudno.

Nema prepreka

– To nije ništa čudno, u energetici uvek može da se napravi aranžman i učestvuje u ulaganju u drugoj zemlji gde ima potencijala za nove kapacitete i potražnja za energijom. I to ne samo kao partner, nego i u samostalnoj gradnji, kao što stranci grade kod nas, recimo solarne elektrane – kaže za 24sedam Željko Marković, lider za energetiku u konsultantskoj kući „Dilojt Srbija“.

Govoreći na temu energetike u obraćanju naciji prošle subote, predsednik Vučić je istakao da je sa mađarskim predsednikom Viktorom Orbanom razgovarao da Srbija postane suvlasnik u nuklearnim elektranama, a da bi se to „platilo novcem ili valorizovalo suvlasništvom u nekoj srpskoj kompaniji“.

Marković, iskusni energetski stručnjak i nekadašnji direktor u EPS-u, kaže da se tu postavlja nekoliko pitanja ali da, u načelu, prepreka nema.

Posle 2050. Srbija bez uglja

Ideju o potrebi donošenja nove energetske strategije, i to do Nove godine, a u koju bi bila uključena i nuklearna saradnja u regionu, pomenuo je na skupu o e-mobilnosti „EV dejs“ u Novom Sadu u septembru i Dragoljub Zbiljić, predsednik „Energotehnike Južna Bačka“.

– Ugalj nas kao državu štiti bezbednosno do 2050. ali posle izgradnje „Kostolca“ ne bi trebalo da razmišljamo o nekom novom kapacitetu na ugalj. Treba da ponudimo saradnju na nuklearnim kapacitetima u regionu i da radimo na hidropotencijalu – rekao je Zbiljić.

– Moramo mi, kao država, sebi da odgovorimo da li smo spremni da finansijski uđemo u taj posao i da dobro procenimo investiciju. Da vidimo da li većinski vlasnik to plaća više nego što bi trebalo ili ne, kao i koliko bi i za šta mi dobili. Drugo pitanje koje se postavlja kod ovakvih investicija u inostranstvu je rizik koji je vezan za to što ta nuklearka ne bi bila fizički vezana za naš energetski sistem. To znači da potencijalno ne bi mogla da nam se isporuči struja u nekom prekidu prenosa prema toj zemlji. Naravno, tu „našu“ struju bi mogli da prodamo na evropskom tržištu a kupimo koliko nam nedostaje od nekog drugog – objašnjava Marković.

Srbija (kao deo nekadašnje SRFJ), ne treba zaboraviti, već ima iskustva sa ovakvim poslovima jer i hidroelektrane „Đerdap 1“ i „Đerdap 2“ su građene u saradnji sa Rumunijom, a tako bi trebalo da bude i za hibridnu reverzibilnu elektranu „Đerdap 3“ koja je u planu.

Veliki povratak atomima

Aktuelna energetska kriza „do koske“ je ogolila probleme koje u energetici ima Evropa. Posebno zbog toga što ima geopolitički program „oslobađanja od zavisnosti od Rusije“. Cene gasa koje idu u nebo, a sa sobom su povukle i cene struje, primorale su Evropljane da malo zastanu, ako ne i da naprave oštar zaokret od forsiranja „zelene agende“ i obnovljivih izvora energije. Otvaraju se praktično zatvorene elektrane na ugalj, a nuklearnim elektranama se produžava „radni vek“ (odnosno odlaže gašenje) negde do polovine sledeće godine, kao u Nemačkoj, a negde i za 10 godina (u Belgiji).

Međutim, strah od nestašice struje u Evropi je već neko vreme toliki da se zaboravio užas Fukušime iz 2011. godine, dok je katastrofa u Černobilju iz 1986. godine sada davna prošlost.

Evropa se podelila i neke zemlje (Nemačka, Austrija…) su bile i za izbacivanje nuklearne energije sa spiska „zelenih“ izvora energije kojim bi se efikasnije stiglo do manjeg zagađenja vazduha i smanjenja globalno pogubnog efekta staklene bašte.

Druge više brine da li će energije biti dovoljno, jer „obnovljivi izvori“ kao što su sunce i vetar, pokazali su se u ovoj krizi kao još nedovoljno pouzdani. Zbog toga se u Francuskoj planira ulaganje od 57 milijardi evra do 2028. godine u šest novih nuklearki, a možda i još osam drugih do 2050.

Rusi grade „Pakš 2“ za 12 milijardi evra

Nuklearka „Pakš 1“, čija je izgradnja završena 1987. godine, u svom sastavu ima četiri bloka ukupne snage 2.000 megavata i podmiruje polovinu potreba potrošača u zemlji za električnom energijom. Njeno zatvaranje se očekuje između 2032. i 2037. godine. Plan je da se izgrade još dva bloka ukupne snage 2.400 megavata koji bi činili novu elektranu „Pakš“, vrednu 12 milijardi evra i sa životnim vekom od 60 godina. Ruski „Rosatom“ počeo je sa radovima u septembru, a plan je da elektrana počne da radi 2030. godine.

Holanđani su najavili planove za dve, Poljaci za šest, a Britanci za čak osam nuklearki. Nove najavljuju i komšije, pa se tako, osim Mađara sa „Pakš 2“, i Rumuni spremaju da svoju NE „Černavoda“ pojačaju sa jednom malom američkom „mobilnom“ od 462 MW na mestu stare termoelektrane u mestu Dojčesti.

Nešto slično bi moglo da se desi i u Bugarskoj, gde je obustavljena gradnja NE „Belene“ a umesto toga bi stara elektrana u Kozloduju mogla da dobije nove „zapadne“ reaktore.

Te male, modularne reaktore, kao zgodno rešenje i za Srbiju vidi Željko Marković.

– Modularni nuklearni blokovi bi mogli da menjaju blokove termoelektrana na ugalj, kako koji izbacujemo sa mreže. Tu je njihova najveća prednost, jer to je manja investicija koju možemo da podnesemo odjednom pošto nemamo 20 milijardi evra da napravimo dva, tri ili četiri gigavata klasične nuklearke. A i za to bi nam trebalo 13 godina da je izgradimo – napominje Marković.

Učešćem u izgradnji NE „Pakš 2“ Srbija bi dobila nuklearku

Na kraju, učešćem u izgradnji NE „Pakš 2“ Srbija bi dobila nuklearku, a da ne bi morala da prolazi kroz potencijalno bolan proces ukidanja zakonskog moratorijuma na izgradnju atomskih centrala na svojoj teritoriji.

Moratorijum je na snazi od 1989. godine i Černobilja, a takvu zakonsku prepreku za korišćenje nuklearne energije u Evropi imaju još samo Danska i Irska. S praktične strane, moratorijum nema mnogo smisla jer u neposrednom okruženju od nekoliko stotina kilometara od Beograda imamo nuklearke i u Mađarsko, i u Rumuniji, Sloveniji i Bugarskoj.

Izvor: 24sedam.rs

Foto; Pixabay