oružije

Trgovina oružjem – to je u prošloj godini bio biznis od 531 milijardu dolara, pokazuje novi izveštaj SIPRI.
Na listi sto najvećih proizvođača oružja uskoro će biti i Gugl i Majkrosoft.

Lokdaun, problemi sa lancima snabdevanja, nesigurni potrošači… Pandemija korone do izazvala veliki pad ekonomije širom sveta. Ali jedna privredna grana dokazala je da je imuna na virus: industrija naoružanja. To potvrđuje i novi izveštaj Stokholmskog instituta za istraživanje mira (SIPRI) o 100 najvećih svetskih proizvođača oružja.
Aleksandra Markštajner je deo istraživačkog tima SIPRI i za DW objašnjava šta ju je u prvoj godini pandemije posebno iznenadilo: „Iako je svetska ekonomija prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) pala za 3,1 procenat, prodaja oružja sto najvećih proizvođača porasla je za ukupno 1,3 procenta.“

Ukupan promet koji je ostvarilo tih sto kompanija iznosi 531 milijardu američkih dolara. To je više od celokupne privredne proizvodnje Belgije. Više od polovine (54%) ostvarila je 41 američka firma. Sedišta dominantnih preduzeća su u SAD. Samo „Lokid-Martin“ je prošle godine prodao oružja u vrednosti od preko 58 milijardi dolara. To je više od bruto nacionalnog dohotka Litvanije.

Lobiranje koje se isplati

S takvom veličinom dolazi i moć. Koncerni za naoružanje ciljano vrše politički uticaj, kaže Markus Bajer. Politički analitičar iz Bonskog međunarodnog centra za konfliktne studije (BICC), u razgovoru za DW citira američku nevladinu organizaciju „Open Secrets“: „Američki koncerni za naoružanje su u poslednje dve decenije za izborne kampanje izdvojili 285 miliona dolara, a za lobiranje 2,5 milijardi.“ To su izdaci koji se velikim proizvođačima oružja očigledno isplate.

Predstavnica SIPRI-ja Markštajner ukazuje da američko Ministarstvo odbrane ciljano podržava industriju naoružanja. „Ono je tako, na primer, obezbedilo da su radnici koji rade za preduzeća koja proizvode naoružanje, izuzeti od pravila da ostanu kod kuće. Osim toga, postojali su ugovori osmišljeni tako da se kompanijama sredstva mogu prebaciti i ranije, kako bi imali neku vrstu rezervi.“

Azijski igrači

I Simone Visocki takođe se pozabavila brojkama SIPRI-ja. Ekspertkinji za naoružanje iz Hesenske fondacije za istraživanje mira i konflikata (HSFK) posebno je upalo u oči da „preduzeća za naoružanje sa ’globalnog juga’ sve više dobijaju na značaju“. Visocki posebno ukazuje na Indiju. Ta zemlja je sa tri preduzeća zastupljena među sto najvećih na svetu, a na njih otpada 1,2 procenta svetske prodaje, isto kao i Južne Koreje.

Međutim, mnogo više oružja napušta fabrike severnog komšije Indije – Kine. SIPRI je u svoje studije od 2015. uključio i Kinu, bez obzira na problem transparentnosti. Pet proizvođača profitira od modernizacije kineske armije. Njihove isporuke čine 13 odsto prometa u „top 100“.

O kineskim kompanijama Aleksandra Markštajner kaže: „One profitiraju od takozvanog stapanja vojno-civilnog kapitala“. Kao primer navodi kineski konglomerat naoružanja: „NORINCO je učestvovao u izradi satelitskih sistema. Kompanija s tim sistemima zarađuje prilično mnogo novca, a oni se koriste i za vojne i za civilne potrebe.“

Vojna informaciona tehnika

Generalno, sve su tanje granice između vojnih i civilnih tehnologija, kaže Simone Visocki. „Informacione tehnologije već dugo su neodvojive od tehnologije naoružanja“. SIPRI se u svom novom izveštaju posebno osvrće na rastuću ulogu tehnoloških firmi u poslovanju s oružjem.

„Ako se pokušava da se sagleda koncepcija industrije naoružanja, onda se ne sme govoriti samo o tradicionalnim igračima kao što je ‘Lokid Martin'“, naglašava autorka izveštaja SIPRI. Prema stokholmskom institutu, poslednjih godina su neki giganti iz Silicijumske doline, poput Gugla, Majkrosofta ili Orakla, pokušavali da prodube svoju vezu s poslovima s oružjem. I za to su nagrađeni lukrativnim ugovorima. SIPRI kao primer navodi Majkrosoftov ugovor s američkim Ministarstvom odbrane u vrednosti od 22 milijarde dolara. To preduzeće trebalo je da američkoj vojsci isporuči „super-naočari“, poznate pod imenom „Integrated Visual Augmentation System“.

Interes američke vojske u Silicijumskoj dolini lako je objasniti. „Ona je prepoznala da te tehnološke kompanije imaju znanja o novim tehnologijama, bilo da se radi o veštačkoj inteligenciji, mašinskom učenju ili klaud-kompjutingu. A to znanje u velikoj meri prevazilazi ono što bi se očekivalo od tradicionalnih aktera u industriji naoružanja“, kaže Markštajner. „Moguće je da će neke od tih kompanija da budu uključene u top 100.“

Rusija zaostaje

Pored Francuske, pad u prodaji oružja beleži i Rusija. Devet tamošnjih kompanija prošle godine je prodalo 6,5 odsto oružja manje nego 2019. Taj pad na samo pet odsto od ukupne prodaje oružja u top 100, prema ekspertu Bajeru, direktno je povezano sa izgradnjom ruskih postrojenja u Indiji i Kini. Jer, te dve zemlje su ranije bile vodeći kupci ruskog oružja.

Bajer kao primer navodi nosač aviona. Prvi kineski nosač baziran je na jednom brodu još iz sovjetskih vremena koji je Peking kupio 1998. On je pod imenom „Liaoning“ počeo da se koristi 2012. Otada je mnogo toga urađeno, kaže Bajer: „U pogledu sposobnosti za proizvodnju nosača aviona, Kina ne samo da je stigla, već je i prestigla Rusiju. Za to vreme Rusija nije proizvela nijedan nosač aviona. U međuvremenu je i Indija sagradila sopstveni nosač, takođe baziran na sovjetskoj tehnologiji.“

Gde je Evropa?

Ukupno gledano, evropska industrija oružja ima udeo od 21 procenat prodaje među top 100 – 26 evropskih kompanija je 2020. prodalo oružja u vrednosti od 109 milijardi dolara. Četiri čisto nemačke kompanije su u toj sumi zastupljene sa devet milijardi. Dalje, tu su i transevropski koncerni kao „Erbas“, čije je poslovanje vredno 12 milijardi evra – pet procenata više nego 2019.

Evropa se sve više oslanja na takvo zajedničko poslovanje. Markus Bajer kaže: „Evropa sada pokušava da političkim putem promoviše razvoj sistema kao što su ‘Next Generation Weapon System’, ‘Foture Combat Air System’ ili ‘Main Ground Combat System’. Cilj je da se smanji trošak za proizvodnju takvih sistema.“

Kada je reč o troškovima, zajednička proizvodnja ima smisla, ali kada se radi o kontroli izvoza oružja, to se često pokaže problematično, kaže Simone Visocki. Ona ukazuje na primer aviona „Jurofajter tajfun“, koji su zajedno razvile Nemačka, Velika Britanija, Italija i Španija. „On se prodaje i problematičnim zemljama poput Saudijske Arabije, koja i dalje vodi rat u Jemenu.“ U slučaju koprodukcija, nacionalni uslovi izvoza često ne važe, a izgleda da je Evropa još uvek daleko od efikasne zajedničke kontrole izvoza oružja i vojne opreme, piše DW.

Izvor: DEUTSCHE WELLE

Foto:Pixabay