Ako niste sasvim sigurni kako su hotel za bubamare ili rešavanje zagonetki koje kriju drevna pisma povezani sa obrazovanjem i vaspitanjem, odgovore možete pronaći u Pedagoškom muzeju u Beogradu. Zahvaljujući maštovitim, veoma raznovrsnim kulturnim sadržajima i povoljnim cenama ulaznica, posećenost ovom muzeju – koji je jedan od najstarijih u Srbiji i zaposleni ga u šali nazivaju „mlađim bratom Narodnog muzeja“ – toliko je porasla da je uveden rad u smenama, kao u fabrici. Samo što ova proizvodi kulturu.
Na raskrsnici Uzun-Mirkove ulice i Kalemegdana nalazi se Pedagoški muzej, u zgradi koja je i sama „muzejski primerak“. Prema rečima Filipa Trajkovića, višeg kustosa ovog muzeja, to je jedina očuvana zgrada u klasicističkom stilu u Beogradu. „Muzej se sastoji od tri zdanja. Prvo i najupečatljivije je zgrada iz 1840. godine, koja je za ovih 180 godina vrlo malo menjala svoj spoljašnji izgled. Prvobitno je pripadala Cvetku Rajoviću, upravniku beogradske varoši, koji je vremenom pao u nemilost Kneza Miloša Obrenovića, pa mu je oduzeta kuća. Kasnije su u njoj bili i sud, i konzulat, i škola po kojoj je i danas neki zovu ’Realka’, a od sredine 20. veka u njoj je smešten Pedagoški muzej“, priča Trajković. Druge dve zgrade u sastavu muzeja potiču s kraja 19. i početka 20. veka i takođe su pod zaštitom države kao kulturno dobro.
Pedagoški muzej je jedan od najstarijih u našoj zemlji. Osnovan je 1896. kao Školski muzej, ali je posle Drugog svetskog rata dobio svoj sadašnji naziv. „U njemu se nalazi građa koja prati bar deset vekova srpske pismenosti, tradicije i običaja. Tu nisu predstavljene samo učionice i nastavni materijali, već i uređaji koji su pomagali u širenju znanja, poput pisaćih mašina, starih telefona, kamera, magnetofona“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja Slobodan Vuksanović.
Ovi uređaji su najzanimljiviji najmlađim posetiocima, koji nikada nisu videli televizor bez daljinskog, telefon bez brojčanika, stari radio aparat, ili drvenu tablu premazanu voskom, „preteču“ današnjih tableta. Na njoj su slova utiskivana oštrim predmetom, a kada je bilo potrebno obrisati napisano, vosak se zagrevao i đaci su ponovo dobijali „prazan papir“.
Deca „konsultanti“
Deca su i maštoviti „konsultanti“ Pedagoškog muzeja, pa su tako „pedagozi“ uzrasta od samo pet, šest godina predložili da se u njegovom dvorištu napravi hotel za bubamare. To je bio tek početak „ugostiteljske ponude“, šali se Vuksanović, „jer sada imamo još hotela za insekte, ali i kućice za ptice, i svima njima nudimo ’all inclusive’ uslugu. Na veliku radost najmlađih posetilaca, jedno vreme su u našem dvorištu stanovale i veverice i mačak Buda koji se plašio miševa“.
U dvorištu muzeja ima mesta za sve dobre ideje, pa je tu i letnja pozornica na kojoj je za tri godine održano preko 250 koncerata, predstava, filmskih projekcija i drugih kulturnih dešavanja. Ona su uglavnom besplatna, a pored toga što omogućavaju posetiocima da uživaju u različitim kulturnim sadržajima, mogu biti podrška još neafirmisanim izvođačima, kao što su učenici muzičkih škola koji ovde imaju javni čas pred brojnom publikom. „Kod nas često nastupaju mladi talenti“, kaže Vuksanović, „ali i poznata imena iz sveta kulture. Do sada smo imali zaista raznovrsne manifestacije, posebno muzičke, poput džez koncerata, etno i klasične muzike, pa čak i opera za decu sa posebnim potrebama, koje su bile posebno adaptirane za ovu publiku“.
Muzej svoje pedagoške aktivnosti sprovodi i u svetu zabave i društvenih igara. Za radoznale i spremne da isprobaju svoje detektivske sposobnosti na raspolaganju je „escape room“. Oni koji uđu, da bi se oslobodili iz zaključanog prostora, moraju da reše različite zadatke iz oblasti razvoja pisma, počev od klinastog pisma u prostoriji koja podseća na pećinu, pa sve do ćiriličnog.
„Pedagoško“ preduzetništvo
Pedagogija se u muzeju očigledno prilagođava novom vremenu i interesovanjima novih generacija, ali to i košta. Odakle muzeju novac za ove sadržaje? Vuksanović objašnjava da Pedagoški muzej kao državna institucija čija je svrha da promoviše obrazovanje ne može da konkuriše za komercijalne projekte, već se finansira iz budžeta i od prodatih ulaznica. Njegov stav je da za loše ideje nikada nema dovoljno novca, a za one dobre uvek se nađe načina da se sprovedu i sa manje sredstava, ako se ona pametno raspodele.
To ne znači, dodaje Vuksanović, da i državna institucija ne treba da razmišlja tržišno. Pošto nema finansijskog prostora da ulaz bude besplatan za sve posetioce, sadašnji direktor je po stupanju na ovu funkciju pre nešto više od tri godine našao drugo rešenje – smanjio je cenu ulaznica u korist „ekonomije obima“. Prethodne cene su bile po njegovom mišljenju previsoke, posebno za đačke ekskurzije, pa se opredelio za drugačiji poslovni model, da nižim cenama ulaznica privuče veći broj posetilaca.
„Posavetovao sam sa nekim poslovnim ljudima i došao do zaključka da je 120 dinara optimalna cena, jer nije previsoka za naše standarde a strancima možete vrlo jednostavno da objasnite da ulaz košta – jedan evro“, objašnjava direktor Pedagoškog muzeja.
Maštovit sadržaj po pristupačnoj ceni je toliko povećao posetu da je muzej produžio radno vreme do večernjih sati, a zaposleni su počeli da rade po smenama. Rekordnu posetu su obezbedili i zahvaljujući odluci da rade ponedeljkom, kada su drugi muzeji zatvoreni.
Nažalost, kada se i kod nas uselio neželjeni gost, koronavirus, Pedagoški muzej je morao da se prilagodi u svom radu novim okolnostima. Ipak, posetilaca ima i u ovim hladnim pandemijskim danima, a stranci su skoro jednako zastupljeni kao i domaći. Publika je veoma raznolika, od stručnjaka do najšireg auditorijuma, jer muzej izlaže i građu koja je od šireg istorijskog značaja. Tako je njegovim posetiocima stalno dostupno litografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, štampano u Beču 1897. godine na inicijativu kralja Aleksandra Obrenovića, dok se original ovog najstarijeg srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa samo povremeno može videti u Narodnom muzeju. Takvih primera je više, zbog čega zaposleni u Pedagoškom muzeju svoju instituciju u šali nazivaju „mlađim bratom Narodnog muzeja“.
Ovaj muzej redovno organizuje i izložbe, a jedna od najznačajnijih u prošloj godini je bila posvećena upravo čoveku koji je tokom Drugog svetskog rata spasao Miroslavljevo jevanđelje od Nemaca, Milanu Kašaninu, rodonačelniku muzeologije u Srbiji.
Lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara
Kolektiv Pedagoškog muzeja smatra da obrazovanje ne čine samo istorijske činjenice, već da je ono temelj nacionalne kulture, a jedan od njenih najvažnijih oslonaca je međusobna solidarnost. Zato, i pored toga što ova institucija nije u poziciji da „ne zna šta će sa viškom novca“, njena vrata su širom otvorena za pojedine kategorije stanovništva, bez ikakve novčane nadoknade.
Besplatan ulaz je omogućen za penzionere i decu sa opštine Stari grad, kao i za organizovane posete za žene i decu iz sigurnih kuća, za pacijente neuropsihijatrijskih klinika i za škole u kojima se obrazuju deca sa posebnim potrebama. „Oni se u muzeju razonode ali i nauče nešto, a nekima od njih to je i svojevrstan beg od sumorne realnosti. Naši zaposleni često veoma emotivno doživljavaju ove posete, ali se uvek rado odazovu pozivu da učestvuju u njihovoj realizaciji“, ističe Vuksanović.
I pored ovakvog finansijskog modela koji kombinuje besplatan ulaz sa niskim cenama ulaznica, te ograničenja koje je nametnula sadašnja pandemija, Pedagoški muzej posluje u plusu. Njegov direktor kaže da im često ostane i za sitne popravke, pa su stalno u nekom poslu oko održavanja vremešne zgrade. U tome im vrlo rado pomažu i razne gradske službe koje se odmah odzivaju na poziv, i to iz jednog neobičnog razloga.
„Mi se najviše ponosimo svojim gostoprimstvom – uvek se trudimo da poslužimo goste i da im boravak ovde učinimo prijatnim. Tako nam je jednom ekipa Beograd puta krpila neku rupu u dvorištu i poneli su toliko lepih utisaka odavde da su nas svuda nahvalili. Pošto se za naše gostoprimstvo brzo pročulo, sada nam sve gradske službe dolaze čim ih pozovemo. Izgleda da lepa reč i dalje gvozdena vrata otvara”, zaključuje Vuksanović i dodaje da im redovno čak i majstori privatnici ponude da plate popravku „na veresiju“.
Marija Dukić
Biznis i finansije 194, februar 2022.
Foto: Pedagoški muzej