Home Tags Posts tagged with "privatizacije"
Tag:

privatizacije

privatizacije
EkonomijaVesti

Budžet i privatizacija

by bifadmin

Dok s jedne strane deo novca iz budžeta ide za subvencije velikih privatnih investitora u Srbiji, u državi se nadaju prilivu budžetskih prihoda od novih privatizacija. Prva u planu je Petrohemija, a investitori su pokazali interesovanje za još pet velikih državnih firmi. Na spisku je još 70 preduzeća koja čekaju na rešavanje svoje sudbine.

U Skupštinu Srbije je stigao predlog budžeta za 2021. godinu, koji predviđa ukupne prihode i primanja budžeta u iznosu od 1.336,3 milijarde dinara.
To je povećanje za 45 milijardi dinara u odnosu na procenjeni iznos prihoda za 2020. godinu. Za šta je sve predviđen novac iz državne kase?
Budžetom su od 1. januara predviđene veće penzije, veći minimalac, ali i veće plate zaposlenih u zdravstvu i javnom sektoru.

„To podrazumeva 6,6 procenata povećanje plata, govorimo za plate zaposlenih u zdravstvu to je 5 procenata, kao i 3,5 za državne službenike prva tri meseca a nakon toga u punom kapacitetu od 5 procenata, povećanje penzija od 5,9 i na kraju minimalca od 6,6 procenata“, kaže za Prvu TV Aleksandra Tomić, predsednica skupštinskog odbora za finansije.

Subvencije za velike investitore

Ali to nije sve, jer su planirane i subvencije za privatna preduzeća, u iznosu od 14,9 milijardi dinara. Tačnije biće subvencionisano 10 firmi, među kojima su Fijat i Er Srbija.
„U sledećoj godini i na kraju ove godine, onoliko koliko smo bili u mogućnosti smo pomogli državni sektor. Naravno, da bi smanjili te negativne posledice, država mora da pomogne i određene sektore iz oblasti javnih preduzeća da bi jednostavno svela deficit na tri procenta, da bi ostavili inflaciju da miruje i da bi taj rast obezbedili od šest procenata“, kaže Tomićeva.

Da li će biti prihoda od novih privatizacija?

A u budžet bi mogao da stigne novac od privatizacije. Prva na spisku je Petrohemija, o čemu je prosle nedelje sa Gaspromnjeftom razgovarao predsednik Srbije. U toj firmi zaposleno je 1.320 ljudi, a predstvanici sindikata privatizaciju vide kao rešenje.
„Sve je urađeno da bi se ta privatizacija završila na pozitivan način. A to znači da Petrohemija posle privatizacije nastavi da radi“, kaže Milan Šušnjar iz Sindikata inženjera i tehničara UGS Nezavisnost.
U kom obliku i sa koliko zaposlenih – pokazaće vreme.

„Svi sindikati će se boriti da to bude dostojanstveno i za ljude koji će možda morati da odu, da li prirodnim odlivom ili zbog tehnološkog viška, a i da ljudi koji ostanu da rade budu dostojanstveno plaćeni i da njihov posao bude vrednovan kako treba“, kaže Branko Rašeta iz Sindikata „Pravda“.

Na rešavanje svoje sudbine čeka još 70 preduzeća

Osim za Petrohemiju, postoji interesovanje i za Simpo, Jumko, Lastu, Trajal i MSK iz Kikinde. U tim preduzećima su u prethodnom periodu aktivnosti oko ovog postupka najviše odmakle, te bi do kraja godine ili početkom naredne, za neke od njih mogao da se pokrene postupak promene vlasnika.

Pored ovih šest, još 70 preduzeća čeka na rešavanje svoj sudbine. Podaci Ministarstva privrede pokazuju da bi u proces privatizacije moglo bi da ide još oko 30 firmi, dok će se za preostalih 40, najverovatnije kupac tražiti iz stečaja.

Izvor: B92

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Dva igrača za sav srpski šećer

by bifadmin

U Srbiji trenutno rade samo četiri šećerane, tri su u sistemu kompanije Sunoko u kojoj je nekada većinski, a danas manjinski vlasnik MK komerc i Crvenka koja je većinski u rukama grčkog Helenik šugara.

Pre 20 godina situacija je bila potpuno drugačija, u Srbiji je 2000. bilo 15 šećerana koje su imale kapacitet da proizvedu do 700.000 tona šećera.
Međutim, te godine Srbija je proizvela svega 115.000, što nije bilo dovoljno ne samo za izvoz već nije moglo da zadovolji ni polovinu domaćih potreba.

EU pogurala privatizaciju

Kada je oktobra te godine u zemlji došlo do promene, odnosno kada je DOS došao na vlast, otvorila su se vrata ka Evropskoj uniji koja je ubrzo potom odlučila da pomogne izvoz šećera i oporavak industrije tako što će uvesti preferencijale, odnosno omogućila je proizvođačima iz Srbije da bez carine izvoze šećer u zemlje EU.

Upravo to je „poguralo“ privatizaciju šećerana i 2002. Agencija za privatizaciju raspisala je međunarodni tender za prodaju šećerana u Crvenki, Kovačici, Baču, Žablju i Pećincima i najavila da će dozvolu za prodaju dobiti i šećerane u Senti i Novoj Crnji, Sremskoj Mitrovici i Kovinu.

Putem aukcije šećerane u Senti i Novoj Crnji prodate su italijanskoj kompaniji SFIR, koja je za većinski udeo u Senti dala 3,8 miliona evra, dok je za 3,1 milion evra kupila 100 odsto vlasništva u Novoj Crnji.

Zašto su šećerane kupljne svaka za manje od 200 dinara

Za dva miliona, uz obećanje velikih investicija i otplatu dugova, šećerana u Crvenki prodata je Helenik šugaru, dok je Miodrag Kostić, odnosno MK komerc za po tri evra kupio tri šećerane u kojima i danas imao udeo – Kovačici, Pećincima i Baču.
Dve godine nakon ove privatizacije, MK komerc pojašnjava zbog čega su ove šećerane kupljene svaka za manje od 200 dinara.
„Neposredno pred uključivanje u sastav MK grupe, septembra 2002. godine šećerana u Baču nije radila prethodne dve godine, a radnici u Pećincima šest meseci nisu primili platu. Šećerane su zatečene u katastrofalnom stanju“, piše Vreme u maju 2004.
MK komerc je za prve dve godine rada, kako prenosi ovaj nedeljnik, izdvojio 2,55 miliona evra za šećeranu u Baču, gotovo isto toliko za Pećince i 1,7 miliona za Kovačicu.

EU ukida privilegije

\Uporedo sa razvojem šećerana u Srbiji rasla je proizvodnja, ali i uvoz i izvoz, međutim dve godine nakon što je Srbiji omogućila da slobodno izvozi, EU je ukinula privilegije jer država nije obezbedila ispravne sertifikate o poreklu robe.
Godinama kasnije privatizacija šećerana će se naći na spisku 24 sporne privatizacije u Srbiji, ne konkretno zbog prodaje šećerana već uvoza i izvoza.

Naime, sporno je bilo to što se šećer uvozio i u Srbiji prepakivao i dalje prodavao, odnosno izvozio.
Ovo, međutim, nikada nije dokazano, a to su negirali i proizvođači šećera.

Izvoz veći od proizvodnje

Ostao je izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije koji je 2003. skrenuo pažnju Vladi kako je u prethodnom periodu potrošeno i izvezeno 109.990 tona šećera više nego što je proizvedeno i legalno uvezeno.

„Kada se na to dodaju zalihe, koje su na dan 15. maja 2003. iznosile 86.330 tone, a koje treba odbiti od raspoložive količine šećera, dobije se 196.320 tona šećera koji je tokom 2001, 2002. i do maja 2003. godine potrošen i izvezen iz Srbije, a da nije u Srbiji proizveden, niti legalno uvezen“, ističe se u izveštaju Saveta.

U izveštaju iz 2005. Savet od Vlade i državnih organa traži i odgovore na pitanja kojim su se kriterijumima rukovodili kada su tri šećerane prodali za 183 dinara, zbog čega je onemogućena saradnja strateškog partnera sa beogradskom šećeranom, zašto nije pokušana prodaja zrenjaninske šećerane?

Istrage bez optužnice

Savet je pitao Agenciju za privatizaciju i kako se to i pored velikog broja zainteresovanih stranih kompanija na sedam tendera pojavio samo jedan kupac.

„Smatramo da Vlada nije razmotrila sve aspekte šećerne afere, pre svega posledice nekontrolisanog uvoza i izvoza šećera po privatizaciju šećerana, od koje su odustali najveći svetski proizvođači šećera, čime je prouzrokovano propadanje najvećih srpskih šećerana, beogradske, zrenjaninske i kovinske“, navodi se u zaključku izveštaja Saveta koji je potpisala Verica Barać.
Zbog izveštaja Saveta 2004. je vođena istraga u ovom slučaju, ali niko nije osuđen.
Prema izveštaju MUP-a iz jula 2004. godine, podneto je ukupno 17 krivičnih prijava protiv 16 osoba koje su se nezakonito bavile trgovinom šećerom, a prema pisanju CINS-a vođena su samo dva sudska postupka protiv odgovornih lica u firmama MK komerc i Voćar lutka, u kojima je doneta odluka o odbačaju optužnice, odnosno oslobađajuća presuda.

Šta je Srbiji dovoljno?

Deset godina nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja i kupovine opreme za preradu šećerne repe, Miodrag Kostić je pozvan na informativni razgovor o kupovini tri šećerane.
Ništa sporno na kraju nije dokazano, a „kralj šećera“ je poslednjih godina ostao prilično usamljen na tronu.
Tokom 2016. MK komerc je kupio 20 odsto akcija šećerane u Senti čime je prema tadašnjim procenama imao više od 70 odsto učešća na domaćem tržištu.

Iako je u tom trenutku u Srbiji šest pogona proizvodilo šećer, vlasnik MK komerca Miodrag Kostić je jula naredne godine rekao kako su Srbiji dovoljne četiri šećerane.

„Ne treba da živimo u iluziji. Već 15 godina unazad tapkamo u mestu, uslovi su konstantno veoma loši. Srbiji je dovoljno da ima četiri šećerane. U EU Srbija najviše 180.000 tona šećera treba da izveze. Na domaćem tržištu može da proda oko 200.000 tona. Tako da se ukupno može prodati 380.000 tona. Prošle godine tri šećerane Sunoko su proizvele 420.000 tona šećera, i treba dodati još dve grčke šećerane koje rade u Srbiji i koje su proizvele 170.000 tona“, rekao je Kostić za Mađar so jula 2017.

Grdne greške napravljene

Ekonomista Milan Kovačević kaže da nije vredno razmišljati o tome da li bismo imali veću produkciju šećerne repe da smo sačuvali više šećerana.

„Kada je reč o potencijalu šećera, grdne smo greške pravili, bilo je tu šverca s Kube, ali ono što kod nas nedostaje je dosledan princip tržišnog poslovanja i uređeno tržište jer je neuređeno tržište jedino gore nego kad nema nikakvog“, napominje Kovačević.

U Srbiji, kako kaže, nećete čuti šta se misli o planiranju poljoprivrednih kultura, svako se snalazi kako ume i sadi šta želi. „A to je zato što kod nas to nije sistemski uređeno. Bilo je previše šećerana, a ljudi su malo sejali repu, tako da je moralo da se desi nešto – ili da propadnu ili da se nađe način da se podstaknu ljudi da seju šećernu repu“, ističe Milan Kovačević.

Izvor: Danas

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Sve brža, stihijska privatizacija proizvodnje struje

by bifadmin

Podsticanje korišćenja struje iz obnovljivih izvora se u Srbiji preobrazilo u formu kojom tajkuni ekstremno profitiraju a bez ikakvog poslovnog rizika; istovremeno se zaobilazno i bez oficijelne odluke privatizuje proizvodnja električne energije.

Tokom druge polovine prošle godine, u južnom Banatu je pušteno nekoliko parkova vetrogeneratora, proizvođača struje ukupne snage 305 megavata. Do nove godine očekuje se da u Srbiji proradi još parkova, zbirne snage 170 megavata, čije turbine, okrećući se na aerostrujanja, stvaraju električnu energiju. „Zelena struja“ postaje naša svakodnevica.

Cena „zelene struje“

Međitum, ceo postupak promene strukture proizvođača struje u nas prati niz spornih ili nerešenih pitanja, od kojih su najuočljiviji državno jemčenje visoke zarade tajkunima, te sve brža stihijska privatizacije proizvodnje struje, a da generalna strategija razvoja energetike nije ni na vidiku.

Kao i svuda u Evropi, struja iz obnovljivih izvora je skuplja od dobijene na klasične fosilne tehnologije, pa se i dodatno plaća. Tako u nas cena kilovata obične struje u „zelenoj zoni“ je 1,2 za nižu, odnosno 6,1 dinar za višu tarifu, na šta treba dodati akcizu, potom sve začiniti sa 20 odsto PDV.

Fide cena za obnovljivu struju zavisi i od vrste: uočljivo najskuplja je dobijena iz solarnih panela, dok je dobijena korištenjem vetra trinaest dinara po kilovatu. Toliko EPS kao obavezujući kupac obnovljive energije plaća prodavcima i ta cena je dva do tri puta viša nego što bi nas prošle godine koštalo da smo struju kupovali na evropskom tržištu eolske energije.

Nalet vetroparkova

Sa druge strane, država je pre desetak godina propisala da građani sa 9,2 para po svakom potrošenom kilovatu plaćaju za obnovljive izvore. Kako kod nas gro domaćinstava troši između 300 i 600 kilovata, za obnovljive izvore prosečni izdvajaju između 40 i 80 dinara mesečno po računu.

Ukupno se godišnje prikupi 2,7 milijardi dinara, znatno manje nego što EPS plaća ovdašnjim proizvođačima. Nije bilo problema dok su u nas obnovljivi izvori bili prava retkost. Tako je još 2013. godine EPS ovim proizvođačima platio samo tri miliona evra. Poslednjih sezona, najviše zbog naglog uvećanja vetroparkova i sve više mini-hidroelektrana, računi su mnogo veći.

Tako je preklane EPS za obnovljivu struju izdvojio čak 7,4 milijardi dinara, odnosno 64 miliona evra. Lane su izdvajanja uvećana na čak 115 miliona, dok je za prvih šest meseci tekuće sezone EPS već uplatio 7,7 milijardi dinara. Kada do kraja decembra budu uključeni novi parkovi, procenjuje se da će budući godišnji trošak za EPS, i to samo za eolsku struju, biti oko 160 miliona evra, čemu treba dodati još deset do dvanaest miliona evra vlasnicima mini-hidroelektrana, te još nekoliko miliona proizvođačima struje iz biomase, odnosno sunčeve energije.

Istovremene predviđena nadoknada za obnovljive izvore godišnje EPS-u donosi tek 2,7 milijardi dinara, cirka 23 miliona evra, nešto više od šestine stvarne cene potrošene „zelene energije“. Ostalo ide na račun EPS-a i, kako se udeo ovih proizvođača bude povećavao, biće i sve veći trošak po nacionalno energetsko preduzeće.

Država štiti glasače

Naravno da je država upoznata sa apsurdnom situacijom. Ipak, nije htela da građanima i privredi nadoknadu uveća četiri, pet puta koliki je stvarni trošak „zelene struje“. Bio bi to osetan udar na džep potrošača i svakako bi se odrazio na glasanje prilikom izbora.

Cifarski, umesto dosadašnjih 40-80, ubuduće bi prosečan građanin plaćao između 250 i 500 dinara po računu. U takav rizik (ni) aktuelna vlast nije želela ulaziti. Opredelila se da pritiska nadležno javno preduzeće, bez obzira što je EPS i bez nevolja sa „zelenom strujom“ zastarela i izraubovana kompanija. U dugu je milijardu evra, nedostatak je investicija, pre svega za poboljšanje ekoloških parametara.

Tako je ulaganje u neophodne elektrofiltere za odsumporavanje pojedinih blokova u visini 400, dok godišnji profit EPS-a, i kada ga ima, ne prelazi 35 miliona evra. Sa znatno uvećanim obavezama prema proizvođačima „zelene struje“, dobiti će biti još manje. Time i ulaganja.

Sa druge strane, ulaganje u OIE je postala moda među tajkunima, i domaćim i stranim. U vetroparkove ulažu krupniji igrači, s obzirom da je reč o investicijama od 50 do 350 miliona evra, za mini-hidroelektrane i pogone na biogas odlučuju se mini bogataši.

Država kreirala lak profit

Nije lako odgonetnuti zašto se tajkuni opredeliše za obnovljive izvore. Možda neki od njih i imaju sklonosti prema ekologiji, ali su to zapravo neobično povoljni uslovi poslovanja kreirani voljom države. Fide cene se jemče dvanaest godina, nakon čega se i ovim proizvođačima plaća tržišna cena, mada je period isplativosti investicije do pet sezona.

Računica je jasna, profit izvestan i „mastan“. Takođe je značajno da banke projekte sa ovakvim poslovnim uslovima rado i povoljno kreditiraju. Potrebno je imati do petnaest odsto za start, sva ostala ulaganja su iz pozajmica. Startna ulaganja se kreću do deset miliona za vetroparkove, odnosno pola miliona, i manje, za ulaganje u minihidroelektrane.

Ulagačima u prilog ide i činjenica da je održavanje pogona jednostavno i ne zahteva ni naročito znanje, ni posebne stručnjake. Zapravo, na ovakvim objektima je jako malo zaposlenih, na manjim često samo po jedan.

Naravno, državnom politikom obezbeđen visok profit je tajkune snažno motivisao da se utrkuju za vetroparkove, odnosno mini-hidroelektrane. Čak se i preterivalo, pa su objekti građeni i tamo gde nema odgovarajućih uslova, odnosno izgradnja je lokalno stanovništvo ostavljala bez neophodnog za život, pre svega vode.

Pokazalo se da je svojevremena procena o neškodljivosti ovakvih pogona površna. Posledice su vidljive i naročito krupne u slučaju mihi-hiodroeleltrana kada se remeti vodno snabdevanje naselja, ali i vodni režim potoka i manjih rečica, inače sa nedovoljnim kapacitetom.

Građanski protest

Građani su reagovali, pa je posle nekoliko sezona protesta i pokušaja države da obezbedi posao bliskim ulagačima, građanski pokret uspeo da na petnaest godina blokira izgradnju 84 mini-hidroelekrtane, pre svega na Staroj planini, novom turističkom adutu Srbije.

Ostaje, međutim, da se EPS izbori sa neubičajenom obavezama da tajkunima struju iz obnovljivih izvora plaća pet, šest puta više nego što potrošači plaćaju ovom javnom preduzeću. Krajnje je vreme da država ozbiljnije pristupi ovom pitanju, a javnost detaljnije i preciznije upozna sa dobitima i troškovima upotrebe „zelene struje“.

Takođe, i da ulaganja u ovoj oblasti izvede iz sfere galantnog čašćenja bliskih i lojalnih tajkuna i tretira ih kao i svaku drugu investiciju u kojoj, naravno, ima i poslovnog rizika. Tek tada izgradiće se kompletna predstava o struji, kako onoj dobijenoj iz tradicionalnih izvora, tako i „zelenoj“, i stećiće se uslovi za širu i temeljniju raspravu o budućnosti energetike u Srbiji.

Javna rasprava

Potrebu za novom strategijom zahteva i sve vidljivija zaobilazna privatizacija proizvodnje struje u Srbiji.

Do pre desetak godina cela proizvodnja je bila u državnom vlasništvu. Forsiranjem obnovljivih izvora energije na ovaj teren ulaze privatnici i uvećavaju udeo.

Trenutno su na 3,3 a do kraja godine bi trebalo da dostignu svih 5,2 odsto. Ulazak privatnog kapitala u dugo monopolizovan sektor je svakako koristan, međutim zahteva potpuniju i precizniju pravnu regulativu. Pravi je čas za javnu raspravu.

Izvor: 021.rs

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail