Srbija nema kapacitete da proizvede vakcinu za Kovid 19. Zato će morati da je uvozi iz inostranstva. Ukoliko vakcine budu razvijene a njihova efikasnost potvrđena, bogate zemlje koje ulažu u njihov razvoj prvo će proizvoditi vakcine za sopstvene potrebe. Preostale količine koje se budu izvozile, neće biti dovoljne za imunizaciju čitavog stanovništva, nego samo za imunizaciju rizičnih grupa.
Domaća farmaceutska industrija je uništena lošim upravljanjem, a njeni ostaci su zatim privatizovani tako da sada rade u korist sticanja profita privatnih kompanija, a ne javnog zdravlja. Situacija pandemije i iščekivanje vakcine podsećaju na značaj ulaganja u javni zdravstveni sistem i farmaceutsku industriju kao njegov ključni segment.
Prethodnih nedelja mogli smo da čujemo mnogo o tome kako se u Srbiji proizvodi veliki deo neophodne medicinske opreme i medicinskih sredstava, pa čak i neophodni lekovi povezani s koronavirusom. Često je ukazivano i na pojedinačne kompanije koje su svoju proizvodnju prilagođavale novonastaloj situaciji, pa proizvodile zaštitne maske, vizire i drugu zaštitnu opremu.
Iako se zbog toga u javnosti stiče utisak da se sada u zemlji proizvodi gotovo sve što je neophodno za suzbijanje virusa, stvari u realnosti nisu baš takve. Srbija je zavisna od uvoza medicinske opreme i, ukoliko se nešto ne preduzme, biće zavisna i u budućnosti.
Sve se više govori i o proizvodnji vakcine za virus covid-19. Iako je ministar Zlatibor Lončar na početku epidemije izjavljivao kako će Srbija proizvoditi ovu vakcinu, javnosti je sasvim jasno da će Srbija uvoziti ovu vakcinu iz inostranstva, jer je poznato da naša država trenutno ni izbliza ne poseduje kapacitete za proizvodnju vakcine.
Međutim, mora li Srbija baš sve da uvozi iz inostranstva? Da li u zemlji postoje kapaciteti za domaću proizvodnju lekova, medicinskih sredstava, pa i za razvoj domaće vakcine? Da li bi farmaceutska industrija Srbije mogla da se vrati u zlatno vreme, kada je bila jedna od najboljih u Evropi?
Važnost domaće farmaceutske industrije
Jedna od osnovnih obaveza svake države jeste briga o zdravstvenom stanju svih njenih stanovnika. Shodno tome, svaka država bi trebalo da ima plan organizacije zdravstvene zaštite stanovništva koji podrazumeva širok spektar aktivnosti i funkcionisanje različitih zdravstvenih institucija.
Važno je napomenuti da se pod zdravstvenom zaštitom ne podrazumeva samo dijagnosticiranje, lečenje i praćenje različitih oboljenja u populaciji, već da ona podrazumeva i mnoge druge mere i aktivnosti, poput snabdevenosti stanovništva medikamentima i imunizacije stanovništva. Dakle, pored organizacije primarne, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, razvoj domaće farmaceutske industrije takođe predstavlja strateški veoma važan aspekt organizovanja javnog zdravstva.
Razvoj domaće farmaceutske industrije u javnom vlasništvu eliminiše brojne probleme zdravstva, poput neštašica lekova strateški bitnih za populaciju (u Srbiji su to lekovi za lečenje hroničnih nezaraznih bolesti, poput srčane insuficijencije, dijabetesa, karcinoma), a proizvodnjom domaćih vakcina eliminišu se svi problemi imunizacije stanovništva, poput uvoza vakcina problematičnog kvaliteta i sastava, koje izazivaju nepoverenje stanovništva.
Iz svega navedenog proizlazi da bi čak i s neoliberalnog aspekta privatizacija farmaceutske industrije bila potpuno nelogičan korak. Briga o zdravlju populacije ipak mora da ostane prioritet, a snabdevenost lekovima i vakcinama neizostavni je deo javnog zdravlja. Upravo je novonastala situacija s pandemijom koronavirusa ukazala na to da će u budućnosti razvoj domaće farmaceutske industrije u javnom vlasništvu imati stratešku važnost gotovo poput proizvodnje hrane.
Slavna istorija i surova realnost
Nakon Drugog svetskog rata došlo je do naglog procvata farmaceutske industrije na našim prostorima. Već 1945. godine osniva se fabrika lekova „Galenika”, a nakon nje i mnoge druge fabrike poput leskovačkog „Zdravlja” (osnovana 1953), „Hemofarma” (osnovana 1960) i „Jugoremedije” (osnovane 1961). Paralelno s razvojem farmaceutske industrije tekao je i razvoj hemijske industrije.
Šezdesetih i sedamdesetih godina sve pomenute fabrike doživljavaju procvat. U njihovim pogonima radilo je na hiljade ljudi, a proizvodili su se lekovi i medicinska sredstva za domaće potrebe i za izvoz. Lekovi su se proizvodili po najvišim standardima i svrstavali su se među najkvalitetnije u Evropi i šire.
Slično je bilo i sa institutom za virusologiju, vakcine i serume „Torlak”. Iako je osnovan mnogo ranije, još 1926. godine, on najveći procvat doživljava šezdesetih i sedamdesetih godina. U njemu su se proizvodile vakcine, serumi, laktopreparati, alergeni i mnogi drugi preparati. Važio je za jedan od vodećih naučno-istraživačkih centara u Evropi, a njegovi proizvodi bili su nadaleko čuveni.
Ipak, sve pomenute institucije doživljavaju nagli krah devedesetih godina, kada počinje njihovo uništavanje po istom mehaniznu koji je doživeo i ostatak industrije u Jugoslaviji. S njihovim propadanjem na hiljade ljudi je ostalo bez posla, a stanovništvo je ostalo bez strateški važne industrije koja predstavlja kičmu zdravstvene zaštite.
Sve pomenute fabrike danas su privatizovane, ili su u postupku privatizacije. Institut „Torlak” sada se bavi uvozom vakcina koje preprodaje državi po višim cenama, a u njegovim pogonima više se ne proizvodi ni vakcina protiv sezonskog gripa.
Svi čekaju vakcinu, ali je samo neki mogu proizvesti
Upravo je pandemija koronavirusa ukazala na veliki značaj domaće farmaceutske industrije. Značaj domaće proizvodnje lekova i vakcina postaje još očigledniji ukoliko se u obzir uzmu i trenutna zbivanja na globalnom nivou povodom razvoja i proizvodnje vakcine za koronavirus.
S obzirom na to da stanovništvo čitave planete iščekuje vesti o razvoju vakcine, farmaceutska industrija je pod velikim pritiskom. Kako trenutno stoje stvari, bogatije zemlje koje imaju veće kapacitete rade na razvoju vakcine. Međutim, čitava priča oko razvoja vakcine za koronavirus ima nekoliko problematičnih aspekata.
Zbog potrebe bržeg razvoja vakcine, za njen razvoj se, između ostalog, koristi i takozvana „RNK/DNK tehnologija”. Ova tehnologija je relativno nova, te metode koje koristi još nisu standardizovane ni proverene. Ukoliko i dođe do razvoja vakcine ovom metodom, biće to prvi put da se ovakva vakcina koristi masovno.
Međutim, ono što je ključni problem u razvoju vakcine za korona virus jesu njena pretklinička, klinička i postklinička ispitivanja. Ova ispitivanja bi po ustaljenoj praksi trebalo da traju od nekoliko pa i do deset godina. Na taj način se proverava efikasnost upotrebe vakcine, odnosno potvrđuje se njena bezbednost.
Doktor Predrag Kon je i sam na jednoj od konferencija za medije izjavio da će, ukoliko vakcine budu razvijene a njihova efikasnost potvrđena, bogate zemlje koje ulažu u njihov razvoj prvo proizvoditi vakcine za sopstvene potrebe.
Tek kada srede situaciju u svojim zemljama, može se očekivati da krenu da izvoze manje količine vakcina u siromašnije zemlje, a te količine neće biti dovoljne za imunizaciju čitavog stanovništva, nego samo za imunizaciju rizičnih grupa. To znači da će čak i u slučaju pronalaska efikasne vakcine, pandemija koronavirusa znatno duže potrajati u siromašnijim zemljama, koje nemaju svoje kapacitete za njen razvoj i proizvodnju.
Pandemija je pokazala važnost javnih ulaganja u zdravstvo
Usled činjenice da je domaća farmaceutska industrija uništena a zatim privatizovana, dok je institut „Torlak” potpuno izgubio kontakt sa savremenim tokovima razvoja i proizvodnje vakcina, među tim zemljama danas se nalazi i Srbija.
Vakcine su jedan od najvažnijih pronalazaka savremene medicine.
Njihov učinak na kontrolisanju i iskorenjavanju pojedinih bolesti i sprečavanju razvoja epidemija i pandemija je nezamenljiv. Pandemija koronavirusa morala bi da bude dovoljan pokazatelj važnosti posedovanja domaćih kapaciteta za razvoj vakcina i naučnih istraživanja u ovoj oblasti koja bi se finansirala javnim sredstvima, a sa ciljem da se obezbedi adekvatna imunizacija populacije.
Izvor: https://www.masina.rs/