Tri generacije Radojičića iz Mačkata, kako je kojoj nalagalo vreme, začele su porodični posao, razvile ga, unapredile. Sad se četvrta sprema da dizgine preuzme u ruke, još uspešnije nastavi šta su preci započeli, piše Plodnazemlja.com.
I ne da joj dobro ide, nego Jovana i Veljko, brat i sestra, barabar sa majkom i ocem na svom dobru rade na proizvodnji pršute, slanine, kobasice, kulena, stelje, ma svakakih đakonija od sušenog mesa po kojima je selo pod Zlatiborom prepoznatljivo. Ona, gimnazijalka u Užicu, on đak Poljoprivredne škole u Požegi, uporedo uče i bave se tradicionalnim zanatom.
Imaju još sestru i brata, osnovce! Nisu porodice sa troje-četvoro dece retkost u Mačkatu. Jedno od retkih je ovo planinskih sela u Srbiji koje ne stari, gde se broj žitelja povećava, uzgred i bogatijih u Zlatiborskom okrugu. Mačkat ima dečji vrtić, školu, putevi su mu kao u sred grada asfaltriani i osvetljeni.
Posvećenost svih ukućana
Razlog je upravo – pršutarstvo. Posao od koga može solidno da se živi, ali koji traži celodnevnu posvećenost svih ukućana.
„Proizvoditi kvalitetnu robu znači rano ustajati, namirivati stoku, soliti, dizati i skidati meso, po ceo dan vrteti se u krugu štala – klanica – sušara. Na sve to meni i sestri valja učiti školu. Žale se ljudi da su proizvodi iz Mačkata skupi, ali niko ne pita koliko truda ulažemo u njih i kolika je cena stoke“, priča za „Plodnu zemlju“ Veljko Radojičić.
Školuje se za veterinara, a taj poziv izabrao je upravo da bude još korisniji porodici u poslu od koga živi. Rešio je – ostaće na selu i baviti se izradom proizvoda od sušenog mesa. Bože zdravlja, sutra će ga naslediti njegova deca.
Stoka skupa
Na 21. Sajmu suvomesnatih proizvoda, popularnoj „Pršutijadi“ u Mačkatu, održanoj posle dve godine pauze uzrokovane pandemijom, Jovana i Veljko su sami trgovali za štandom za koji su Radojičići spremili rumeno meso sa svoje sušare.
„Stoka je skupa i sve manje je ima u nabavci. U našem komšiluku je četiri-pet krava, a nekada je bilo 50. Mi smo držali 15 goveda. Zato je goveđa pršuta 2.800 dinara, a bila je 1.800 – 2.000 , zato je svinjska sa 1.200 otišla na 1.500, slaninina sa 1.200 „skočila“ na 1.500. Kobasica je najmanje poskupela, ona je 1.000 dinara“, priča je Jovana, kao velika, šta je uticalo na osetno veće cene na „Pršutijadi“.
Nisu mali Radojičići upućeni u cenu stoke, jer tim delom posla se ne bave, ali njihove starije kolege pričale su da se do pre godinu dana goveda plaćali od evro do dva po kilogramu žive vage, a sada se za isto traži dva i po do tri evra. Cena svinja izgurala je na 250 dinara.
Tajna pršute iz Mačkata
Ovaj Sajam upravo slavi jedinstvenu recepturu, vekovnu tradiciju kojoj su Mačkaćani ostali verni. Na 700 metara nadmorske visine Bog im dao idealne uslove za sušenje mesa.
„Obrađeno meso se naniže na konopčiće i usoli. U salamuri stoji 15-ak dana. Potom se rasoli vodom i prenoći. Sutradan se kači na sušaru i tri nedelje suši na dimu od bukovog drveta. To je sva tajna mačkatske pršute. Pršuta mora da bude dobro suva, da na preseku ima cvenkastu boju, a pokorica da joj bude prirodno rumena. Sa izuzetkom kulena u koji se dodaje ljuta paprika, u našim proizvodima nema ničeg drugog osim mesa i soli. Ostajemo verni tradiciji. Sve kako je radio naš pradeda, radimo i mi“, nastavlila je Jovana.
Pradeda joj se u Mačkat doselio na miraz iz Stapara kod Užica. Bilo je to vreme kada se ovde masovnije začinjala proizvodnja sušenog mesa. Podigao je drvenu sušaru i začeo posao koji su potomci nastavili, evo Jovane i Veljka kao čevrtog kolena u Radojičićima koje je ostalo verno predanjskom.
Jedina razlika u odnosu na nekad, govore brat i sestra, je što se proizvodnja odvija u modernijim objektima. Deda je išao u korak sa konkurencijom, pa podigao sušaru „na dugme“, klanicu, pogon za preradu i pakovanje mesa. Nekada nije bilo mesoreznice – sprave za sečenje mesa, komora za zamrzavanje, kutera – uređaja za punjenje kobasice. Danas Radojičići sve to imaju. Ko želi da ostane na tržištu mora da ulaže.
Radojičići tove svinje za potrebe proizvodnje. Ovce su im delom iz njihovog tora, delom ih kupuju. Goveda nabavljaju po okolnim, zlatiborskim selima. Klanje stoke plaćaju.
„Sa prodajom smo prvo krenuli na pijaci u Priboju. Odatle smo prešli na pijacu u Užice. Sada nam je glavo tržište Beograd. Kako nam je otac vikendom u prestonici, veliki deo posla na sebe preuzimamo sestra i ja. Nije nimalo lako, ali niko ne beži od rada kad već od njega može da se zaradi. Bilo da je leto ili zima – u kuću se preko dana ulazi samo kad treba da se jede“, dodao je Veljko.
Jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju je, kažu, nelojalna konkurencija u Beogradu. Mnogi, ko zna odakle, pod firmom „mačkatska“ prodaju pršutu koja to nije. A kupci znaju da nasednu.
Izvor: Plodnazemlja.com
Foto: Pixabay
