Iako je Amerika godinama unazad pritiscima pokušavala Srbiju da obaveže, da pored ruskog mora da koristi i njihov tečni gas, što joj je uspelo kod nekih članica EU, kod nas im do sada nije prošlo, i to ne samo zbog cene, već i zato što za takav projekat još uvek ne postoje tehnički uslovi.
Rat u Ukrajini ponovo je stavio u prvi plan tu temu koju je nedavno apostrofirao i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Gabrijel Eskobar. Doduše, on je ovo pitanje stavio u kontekst navodne zabrinutosti SAD za energetsku bezbednost naše zemlje navodeći da je “Amerika podstakla Srbiju da razmotri alternative ruskom gasu, uključujući obnovljive izvore energije i tečni prirodni gas”.
O načinu tog podsticanja nije govorio ali ukoliko nije reč o političkoj poruci, a čini se da jeste, bar što se tiče korišćenja američkog tečnog gasa, stručnjaci tvrde da je to za sada iluzija, a realnost može da postane tek za 10 do 15 godina.
Ne postoje ni ekonomski ni tehnički uslovi
Drugim rečima za Srbiju je ova Eskobarova i američka vizija na dugačkom štapu i to ne zbog namere da se njihova politička volja izbegne od strane Srbije već zato što za ovakav projekat ne postoje ni ekonomski ni tehnički uslovi.
Takvi uslovi su na nešto kraćem štapu za Evropu ali i tamo ih je nemoguće realizovati u narednih nekoliko godina. Da je to tako pokazuju i podaci po kojima Ruska Federacija ima najveće svetske rezerve plavog energenta od čak 24 odsto ali i to da države starog kontinenta iz Moskve dobijaju čak 160 milijardi kubnih metara gasa, što je 40 odsto ukupnog uvoza potrebnog za snabdevanje.
Što se tiče Srbije taj procenat je značajno veći jer čak 99 posto gasa stiže iz Rusije pa je Eskobarova želja neostvariva jer za sada ne postoje tehnički uslovi da se dopremi američki tečni gas i tako smanji ud
Upravo ti tehnički nedostaci bili su glavni adut srpskim vlastima da unazad deset godina odoli nametanju obaveznosti američke administracije da se i od njih kupuje plavi energent. Tu klauzulu uspeli su da izbegnu i prilokom potpisivanja “Vašingtonskog sporazuma”.
Tečni gas bi nas koštao znatno skuplje
Zbog toga, kako navodi Miloš Zdravković, stručnjak za energetsku efikasnost, Srbija ne može da potraži u bliskoj budućnosti, alternativu ruskom gasu.
– U narednih 10 do 15 godina, kada govorimo o Evropi ali pre svega u Srbiji, neće biti alternative ruskom gasu. Drugim rečima, nema ga dovoljno iz drugih izvora tako da je nemoguće da naši potrošači ruski gas zamene nekim drugim. Situacija nije ništa bolja ni oko američkog tečnog gasa jer u Evropi postoji svega nekoliko terminala za njegov prihvat i svi su prilično daleko od nas, osim onog u Aleksandropulosu, koji još nije završen i na Krku, koji je prošle godine otvoren. Zato je ta priča o američkom tečnom gasu na dugačkom štapu jer i terminal na Krku je 2,5 milijarde kubnih metara godišnje, a to nije dovoljno ni za samu Hrvatsku. Osim toga, tečni gas bi nas koštao znatno skuplje jer je tehnologija njegovog vađenja i prevoza drugačija, a ne postoji ni infrastruktura kojom bi mogao da se transportuje u našu zemlju – navodi Zdravković.
On dodaje da ne možemo da očekujemo ni da će neki gas poteći gasovodom Niš–Dimitrovgrad, nakon realizacije interkonektora između Srbije i Bugarske.
Geopolitički interes
-Taj projekat forsiraju Brisel i Vašington zbog svojih geopolitičkih interesa. Osim što je taj gasovod skromnog kapaciteta, 1,8 milijardi kubika, nema izgrađene infrastrukture sa kojom bi trebalo da se poveže na trasu kroz Bugarsku i Grčku da bi uopšte mogao da stigne do nas. Gradimo cevovod dužine 109 kilometara i na to će da se potroši oko 50 miliona bespovratne pomoći EU kao i 25 miliona evra kredita Evropske investicione banke ali i 10 miliona budžet Republike Srbije.
Te pare će se uložiti a gasa nema jer od bugarske granice ka Sofiji ne postoji gasovod, kao ni interkonektor između Bugarske i Grčke. To nije počelo da se gradi, kao ni gasni plutajući terminal u grčkoj luci Aleksandropolis-objašnjava Zdravković.
U narednih 15 godina za nas neće biti na tržištu drugog gasa
Slično mišljenje ima i predsednik Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić
– U narednih 15 godina za nas neće biti na tržištu drugog gasa, osim ruskog jer ga iz drugih izvora nema dovoljno, niti postoji trasa kojom bi stizao. Eskobar može to da priča i predlaže, ali smo mi u problemu ako ga zaista i shvatimo ozbiljno, jer je to trenutno neizvodljivo.
Najbolje bi bilo da postoji deset ponuđača i pravaca snabdevanja, pa da možemo da se dogovaramo i da obaramo cenu, ali to ne postoji i jedino što imamo je ruski gas-objasnio je Vuletić.
Međutim, direktor Sekretarijata Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope, Artur Lorkovski, smatra da Srbija već sada ima nekoliko opcija da obezbedi gas na regionalnim tržištima. Jedna od njih je, kako je naveo za “Politiku”, i Transjadranski gasovod – TAP, kojim međutim, Srbija nije predviđena za isporuku gasa.
-TAP povezuje Grčku, Albaniju i Italiju preko Jadranskog mora i postoji želja da proširi svoje kapacitete, ali Srbija i drugi treba da pokažu interesovanje za to. LNG iz Grčke je već tu, a Srbija bi mogla, ako bi tačka gasne interkonekcije Horgoš između Srbije i Mađarske bila otvorena za druge da rezervišu njene kapacitete, da kupuje gas iz centralnoevropskih gasnih čvorišta. Pošto rat u Ukrajini dalje eksalira, moj savet bi bio da se ozbiljno istraže alternative ruskom gasu u kombinaciji sa istinskim reformama tržišta – naveo je novi direktor Sekretarijata Energetske zajednice.
Izvor: Blic
Foto: Pixabay