Pobuna protiv rasizma koja je zahvatila SAD, podstakla je i druge zemlje da preispitaju svoju istoriju odnosa prema manjinama. Tako sada vidimo i da su zemlje koje se danas smatraju najnaprednijima u poštovanju ljudskih prava, nekada učestvovale u trgovini robljem. Primera radi, Skandinavci su između druge polovine 17. veka i početka 19. veka učestvovali u trgovini afričkim robovima ka destinacijama na Atlantiku.
Delovanje pokreta “Crni životi su važni” je možda jedino što na momente uspeva da zaseni vesti o koroni u zapadnim medijima. O neredima u SAD, i dešavanjima koja ih prate, sve više se piše, neretko zalazeći i u istorijska dešavanja za koja smo svi mislili da ih dovoljno poznajemo. Ali ispostavilo se da imamo još mnogo toga da naučimo.
Kolonijalisti sa severa Evrope
Švedski ogranak digitalnog izdavača vesti The Local, juče je pisao o kolonijalnim “podvizima” ove zemlje, podsećajući da je i ona nekada u robovlasništvu videla dobar izvor prihoda.
Fredrik Tomason, profesor na Upsala univerzitetu, kaže za pomenuti portal da mnoštvo Šveđana i ne zna za ovaj deo istorije. Razlog za to je verovatno činjenica da Švedska nije napravila ekonomski uspeh od kolonijalnih poduhvata. Tomason dodaje da Šveđani vole o sebi da misle kao o ispravnim ljudima, a robovlasništvo se nikako ne uklapa u takvu sliku.
No, iako nije imala uspeha u ovoj vrsti “poslovanja”, Švedskoj nisu nedostajale ambicije. Posebno kada je uvidela kakvu korist njeni prvi susedi, Danci, imaju od trgovine robljem. Danska je naime, zajedno sa Norveškom, još u 17. veku trgovala robovima poreklom iz Afrike. Ove dve zemlje međutim nisu dovozile veliki broj robova na svoju teritoriju već su ih brodovima prebacivale na Antile, radi daljeg trgovanja njima.
Učešće skandinavskih zemalja u trgovini ljudima se uglavnom baziralo na velikim trgovačkim kompanijama čiji brodovi su dobijali rute do Afrike, najčešće ka teritoriji današnje Gane.
Uvidevši ovaj “poslovni potencijal” švedski kralj Gustav III poželeo je da i njegova zemlja postane kolonijalna sila. Vlasništvo nad ostrvima i njihovim stanovnicima bilo je “u modi” u 18. veku, a ujedno je dokazivalo moć i prestiž države.
Švedska je imala nekoliko kolonija duž Kariba. Njen najveći poduhvat pak bilo je osvajanje Sent Bartelemija, ostrva u Malim Antilima, kojim je rukovodila govoto čitav vek. U 18. veku prestonica ovog ostrva Gustavia bila je peti po veličini švedski grad. Odatle su robovi odvoženi u Švedsku, a njen kralj je zarađivao na izvoznim tarifama kada bi oni bili otpremani dalje. Švedska je robovlasništvu takođe doprinosila i kao glavni proizvođač lanaca za vezivanje robova.
Istorija je učiteljica života
Naravno, ni Švedska ni Danska se nikako ne mogu porediti sa velikim kolonijalnim silama koje su držale u zatočeništvu i eksploatisale milione ljudi.
Ipak, kako piše The Local, ne treba zaboraviti da su dale svoj doprinos trgovini robovima koja je bila predvođena pohlepom i rasizmom. No, ne treba ni prećutati da su skandinavske zemlje bile evropski predvodnici u ukidanju trgovine robljem.
Danas se, sa dobrim razlogom, na njih mnoge zemlje ugledaju u pogledu poštovanja ljudskih prava. Radom na sebi i konstantnom edukacijom stanovništva ove zemlje su u poslednjih nekoliko decenija postale neka vrsta evropske utopije – države blagostanja u kojima svi građani imaju pristup važnim servisima države, poput socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ali i prihvataju različitost. Prema istraživanjima javnog mnjenja, skandinavske zemlja su među najmanje rasističkim sredinama u Evropi.
Foto: photosforyou, Pixabay