Dalibor Trkulja je dobro plaćen kancelarijski posao zamenio majstorskom radionicom, a odelo – kožnom keceljom. Dalibor je specijalizovan za izradu unikatnih sečiva od damaskus čelika, a njegova žena Borislava za izradu kožnih futrola za sečiva. Zajedno, uspeli su da svoju radionicu pretvore u jednu od najpoznatijih kovačkih radnji za ručno pravljenje sečiva u Srbiji, a mušterije im dolaze sa raznih kontinenata. „Jedina mana je u tome što sam stalno prljav, ali zadovoljstvo dok ovo radim je neizmerno”, ističe Trkulja.
Iz čađave radionice širi se miris zavarivanja i vatre. Zvuk mašina odzvanja zidovima sa kojih vise na desetine čekića koji čekaju svoj red. Zaokupljen poslom, čovek u kožnoj kecelji, sa maskom za varenje igra se sa vatrom, brusi, vari i kuje. Iskre lete na sve strane. Komad čelika na kome radi će za nekoliko sati postati sečivo izuzetne lepote, nož sa desetinama ili čak stotinama šara na sebi, takozvani nož od damaskus sečiva.
Hiljadama godina kovači su bili kao mađioničari ili alhemičari, pretapali i spajali razne elemente, stvarajući mala remek dela od mačeva i noževa. Iako je u današnje vreme sve više onih koji ne žele da zamaste ruke, birajući nove, modernije, mahom kancelarijske poslove, postoje i oni koji čuvaju ovakav zanat od zaborava.
Promena posla više nije bauk kao nekada kada su ljudi u istoj firmi ili u istoj profesiji ostajali ceo radni vek. Sve je više radnika koji se odlučuju na nagli zaokret u svojim zanimanjima. Na taj korak se odlučio i Dalibor Trkulja, koji je svoj dobro plaćen kancelarijski posao zamenio majstorskom radionicom, a odelo – kožnom keceljom.
Da je pre deset godina neko rekao da će mu radno mesto biti radionica u dvorištu kuće, a kolega na poslu sopstvena žena, rekao bi da je to šala. Ipak, uz razna sečiva, Dalibor je iskovao i svoju sreću – posao koji raste neverovatno brzinom i, što je najvažnije, u kome uživa i on i ostatak porodice.
Radionica Trkulja je dobar primer kako se za kratko vreme može uspešno prekvalifikovati za potpuno drugu poslovnu delatnost. Dalibor je specijalizovan za izradu sečiva, dok se njegova žena Borislava specijalizovala za izradu kožnih futrola za sečiva. Zajedno, uspeli su da radionicu „iz hobija“ pretvore u jednu od najpoznatijih kovačkih radnji za ručno pravljenje sečiva u Srbiji i regionu.
Nema kraja učenju
Trkulja kaže da je u početku učio ovaj zanat gledajući snimke na Jutjubu. „Iako je deda sa majčine strane bio kovač, nisam imao nikakvo znanje o tome, ali pretpostavljam da je kovački posao ipak i u genima“, šali se Dalibor. Trebalo mu je jedan do dva meseca da napravi prvi savršen nož od damaskus čelika, ali ono što ga fascinira u ovom poslu je to da i dan-danas uči i eksperimentiše sa novim materijalima. „Nema kraja učenju. Sad smo počeli da mešamo i druge elemente, bakar na primer, što je potpuno nespojiv materijal, ali ide, postoji način da se to napravi“, objašnjava naš sagovornik.
Sve je počelo 2014. godine kada je Trkulja, u želji da se odmori od svog stalnog posla, počeo u slobodno vreme da pravi noževe. „Bio sam zasićen kancelarijskim poslom i trebalo mi je nešto da me opusti i da mi skrene misli jer sam dugo radio u istoj firmi i prošao sam maltene sve pozicije. Nakon 15 godina sam stigao do najviše pozicije sa koje više nisam mogao da napredujem i želeo sam da probam nešto novo“, priča Trkulja kako je došlo do toga da napusti dotadašnji posao i potpuno se posveti pravljenju damaskus noževa.
Dodaje da je razlog bio i novac: „Počeli smo dobro da zarađujemo pravljenjem noževa, a pošto me je ovo mnogo više ispunjavalo nego stari posao, odlučio sam da je to prava stvar“. Glavna prednost ovog posla je prema njegovim rečima to što vreme provodi sa svojom porodicom. „I deca se sad igraju u radionici i polako uče posao. Svi smo tu zajedno. Jedina mana je u tome što sam stalno prljav, ali zadovoljstvo dok ovo radim je neizmerno”, ističe Dalibor.
Naš sagovornik napominje da za ovaj posao nisu potrebna velika početna ulaganja, dovoljno je nabaviti polovni alat koji košta do 1.000 evra. Kako napreduje posao, povećava se i potrebna oprema. Sada, njegova radionica vredi daleko više, kaže Trkulja i dodaje: „U početku smo radili samo sa starim alatom, dok danas uglavnom radimo sa modernijim. Sve što uložite u nabavku alata i mašina služi da ubrzate i poboljšate svoj posao, tako da se isplati kroz cenu finalnog proizvoda“.
Na pitanje zašto baš damaskus čelik, Dalibor odgovara: „Zbog izazova. Ne može svako da napravi taj čelik. Postoje mnoge knjige i snimci, ali se iz njih ne može naučiti ništa, već morate sami da vežbate. Posao je takav da moraš da učiš u svojoj radionici i to često iz grešaka. Ako pogrešiš, sledeći put probaš nešto drugačije. Sam sam svoj šef, pa nema ko ni da me grdi ako pogrešim“, šali se Trkulja.
Ručni rad se vraća u modu
Do sada je u njegovoj radionici nastalo oko 1800 noževa i drugih sečiva, jer dodatno pravi i sekire, priveske i britve. Pored mušterija iz Srbije, Daliborove noževe naručuju kupci iz drugih zemalja, pa i kontinenata, kao što je Amerika. Cena sečiva se kreće od 250 do 500 evra, ali praktično nema gornje cene jer mušterije često imaju posebne zahteve. „Mi ne radimo šablonski, gledaš dok kuješ kako ide i trudiš se da zadovoljiš želje kupaca. Oni su ti koji diktiraju šta pravim. Svaka nova porudžbina je izazov, zato naši noževi imaju po 100 do 120 slojeva, a nekad napravimo i šaru od 1.500 slojeva“, objašnjava Trkulja dok na mašini oštri nož.
Ceo proces, uključujući i šivenje futrole, traje oko tri do četiri dana punog radnog vremena, ili oko tridesetak sati. Svako sečivo, kao i futrola, su unikatni i ručno pravljeni. Dalibor kaže da je dobra stvar u ovom poslu to što uvek ima narudžbina. Trenutno, polovina kupaca je iz inostranstva, a preostali su iz Srbije. Kako se šire vesti o Trkuljinim unikatnim sečivima, povećava se i broj mušterija.
„Mi se trudimo od početka da nam kupci budu sa svih mogućih strana. Kada smo pre tri godine ozbiljno krenuli u ovaj posao, 90% kupaca su nam bili lovci, pa smo se plašili da ćemo im možda dosaditi. Međutim, sada je drugačije. Naši klijenti su i kuvari, ljubitelji sekira i sečiva, kolekcionari“, nabraja Trkulja.
Većinu materijala uvoze iz inostranstva. Koža za futrole se uvozi iz Italije, jer fabrika kože u blizini ne postoji. Čelik najvećim delom uvoze iz Engleske, mali deo iz Hrvatske, a još manji deo kupuju u Srbiji, jer je prema rečima našeg sagovornika ponuda čelika u našoj zemlji mala.
Zahvaljujući američkoj emisiji „Foreged in Fire“, u kojoj se kovači takmiče ko će napraviti bolji i kvalitetniji nož, posao nožara je sve popularniji u svetu, pa i kod nas. „Sada bi svi da budu nožari i kovači, što je dobro u neku ruku jer zanat opstaje, ali i dalje nema puno onih koji rade baš sa damaskus čelikom. Recimo, ne više od desetak u Srbiji“, tvrdi Trkulja.
Vrata njegove radionice su otvorena ne samo za mušterije već i za one koji žele da se upoznaju sa ovakim zanatom. „Ručni rad se vraća u modu, ljudi vole da prljaju ruke, dolaze u radionicu da se slikaju jer im je zanimljivo da vide kako se to radi ručno kao nekad”, priča Dalibor. Dodaje da se preporodio od kako je počeo da se bavi ovim poslom, „ali ko hoće to da radi, u početku neka zaboravi na pare, jer zarada dolazi kasnije”.
U svetu konfekcijskog i serijskog, noževi od damaskus čelika su jedna od retkih stvari koja se može praviti samo ručno. Ovim nožem dobijate garanciju da je 100 posto unikat, pošto se nož sa istom šarom ne može ponoviti. Osim što je jedinstven, ovakav nož je svojevrsno umetničko delo. Damaskus sečivo je više od praktične stvari, ono je ukroćeno vatrom, čekićem i veštom rukom kovača. Veština i mašta kovača koji ne proizvodi već stvara i dalje su na ceni, što doprinosi tome da ovaj zanat, za razliku od nekih drugih, doživljava svoju renesansu. Iako živimo u vremenu informatike i kompjuterskih poslova, stari poslovi poput ovog i dalje idu u korak s vremenom.
Katica Đurović