Nije kritika zašto sada tamo neki mali i veći biznismeni ulažu u poljoprivredu i guraju se među prave seljake – već je dilema i pitanje. Da je bar poslednju deceniju poljoprivreda u Srbiji, ali i u svetu postala biznis i novo mesto gde razni investitori ulažu – neupitno je.
Nedavno smo objavili vest da je „na papiru“ i u brojkama Bil Gejts najveći američki „seljak“, odnosno da je u njegovom vlasništvu čak 98.000 hektara američkog poljoprivrednog zemljišta. Ko je Bil Gejts? Osnivač Majkrosofta, filantrop i preduzetnik, a sada je i poljoprivrednik?
Koliko je pozitivno ili pak negativno što neko čija primarna oblast bavljenja nije poljoprivreda ulaže u agrar?
Predstaviću jednu malu studiju slučaja, i to baš u mom selu – Natalinci, šumadijske opštine Topola.
Ulažu se novci, niču zasadi
Pre godinu i po dana jedan beogradski biznismen kupio je od mog rođaka četiri hektara u tabli zapuštenog poljoprivrednog zemljišta sa kućom i okućnicom. Iskrčio je zapuštenu njivu, podigao je protivgradnu zaštitu, ugradio sistem za navodnjavanje i postavio saksije sa borovnicom. Prošle godine imao je prvi rod.
Baš u blizini ovog zasada jedan moj zet, koji živi u Beogradu, pre nekoliko godina kupio je parče zemlje i podigao zasad leske. Naravno, do punog roda sačekaće bar još par godina.
Kad se krene dalje putem ovih njiva, poznati naš reprezentativac u košarci i NBA igrač, podigao je zasad kruške u špaliru, koju koristi mahom za pravljenje rakije.
Ovde se lista ne završava. I u drugim selima oko Natalinaca, mnogi biznismeni, sportisti, advokati, pa i estradne ličnosti, naši i stranci podigli su mnoge zasade voća.
Zbog čega je ovo dobro?
Ti „investitori“ su pokrčili zaparložene njive i ukrupnili posede što je važno.
Zatim, većina njih se ne oslanja na svoje znanje iz poljoprivrede, već u većini, ako ne i u 100 posto slučajeva, zapošljavaju agronome i druge stručnjake specijalizovane za date agrarne oblasti. Angažuju sezonce, najčešće iz matičnog sela i stalne radnike na održavanju gazdinstva i tako doprinose smanjenju nezaposlenosti.
Zasadi koji se podižu su savremeni, sa protivgradnom zaštitom, sistemom za navodnjavanje i osiguranjem. Dakle, neizvesnost roda usled klimatskih uslova je smanjena na minimum.
Šta tu, baš i nije dobro?
Poznato je da u borovnice ulaže onaj ko ima mnogo novca. A u gore navedenim primerima, vidimo da su investitori u poljoprivredi videli svoju novu priliku, što posle izvesnog vremena može da se promeni. Dakle, za par godina, možda borovnica više ne bude isplativa i investitori odluče da ulože u neki drugi posao.
S druge strane, imamo poljoprivrednike koji su višegeneracijski upravo i samo to – poljoprivrednici. Onaj ko se rodio na selu, ko radi na njivi, čiji je otac, deda, pa i pradeda radio i obrađivao zemlju, vidi parcelu, ne kao investiciju, već kao osnovni i jedini izvor prihoda. A, od vremena i stanja na tržištu zavisi i njegova izvesnost.
Oni koji sada svoj novac usmeravaju u poljoprivredu, ovom višedecenijskom seljaku na neki način predstavljaju konkurenciju na tržištu, ali i ime više na listi podnetih zahteva za subvencije, jer razume se, ako može da se ostvari neki povraćaj novca na uloženo – ko za to ne bi konkurisao?!
Drugo, poljoprivredna gazdinstva na selu su većinski porodična. Dakle, cela porodica od najstarijeg do najmlađeg ide u berbu šljiva, hrani svinje, zna da vozi traktor – ako zatreba. Mnogi „seljački“ sinovi i ćerke se fakultetski obrazuju u agrarnim naukama, kako bi unapredili porodičnu proizvodnju. Samim tim je osigurana budućnost tog jednog gazdinstva i njihove poljoprivredne produkcije.
Nije kritika zašto sada tamo neki mali i veći biznismeni ulažu u poljoprivredu i guraju se među seljake koji imaju znanja, a pre svega iskustvo u bavljenju ovim poslom – već je dilema i pitanje:
Zašto pravom seljaku nije dato da ukrupnjava njive i osavremenjuje proizvodnju? Zašto to zavisi isključivo od toga koliko imaš novca? I što je glavno, zašto je poljoprivreda postala biznis, a ne jednostavno proizvodnja hrane?
Izvor: Agroklub
Foto: Pixabay