„Sigurna zarada“ za veliku većinu građana Srbije je prosto drugi naziv za kupovinu nekretnine i izdavanje u rentu ili davanje novca pod štednju. Međutim, činjenice govore da zarada leži negde drugde
Kupiti stan i „živeti od izdavanja“ ili novac držati oročen u banci „da kaplje kamata“, jedine su dve opcije „investiranja“ za veliku većinu građana Srbije. Uprkos tome što se odavno i iz Srbije može ulagati na inostranim berzama, i bez mnogo muke postati „vlasnik“ „Tesle“, „Majkrosofta“ ili giganata iz drugih grana poput kompanije „Nestle“, ulagača nemamo više od nekoliko hiljada, kaže za 24sedam Nenad Gujaničić, glavni broker „Momentum securitiesa“ iz Novog Sada.
– U piku aktivnosti na Beogradskoj berzi i srpskom tržištu kapitala imali smo 2007. godine od 20.000 do 30.000 ljudi, i danas, posle kraha koji je usledio iz objektivnih i subjektivnih okolnosti i nedostatka naknadne edukacije o novcu, mogli bismo da budemo srećni ako bismo ih imali 5.000. A na Zapadu je imati novac na berzi nešto sasvim normalno, tamo ljudi ne pristaju da dobijaju sitne kamate od banaka umesto duplo više na dividendi, obveznicma, a da ne govorimo o akcijama – ističe Gujaničić.
Međutim, i danas u Srbiji ipak ima ljudi koji ulažu na tržište kapitala, i to su prevashodno mladi ljudi koji rade u IT-u ili uspešnim međunarodnim kompanijama.
– Njima berza nije strana jer često dobijaju i deo zarade u akcijama svoje kompanije, koje se uglavnom i same kotiraju na berzi – objašnjava Gujaničić.
Ti ljudi retko kada „ulažu u nekretnine“, pogotovo sada kada se očekuje da će, nakon pet-šest godina snažnog rasta cena u Srbiji, tržište stati sa cenama, a iznosi renti ne mogu da isprate cene stanova.
Ulaganje u nekretnine
– Inače, veoma mali broj građana, čast izuzecima, može uopšte da izračuna prinos koji mu donosi kupovina nekretnine. Pitanje je da li će neko ko sada kupi stan bilo šta zaraditi u sledećih pet godina, jer cene su na vrhuncu, mogu sada da padaju, a rente, kao prihod od izdavanja stana u koji se investiralo, ne mogu da idu naviše, jer to nema ko da plati, a i inflacija pada – objašnjava Gujaničić.
– Veoma lako. Na tržištu se možete pojaviti samostalno, za to je sada, u sferi opšte digitalizacije, dovoljno doći na neku investicionu platformu, poput Robinhuda, i brzo i bez velikih provizija kupiti šta vam je drago. Možete naći domaćeg brokera, ali i stranog – objašnjava Gujaničić.
Tehnički, sve je u nekoliko klikova, ali takva sloboda (i „jeftinoća“) ima i svoju cenu.
– Platforme samo omogućavaju trgovinu, bez ikakvih dodatnih upozorenja na rizike i uputstava ili saveta kako ih umanjiti i prilagoditi svom nivou „sklonosti ka riziku“. Na tako razvijenom tržištu kao što je zapadno, podrazumeva se da, ako ste na berzi, znate šta radite, pa se niko ne bavi vama. Domaći brokeri ipak vode klijenta kroz ceo proces i niko neće pustiti da kupite rizičnu akciju ako to baš ne želite – napominje Gujaničić.
U šta se može uložiti?
Oni kojima je visok ovaj prag prihvatljivosti rizika, a ipak žele da im inflacija ne pojede štednju na računu u banci, mogu se opredeliti za najprostiji instrument na finansijskom tržištu o kojem smo već pisali – državne hartije od vrednosti.
Sledeće po niskom riziku su akcije proverenih kompanija koje se ne kupuju zbog očekivanja da će cena skočiti (pa zaraditi prodajom) već zbog dividendi. To je lako predvidljiv prihod (godišnji u Evropi ili kvartalni u SAD), koji se dobija već time što ste vlasnik akcije.
Onda sledi „pravo berzansko trgovanje“, odnosno kupovina akcija koje imaju očekivan rast vrednosti, odnosno kapitalnu dobit.
– Tu se mogu kupovati akcije „pojedinačno“, bilo da to radite „samostalno“ ili preko svog brokera, ali i ulagati u portfolio investiranje. Prednost portfolio investicija je da su one razuđene, a time je i rizik raspršen na više akcija. Druga prednost je to što investicija može biti manjeg obima. Za kupovinu jedne akcije „Majkrosofta“ i“ Epla“ treba vam hiljadu ili dve hiljade dolara, a sa istim iznosom možete kupiti deo porftolija od 10 akcija ili neki indeks berze sa još više njih, recimo indeks S&P500 najvećih američkih kompanija. Tako procentualno dobijate ili gubite na svakoj od njih, ali u paketu zarađujete – objašnjava ovaj finansijski stručnjak.
Iako berzu, u principu, prosečan građanin Srbije doživljava kao kocku, istorijski podaci su neumoljivi. Prosečan godišnji prinos indeksa S&P 500 Njujorške berze u poslednjih 30 godina, što je period kada se i u svet i na berzi svašta izdešavalo, jeste 8,6 odsto. Na indeksu Nasdak, gde su listirane tehnološke kompanije (Epl, Tesla, Majkrosoft…), prinos je još i veći – 13,6 odsto.
To praktično znači da bi na ulaganje od 10.000 dolara 2013. godine na kupovinu indeksa akcija S&P 500 posle 10 godina ta investicija vredela 23.821 dolar, a posle 30 godina – 133.656 dolara.
Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay