Širom Evrope, pod izgovorom tehnoloških promena i zahteva za uspostavljenje tržišne konkurencije, u velikoj meri je kompromitovan radni status novinara. Najugroženiji su „frilenseri“, koji uglavnom nemaju nikakva radna prava. Po principu „što južnije to tužnije“, u Hrvatskoj je situacija očajna, a u Srbiji još gora. U našoj zemlji petina novinara je u statusu „frilensera“. U najtežem položaju su novinari koji rade u onlajn medijima, gde je manje od trećine stalno zaposlenih.
Srozavanje novinarske profesije je počelo flekisbilizacijom tržišta rada, odnosno promenama u zakonodavstvu u korist poslodavca, a na štetu radnika. Konkretno, otvaranje prostora za zapošljavanje putem ugovora na određeno i drugim atipičnim oblicima rada (autsorsing, agencijski rad, honorarni rad) negativno se odrazilo na materijalnu i socijalnu sigurnost radnika, uz gotovo nikakvu perspektivu ostvarivanja sigurne penzije, piše regionalni portal „Bilten“.
U celom svetu je zabeležen porast takozvanih „frilensera“ ili „slobodnih” radnika“, a povećanjem broja radnih sati, spuštanjem cene rada i smanjivanjem broja ugovora na neodređeno vreme, slobodni novinari postaju nezaštićena radna snaga.
U sindikatima se broj članova smanjuje, čemu su takođe „kumovale“ neke od zakonskih izmena, a privatizacijom i propadanjem medijskih kuća, smanjuje se i broj kolektivnih ugovora. Mladi novinari ostaju bez predstavnika kod poslodavaca, te bez osnovne i neophodne edukacije po pitanju radničkih prava.
Istraživanje koje su 2015. godine sproveli French National Union of Journalists (SNJ) i kompanija za procenu i prevenciju rizika struke Technologia, otkrilo je da je od 1.135 ispitanih novinara, više od trećine (34%) želi da napusti profesiju. Uprkos tome, 80% je izjavilo da istovremeno oseća strast za tom istom profesijom.
„Slobodno“ novinarstvo „cveta“ u centralnoj i istočnoj Evropi
Ono što je problematično kod radne snage koja menja poslove je da većina radi od kuće i zaposlena je na atipične ugovore, pa ju je teško organizovati. Radna snaga je rascepkana, odnosi su depersonalizovani, a veličanje individualizma učinilo je ljude nesolidarnima, što baš i ne doprinosi organizaciji kolektiva.
Uprkos tome što slobodni novinari obavljaju istu količinu posla kao i oni koji su zaposleni na neodređeno vreme, prisutne su velike nejednakosti u nivou njihovih radničkih prava.
U brojnim evropskim državama, samozaposleni radnici nisu uključeni u kolektivne ugovore, a uočljiv je trend rasta samozaposlenih i slobodnih novinara. U nekoliko zemalja centralne i istočne Evrope, naročito u Mađarskoj, slobodno novinarstvo postalo je glavni oblik novinarskog rada.
Istraživački institut Univertiteta u Bukureštu (ICUB) objavio je dva istraživanja usmerena na novinare mlađe od 30 godina. Rezultati su pokazali da su prekvalifikovani za poslove koji su im na raspolaganju i potplaćeni, ali i da nisu skloni da se učlane u profesionalne organizacije ili sindikate, za razliku od njihovih starijih kolega. To predstavlja ozbiljnu opasnost za podele unutar profesije, ali i za razvoj i jačanje sindikata u tom sektoru.
Novinari „preduzetnici“
U kontestu regulative zasnovane na slobodnom tržištu, slobodni novinari širom Evrope tretiraju se kao „preduzetnici“, kako bi poslodavci izbegli troškove njihovog zapošljavanja. Pored toga, u mnogim državama Europske unije, kolektivni ugovori koje zaključuju sindikati koji organizuju slobodne medijske radnike (posebno ugovori koji se tiču utvrđivanja cena usluga slobodnih novinara), proglašeni su nezakonitim.
Kao odgovor na navedenu praksu, u nekim državama EU uvedene su zakonske mere koje imaju za cilj da poboljšaju položaj slobodnih novinara. U Holandiji, na primer, ako poslodavac angažuje samozaposlenog novinara na istoj aktivnosti kao i zaposlenog, njihov status mora biti jednak.
U Nemačkoj, zakonodavstvo omogućava radicima koji se zapošljavaju na osnovu kratkoročnih ugovora da zatraže povlastice za nezaposlene. Francuska regulativa nalaže da samozaposleni novinar ima jednaka radna prava kao i stalno zaposleni, a slično je i u Danskoj i Norveškoj.
U Hrvatskoj očajno
U Hrvatskoj je u periodu od 2008. do 2015. godine 3.604 novinara ostalo bez posla prema zvaničnoj evidenciji, s tim što se taj trend ubrzavao iz godine u godinu. Istovremeno, sve više medijskih radnika otvara „agencije“ i sami sebi uplaćuju doprinose, ali oni i dalje zavise od honorarnih angažmana u pojedinim medijima, što znači da nemaju prava na bolovanje, godišnje odmore, nakadu za nezaposlene itd.
Dodatno, većina njih nije učlanjena u sindikat, što im ograničava mogućnost organizovane borbe za bolje uslove rada. Od nekad 11 kolektivnih ugovora u medijskom sektoru u Hrvatskoj, danas su na snazi samo dva.
U Srbiji još gore
U Srbiji je situacija još gora. Istraživanja pokazuju da je petina novinara u statusu „frilensera“, a samo 27% mladih novinara ima radni odnos na neodređeno vreme.
Kako kaže Dragana Čabarkapa, predsednica sindikata novinara Srbije: „U najtežoj poziciji su novinari u onlajn medijima, gde je manje od trećine stalno zaposlenih. Uglavnom nisu sindikalno organizovani. Poslodavci u Srbiji ne žele sindikate u svojim medijskim kućama i ne kriju da to pokažu. Iz straha da ne izgube posao, honorani saradnici uglavnom ne žele da se učlane u sindikalnu organizaciju“.
Kontraverzni biznismeni i „profesionalno“ novinarstvo
Sindikalizam u medijima gotovo da je zamro posle 2014. godine, kad se država povukla iz medija, kaže Čabarkapa i dodaje:
„Prema našem istraživanju, više od 1.000 novinara i medijskih radnika je tada ostalo bez posla. Bio je to drugi krug privatizacije. U prvom krugu, u periodu između 2003. i 2008. godine, medije su, najčešće zbog nekretnina na dobrim lokacijama, kupovali kontroverzni biznismeni.
Kroz ‘program podmlađivanja redakcija’ oslobađali su se starijih stručnih kadrova, zabranjivali sindikalno organizovanje, smanjivali plate, koje su često kasnile i po nekoliko meseci zbog čega novinari i medijski radnici u tim redakcijama nisu imali zdravstveno osiguranje. Upravo zbog takvih posledica i privatizacije koja je nazvana ‘pljačkaškom’, SINOS se protivio daljoj privatizaciji medija.”
Mada su zakoni različiti od države do države, slobodni novinari uglavnom imaju najjmanja ili nemaju bilo kakva radnička prava. Uprkos tome, aktivnosti koje su preduzeli sindikati i profesionalna medijska udruženja u pojedinim evropskim državama su pokazale da se može uticati na regulativu kako bi se unaperdila prava slobodnih novinara. To iskustvo pokazuje da je pregovaranje slobodnih novinara s medijskim kućama moguće, te da je generalno unapređenje radnih prava novinara krucijalno kako bi imali mogućnost da svoj posao obavljaju profesionalno i nepristrasno.
Izvor: Petra Ivišić, bilten.org
Foto: Pixabay