Viteški romani su bili veoma popularni u srednjovekovnoj Srbiji, ali je i srpska država bila dovoljno daleka i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da bi se koristila za viteške podvige književnih junaka. Tako je jedan italijanski pisac poslao svog izmišljenog viteza sa Sicilije u Rašku, da poput „ričućeg lava“ spasava srpskog kralja i njegove podanike.
Viteški romani su predstavljali posebnu vrstu srednjovekovne literature, veoma popularne u Evropi tog vremena. Nasuprot teološkoj i crkvenoj književnosti, kao i naučnim knjigama, ovi romani su spadali u zabavu kojom je srednjovekovno plemstvo prekraćivalo časove dokolice, ali i sticalo predstave o svetu oko sebe, doduše mahom pogrešne, objašnjava arheolog i istoričar Marko Aleksić.
Njihova radnja najčešće je smeštena u Svetu zemlju ili neki drugi udaljeni predeo, koji je za srednjovekovne Evropljane predstavljao puku egzotiku. Zato pisci viteških romana nisu bili preterano sputani činjenicama i mogli su obilato da daju mašti na volju, opisujući nadahnuto daleka mistična kraljevstva, fantastična bića i prelepe princeze koje je trebalo spasavati.
Osim junačkih podviga, česta tema ovog književnog žanra bila je i dvorska, idealna ljubav. Kao i u svakoj popularnoj umetnosti, čitaoci su putem zabave usvajali i društvene norme i formirali lične stavove o moralu, dobroti, junaštvu, uspehu, o pravoj i lažnoj ljubavi…
Viteški romani su se čitali i u srednjovekovnoj Srbiji u doba kralja Milutina, ali verovatno i znatno pre njegovog vremena. Sačuvale su se i domaće verzije i prevodi nekih od ovih dela, kaže Aleksić, kao što su „Roman o Aleksandru“, „Roman o Troji“, „Tristan i Izolda“, „Lanselot“, „Bovo od Antone“ i drugi. Ova dela svedoče o širokoj zastupljenosti viteških tema u našoj književnosti, među kojima je bilo i onih koje pripadaju ciklusu legendi o kralju Arturu.
U toj Raškoj nikad mira
Pored toga što se moda viteških romana „uvozila“ u srednjovekovnu Srbiju, i tadašnja Srbija se „izvozila“ kao tema u nekim viteškim romanima. Iako geografski nije bila toliko daleko kao zemlje na još daljem istoku, bila je dovoljno „skrajnuta“ i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da pisac ne bi morao preterano da se zamara činjenicama.
Aleksić navodi primer koji potiče upravo iz vremena kralja Milutina, koji je kao pripadnik dinastije Nemanjić vladao Srbijom između 1282. i 1321. godine. U jednom italijanskom romanu „Sicilijanc avanturista“ („L’avventuroso Ciciliano“) opisuju se dogodovštine pet vitezova sa Sicilije, koji su 1282. godine rešili da napuste svoju domovinu i otputuju u svet.
Svaki od njih zaputio se na svoju stranu, u Britaniju, Tunis… dok je vitez Ulivo di Fontana zapucao baš u Slavoniju, gde stupa u službu tamošnjeg kralja Raške. U romanu slede opisi neverovatnih avantura koje je neustrašivi Sicilijanac doživeo boreći se za svog novog gospodara, srpskog kralja, a ovaj ga muštra od nemila do nedraga.
Vitez Ulivo je učestvovao u mnogim bitkama, pa ga je tako sudbina odvela i pod zidine slavnoga grada Patrasa na Peloponezu. Kralj Raške je utrošio mnogo truda i vremena da osvoji ovaj grad, ali mu to nikako nije uspevalo sve dok Ulivo nije stao na čelo 1.200 srpskih konjanika, od kojih je jedna trećina bila dobro naoružana, a ostali tek lukom i samostrelom. Uprkos tako skromnom oružju osvajača, Patras je pao zahvaljujući nikom drugom, do svemogućem sicilijanskom junaku.
Oduševljen takvim uspehom, srpski kralj šalje Uliva na novi zadatak. Ovoga puta predvodi odred od 400 oklopnika, koji je kralj Raške uputio kao pomoć svom prijatelju, jermenskom kralju u borbi protiv lukavog vavilonskog sultana. U ovoj novoj avanturi, između ostalih vrlih vitezova, Ulivu društvo pravi i Antonio, nećak srpskog kralja. Ulivo, naravno, opet junački pobeđuje i ovenčan slavom vraća se u Srbiju. Ali sudbina ga je ponovo omela da uživa u zasluženom predahu, jer u Raškoj nikada nema mira.
Baca se na neprijatelja poput „ričućeg lava“
Moćni ugarski kralj, čije su se zemlje sa severa graničile sa zemljama raškog kralja, odlučio je da oženi svoga sina. Bio je čvrsto rešen da to bude devojka izuzetne lepote, pa pošto je čuo da njegov sused ima veoma lepu ćerku, koju je krasila i velika mudrost, smesta je poslao poslanike sa jedinim zadatkom da isprose srpsku princezu. Ali njen otac, i Ulivov gospodar, nije odobravao ovaj predlog, jer su vojnici ugarskog kralja malo pre toga upali u prapostojbinu Rašana i tamo poubijali mnoge njene nedužne žitelje.
Zbog odbijanja srpskog kralja da da ruku svoje lepe kćeri sinu ugarskog kralja, izbi rat između dve zemlje, u kojem je sudbina sicilijanskom vitezu opet namenila posebnu ulogu. Na jednom skupu svih raških plemića, vitez Ulivo je vatreno zagovarao osvetu za pretrpljenu nepravdu i rat protiv Ugarske. Nakon toga dolazi do velike bitke između dve vojske. Rašani jurišaju na neprijatelja sa svojim kopljima, mačevima i štitovima. Ali Ulivovog gospodara ni ovog puta nisu zaobišle nevolje.
Svi napadi kraljevog sinovca Antonija sa njegovom četom, još jednog bezimenog ali silnog srpskog vojvode, pa i samoga raškog kralja, završavali su neuspehom, jer su Mađari bili daleko brojniji na bojnom polju. Kada je uvideo da je njegovom kralju opet potrebna pomoć, sicilijanski vitez se baca napred poput „ričućeg lava“, neustrašivo se ustremljuje na samog ugarskog kralja i kopljem ga obara sa konja.
Srbi, tako, pobedonosno okončaju bitku zahvaljujući junaku ovog romana, koji je „bez mane i straha“. Posle nekog vremena, vitez Ulivo dođe kod svog gospodara s molbom da ga razreši službe, kako bi se vratio svojoj kući. Kralj, dakako, nije želeo da ostane bez takvog junaka. Ali pošto je Ulivo, uprkos njegovim obećanjima, bio nepokolebljiv u svojoj odluci, kralju nije preostalo ništa drugo nego da mu najzad dozvoli da ode, dajući mu zasluženu nagradu od 80.000 zlatnika. Time se završavaju doživljaji ovog književnog junaka u Srbiji.
Istine i laži
Da li je u ovom zabavnom srednjovekovnom štivu sve fikcija, ili ima i nekih verodostojnih podataka? Najveći deo je plod piščeve mašte, ali prema rečima Aleksića, neki podaci mogu odgovarati istorijskim okolnostima, kao što su, na primer, srpsko-ugarski ratovi, koji su zaista započeli u vreme kralja Milutina i produžili se sve do smrti njegovog unuka, cara Dušana. „Po svemu sudeći, autor je bio učen i, mada Italijan koji je pisao toskanskim narodnim narečjem, dobro upoznat sa opštim istorijskim dešavanjima koja su se ticala i tadašnje Srbije“, ocenjuje naš istoričar.
Tome je mogla doprineti i činjenica da su srpski velikaši u vreme kralja Milutina bili u prijateljstvu sa Anžujskom dinastijom na Siciliji. Donekle su istorijski neprecizni ali ne sasvim izmišljeni i podaci o srpskoj prestonici, gradu po imenu Katedra. To bi mogao biti Kotor, koji iako nije bio prestonica, jeste bio među najznačajnijim gradovima u Raškoj, pogotovo iz perspektive Italije, navodi Aleksić.
Zanimljivo je i to što autor italijanskog romana pominje kraljevog nećaka po imenu Antonio, koji je bio vitez, kao i još jednog bezimenog a moćnog srpskog vojvodu. Titula vojvode je prvi put posvedočena u Srbiji u vreme kralja Milutina i kako ističe Aleksić, „dodeljena je Novaku Grebostreku, čiji je vojnički podvig u prekomorskoj vojnoj ekspediciji protiv Turaka morao biti poznat u Italiji“.
Kada je reč o oružju kojim je italijanski pisac u svom romanu opremio srpske vojnike, arheološki i drugi nalazi potvrđuju da se u to vreme u Srbiji zaista koristio samostrel. Zna se i da je u srednjovekovnoj srpskoj vojsci dominirala konjica, sačinjena od lakih konjanika i strelaca, ali da su postojali i bolje opremljeni konjanici koji su jurišali svojim kopljima i imali i štitove i mačeve.
Činjenica da se u romanu pominju i domaći vitezovi, mogla bi da ukazuje da su oni nosili i ostalu vitešku opremu, Iako ovakva pretpostavka deluje moguće, „ne možemo se osloniti na izvor koji je pre svega umetnička fikcija, prepuna fantastičnih obrta, i uzbudljivih ali istorijski nemogućih događaja“, zaključuje Aleksić.
Biznis i finansije 195, mart 2022.
Foto: Pixabay