umetnik

Bojan Krivokapić je pisac u statusu samostalnog umetnika. Ovo je njegovo iskustvo kako pandemija utiče na svakodnevni život kada prihodi zavise od honorarnih poslova.

Jesen je nagoveštavala korenite promene u mom životu. Već duže vreme sam razmišljao na koji način da reorganizujem život, kako bih imao vremena za pisanje a da ne moram da strepim da li ću uspeti da zaradim dovoljno za tekući mesec. U početku se to činilo nezamislivim, ali onda su scenariji za budućnost počeli da se kristališu.

Imam 35 godina, pisac sam, u statusu samostalnog umetnika, zdrav, podstanar, bez dece. Imam skoro tri godine radnog staža samostalnog umetnika i još oko pet godina radnog staža stečenog preko ugovora o radu (minimalac) u nevladinom sektoru. Imam nekoliko objavljenih knjiga, a dobio sam i nekoliko književnih nagrada. Živim od privremeno-povremenih angažmana. Uređujem i vodim književne večeri, radionice kreativnog pisanja, pišem kolumnu za jedan od najčitanijih ženskih magazina, povremeno radim lekturu i korekturu tekstova. Želja mi je da imam više vremena za književnost.

Dupla sreća? Kako da ne

Sintagma „samostalni umetnik“ mnogima zvuči idilično. Neretko je i mnogi preimenuju u „slobodni umetnik“ što zvuči gotovo kao san snova. Onda kreću salve reči i rečenica, divljenja. Jer, samostalni (slobodni) umetnik je onaj koji: „radi ono što voli“, „uvek ima vremena“, „ne zavisi ni od koga“, jednostavno: „onaj koji uživa u životu“. Dupla sreća.

Realnost je, međutim, malo drugačija.

Samostalni umetnik je prekarni radnik u kulturi, ili honorarni, ili onaj s privremeno-povremenim angažmanima – zovimo to kako nam drago. Iz vlastite pozicije govoreći, status samostalnog umetnika mi je doneo minimalan osećaj sigurnosti. Zahvaljujući tom književnim radom stečenom statusu, porezi i doprinosi su mi uplaćeni (ide mi staž), kao da zarađujem minimala. S tim da novac ne dobijam. Novac treba da zaradim preko honorarnih poslova. Neću ovde navoditi detalje, procente i osnovice. Poenta je da samostalni umetnik može/treba/mora da se navikne na hroničnu nesigurnost glede angažmana, čitaj: honorara.

Dakle, korenite promene u životu. Pred kraj godine sam pozvan da učestvujem na nekoliko programa u okviru Međunarodnog sajma knjiga u Lajpcigu. U pitanju su prilično dobri honorari. Prihvatio sam. Samim tim sam „raskrčio“ mart mesec od bilo kakvih drugih angažmana. Poslodavci za Lajpcig i ja smo se sve lepo dogovorili, potvrdili, precizirali. Preda mnom je bila mirna zima. Nikakve predugovore niti ugovore nisam potpisao. Jer to se ne radi. Jer svi imamo poverenja jedni u druge. Jer, zašto bih, pobogu paničio.

Računao sam, ti honorari će mi pokriti kirije i dažbine za nekoliko meseci, a onda svakako idem na nekoliko meseci da radim nešto drugo. Neumetnička delatnost od koje može dobro da se zaradi. Sve u svemu, honorari iz Lajpciga i tih nekoliko meseci u neumetničkoj delatnosti doneće mi više od pola godine mira i blagostanja – vremena u kojem ću lepo sesti i pisati. Ako sve bude teklo po planu, iz tog mira i blagostanja možda izađe i nova knjiga. Osetio sam neki novi spokoj, moj život je konačno počeo da dobija drugačiju dinamiku i strukturu. Bio sam zadovoljan i ponosan na sebe.

A onda je došao mart.

Sve hladnije glave i sve plićeg džepa

Da se razumemo, ja sam bio jedan od onih koji su negirali mogućnost da nam pandemija pokuca na vrata. Šeretski sam se smeškao vestima sa istoka koje su sve samouverenije stizale i do mog mozga. To smejanje, taj nazovi humor, to okretanje glave na drugu stranu, pokrivanje ušiju šakama i pevanje na sav glas – sve su to najnormalniji odbrambeni mehanizmi. Jer, zapravo, ja sam se samo zaledio od straha nad nadolazećom pošasti. Šta će biti sa mnom? Šta će biti s nama?

Već prvih dana marta angažmani na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu su mi otkazani, jer je i sam Sajam otkazan. Svi smo bili malo u šoku, malo sluđeni, a najviše besni, jer – propali su nam honorari. Nakon toga je i planirani angažman u neumetničkoj delatnosti prvo doveden u pitanje, a onda stavljen ad acta. Nigde ugovora, nigde predugovora, nikom ništa. Odnosno, samostalnom umetniku ništa.

Tako, do polovine marta mi je otkazano dve trećine angažmana, a u danima dok ovo pišem skoro i ta preostala trećina. I nema tu mesta kuknjavi i hvatanju za glavu. Glavnina onog besa s početka marta mi se razgradila. Sad iz dana u dan novonastalu situaciju sagledavam sve hladnije glave, i sve plićeg džepa.

Ne mislim da je vreme za kukumavčenje. Realno, situacija je sve teža većini ljudi oko nas, a scenariji za budućnost sve crnji. Ali je realno i da je velika većina samostalnih umetnika ostavljena na cedilu. To cedilo znači da su mnogi od nas bili naivni, neki nesigurni, neki uplašeni, a skoro svi ispali budale.

Veliki potresi, veliko otrežnjenje

Pandemija je ušla u naše živote bez prethodnog kucanja na vrata. Životi nam se iz dana u dan menjaju, vrludaju, videćemo gde će i kako stići. Menjaju nam se i raspoloženja, strahovi se udružuju – ali se udružuju i ljudi.

Oni scenariji za budućnost s početka jeseni su se razbili u paramparčad. Neke sam preboleo, neke bolujem i dalje, dok ovo pišem. Tako je i sa strahovima. Ne potcenjujem virus, ali me više plaši budućnost modifikovana virusom.

Iz dana u dan se javljaju sporadični apeli za pomoć onima koji žive od umetničke delatnosti, a u statusu su samostalnih umetnika. To je jedna od stvari kojoj nas je ova pandemija naučila. Apel kad se nešto već dogodi je jedno, on je naravno važan. Ali iz svega ovoga bi trebalo da naučimo da ubuduće tražimo da potpišemo ugovore, da u tim ugovorima piše da polovinu honorara dobijamo po potpisivanju, a drugu polovinu po obavljenom poslu. Jer, svakako imamo poverenja jedni u druge, zar ne?

Veliki potresi zahtevaju velike promene. Menjaju se ustaljene prakse, menjaju se paradigme. Moja je želja da što više nas preživi i pandemiju i vreme nakon pandemije. Veliki potresi dovode i do velikih trežnjenja. Tako, nadam se da će nam ovo iskustvo pomoći da realno sagledamo situacije u kojima smo i pozicije na kojima smo, svoja prava i privilegije. Jedina šansa da preživimo ovu pandemiju i mnoge druge kataklizme koje nas mogu zadesiti u budućnosti, jeste da nastupimo solidarno i da udruženim snagama osiguramo budućnost koja neće plašiti ni nas ni ljude oko nas.

U tom slučaju, sintagma „samostalni umetnik“ može zaista zvučati kao dupla sreća, a ne kao sad: duplo golo.

Bojan Krivokapić

Izvor: http://www.masina.rs/