Porodično preduzeće Unijapak je počelo kao proizvođač kesica za šećer, a danas isporučuje na domaće i strana tržišta preko 150 praškastih i zrnastih prehrambenih proizvoda. Jedno od ključnih pravila ovog preduzeća iz Niša je da za modernizaciju uvek mora biti novca, a ono što ga dodatno izdvaja je porodični konsenzus da se u javnosti ne ruži konkurencija, niti hvališe humanitarnim akcijama.
Kažu da je svaki početak težak, ali je početak za roditelje Gordane Dojčinović Manić, sadašnje vlasnice porodičnog preduzeća Unijapak iz Niša, bio i više nego izazovan. Početkom devedesetih uvideli su priliku da započnu sopstveni posao zahvaljujući mašini koju je njen otac Ljubiša konstruisao – ali ne za svoju firmu već za svog poslodavca, Elektronsku industriju Niš.
„Radilo se o mašini koja je praktično duplirala efikasnost u proizvodnji kesica šećera, a roditelji su, uprkos teškim uslovima za poslovanje i život u to vreme, prelomili da se upuste u preduzetništvo. Kada je baš ta očeva mašina ponuđena na prodaju, otkupili su je zajedno sa još jednim partnerom i tako krenuli u posao. Otac je, međutim, još godinama radio sve u Unijapaku, od nabavke folije i štampe preko pakovanja šećera do prodaje i naplate, dok je u isto vreme bio zaposlen i u Niškoj mlekari kao šef službe održavanja”, priseća se naša sagovornica.
Prvi veliki uspeh Unijapaka bila je saradnja sa beogradskim hotelom Hajat, koji je odlučio da upravo od njih nabavlja kesice šećera, da bi potom usledila i saradnja sa nekoliko avio kompanija. Sledeći korak bio je proširenje asortimana, i za tadašnje vreme značajna novina u ponudi – smeđi šećer u kesicama. „Do 1996. godine asortiman je obuhvatao pudinge, prašak za pecivo, vanilin šećer i druge praškaste proizvode, da bi kasnije došli na red čajevi, supe, začini…”, priča Gordana Dojčinović Manić i dodaje da je 1997. njen otac odlučio da se u potpunosti posveti porodičnoj firmi.
Rigorozna kontrola kvaliteta
Na pitanje koliko komada različitih „kesica“ Unijapak proizvede na godišnjem nivou odgovara da se radi o barem 550 miliona komada. Naša sagovornica navodi primer da samo pudinge proizvode u četiri različita ukusa, „a gde su tek razni šećeri, praškovi, brašna i palenta, pa još različitih veličina pakovanja, od onih za kupce u trgovinskim lancima do onih namenjenih ugostiteljskim objektima i hotelima“.
Unijapak sarađuje sa velikim lancima kao što su Metro, Lidl, Gomex, DIS i DTL (Domaći trgovinski lanac), proizvodi sopstveni brend i robne marke u odnosu 70 prema 30 odsto, a Gordana Dojčinović Manić naglašava da stalno rade na povećanju i modernizaciji kapaciteta.
Kada se, kako kaže, vodi računa o tome da proizvodi budu kvalitetni i povoljni za krajnjeg kupca, a da poslovanje bude isplativo, to podrazumeva striktnu kontrolu troškova, stalna ulaganja u modernizaciju mašina i sertifikaciju proizvodnje. U Unijapaku primenjuju principe IFS Food standarda – verzija 7. Kvalitet na proizvodnoj traci kontroliše najmoderniji skener sa X zracima, koji može da otkrije prisustvo neželjenih materija, od metala, fragmenata kostiju ili kamena, do zgrudvanog šećera.
„Trudimo se da kao dobavljač budemo stabilni, pouzdani i da partner može da bude siguran da su sve kesice istog kvaliteta, od prve do poslednje, i da ima poverenja u analize koje mi radimo”, kaže naša sagovornica. Zahvaljujući takvom pristupu poslu, Unijapak plasira svoje proizvode u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji i Bosni i Hercegovini, ali i Bugarskoj i Švedskoj.
Kada je reč o mašinama, ona sa početka priče koju je konstruisao njen otac i dalje je u upotrebi, dok su ostale u njihovim pogonima nabavljane većinom u inostranstvu, ali i u Srbiji. Sve su, kako kaže, visoko produktivne, tako da ne može da „presudi“ da li su bolje domaće ili strane. Ocenjuje da nabavka mašina u Srbiji svakako ima svojih prednosti. „Domaći proizvođači su fleksibilniji utoliko što možete da se dogovorite oko kraćih rokova isporuke, a posao svakako mogu da urade podjednako kvalitetno kao i njihovi strani konkurenti. S druge strane, ukoliko je potrebno da se nešto modifikuje, mogu brže da dođu i pogledaju”, navodi iskustva sa domaćom mašinskom industrijom.
Kovid faktor transporta i sirovina
Kako se među 150 artikala u asortimanu nalaze i susam, kokos, kakao, kao i čajevi, pirinač i začini, jasno je da Unijapak ne može da se osloni samo na saradnju sa domaćim proizvođačima hrane. Susam im stiže iz Indije, kokos iz Indonezije, a treba nabaviti i pirinač, a potom i filter papir za čajeve i slične proizvode koji se ne prave u Srbiji. „Uvozimo direktno iz stranih zemalja, jer je takav način poslovanja stabilniji i ekonomičniji”, objašnjava Gordana Dojčinović Manić. Partnere pronalazi i na sajmovima u Dubaiju, Parizu, Kelnu i u Kini, pa je tako dobavljača za suvo grožđe ali i iranske snabdevače pirinčem upoznala baš u Dubaiju.
Pandemija je, nažalost, prvo prekinula a kasnije usporila i iskomplikovala globalne lance snabdevanja. Kontejnerski transport poskupeo je prema računici naše sagovornice čak pet do šest puta, a transportna ambalaža poput kartonskih kutija dvostruko. Pri tome, poskupljenje kukuruza na svetskoj berzi poguralo je naviše cene čitave palete proizvoda čija proizvodnja se oslanja na dodavanje skroba, kao što su prašak za pecivo i pudinzi. Unijapak je, kako kaže, morao da se prilagođava kako bi mogli da isprate stalne promene cena najvažnijih sirovina i repromaterijala.
„Lagerovali smo sve što smo mogli, a pogotovo ključne sirovine za našu proizvodnju, poput skroba. To smo radili kako bismo mogli sutradan da izađemo pred naše kupce i da im ponudimo stabilnu i konkurentnu cenu”, objašnjava i dodaje da ih je to pokrenulo da investiraju i u proširenje magacinskih kapaciteta za sirovine ali i transportnu ambalažu. Zato se Unijapak sada prostire na 10.000 kvadratnih metara, što je za 4.000 više nego pre izbijanja pandemije. Pogon, magacini i upravna zgrada nalaze se, inače, na prostoru nekadašnje Elektronske industrije Niš, iste one za koju je otac naše sagovornice pravio mašinu od koje je sve krenulo.
Zna se o čemu se priča, a o čemu ne
Unijapak je, uprkos tržišnim šokovima koje je izazvala pandemija, uspeo da u 2020. godini ostvari rast prihoda od četiri odsto, ali je zato dobit uvećao za čak 87 odsto. Sporiji ali siguran rast odlika je, inače, poslovanja niške firme od njenog osnivanja, a porodica Manić ima još neka pravila za uspešno poslovanje, kojih se pridržava decenijama.
Prvo se odnosi na finansiranje – dogovor među članovima porodice je da se Unijapak u što većoj meri oslanja na sopstvena sredstva, koja i danas imaju natpolovičan udeo u investicijama u odnosu na kredite. Drugo pravilo je da za modernizaciju i širenje kapaciteta uvek mora da se nađe novca, za šta je opet preduslov da imaju efikasne mašine ali i zadovoljne, pouzdane i dobro obučene radnike. Preduzeće trenutno zapošljava više od 90 radnika, a svako od zaposlenih imao je priliku da usavrši svoja znanja i veštine obilazeći brojne fabrike i sajmove, kaže Gordana Dojčinović Manić.
Treće pravilo je da nema ruženja konkurencije. „Diskusija o poslu, ambalaži ili proizvodnji neke druge firme iz branše je u redu, ali nema mesta za priču sa negativnim kontekstom, jer na tržištu ima mesta za sve”, kategorična je naša sagovornica, koja je i ovaj stav o pristupu poslu usvojila odrastajući sa roditeljima preduzetnicima.
Četvrto pravilo je da se o učešću preduzeća u humanitarnim akcijama, donacijama i sličnim dobrotvornim akcijama, koje se u današnje vreme bespoštedno koriste za samoreklamu – ne priča. „Onda bih morala da se zapitam zašto smo tako nešto uradili – da li samo da bismo pričali o tome u javnosti ili iz iskrenih ljudskih pobuda”, kaže Gordana Dojčinović Manić, i naglašava da će uvek radije izabrati ovo drugo i o tome ćutati.
Milica Rilak