Možda će, nakon ovakvog iskustva sa koronom, u svetu postati popularna nova lista najvećih „slepih creva“ u svetu, na kojoj će cena kvadrata u zabitima ili još bolje cena zemljišta jer naselja ni nema, rasti proporcionalno udaljenosti od čari globalizacije. Jedna takva teritorija, iako pripada najmoćnijoj ekonomiji sveta, već je nezvanično proglašena „najusamljenijim mestom na svetu“. Do koje mere je izolovano dokaz je i to da svi koji su tu boravili i čak za svoj boravak primali platu koja nije bila „za baciti“ – pobegli su glavom bez obzira.
Što zabitije, to bolje. Mada ovakvo razmišljenje niko nije progalasio za slogan aktuelne pandemije, dalo se i golim okom videti da je došlo do preokreta kome se oni što žive u zabitima ni u najsmelijem snu nisu nadali. Odjednom su postali srećnici u odnosu na masu nesrećnika prenatrpanih po gradovima, koji su ovim prvima počeli da zavide na svemu zbog čega su ih prethodno žalili – što su odsečeni od sveta.
Za tu privilegiju, kako je potvrdila i najnovija seoba naroda – ovoga puta visokourbanizovanog – u prigradske i seoske vikendice, menjali bi se mnogi koji su se u uslovima pandemije osetili previše povezani sa svetom, uprkos takozvanoj socijalnoj distanci. Pobeći od korone, ali i od policijskog časa, mahnitog guranja po prodavnicama i apotekama, a posebno od zvocanja vlasti da zaraze ne bi ni bilo da nema nedisciplinovanih građana, postalo je maltene poželjnije nego osvojiti sedmicu na lutriji.
Možda će, nakon ovakvog iskustva, u svetu postati popularna nova lista najprestižnijih zabitih mesta, na kojoj će cena kvadrata, ili još bolje cena zemljišta jer naselja ni nema, rasti proporcionalno udaljenosti od uzavrelih svetskih zbivanja. Drugim rečima, što veće slepo crevo u globalizovanom svetu, to skuplje za život, ali život osiguran od sveta za koji smo se uverili da može biti gori od svih prirodnih nedaća.
Uz pomoć mape do – Nedođije
Dok se takva lista najprestižniji slepih creva u svetu ne sastavi, Sjedinjene Države – za razliku od ponašanja svog predsednika u suzbijanju pandemije – iskazale su proaktivan pristup i već kandidovale svog favorita, tvrdeći kako se najusamljenije mesto na svetu nalazi baš na njihovoj teritoriji. Ako zanemarimo težnju Amerike da i dalje ubeđuje sve ostale kako sve što je „naj“ obavezno nosi etiketu „potiče iz SAD“, u prilog kandidaturi najveće svetske zabiti možda se i mogu naći neki argumenti.
Prvo, mnogo je „izazovnije“ biti izolovan od svega živog u državi koja, iako sve teže, još uvek nosi titulu najmoćnije svetske ekonomije nego negde gde je pustoš pravilo, a ne izuzetak. Drugo, dotično mesto se više puta dokazalo kao toliko usamljeno, da su svi koji su tu boravili i čak primali platu za to – pobegli glavom bez obzira.
Pa ko je taj dični favorit? Prvo morate da uzmete geografsku kartu i pronađete saveznu državu Mičigen, koja se nalazi na srednjem zapadu Sjedinjenih Država. Zatim, krenite prema poluostrvu Kivino, smeštenom u severnom delu Gornjeg jezera. Onda morate da pređete još četrdestak klometara do ogromnog podvodnog grebena, koji ćete prepoznati samo po jednom svetioniku, pošto ničeg drugog nema. I stigli ste. Na mapi.
U stvarnosti biste morali da doplovite i to vodama koje su svojevremeno bile jako opasne upravo zbog ove podvodne planine na kojoj se svetionik nalazi. Od nje i počinje priča o najusamljenijem mestu na svetu.
Najudaljeniji svetionik ikada
Gornje jezero je u 19. veku vrvelo od brodskog saobraćaja, ali i od nesreća zbog pomenutog podvodnog grebena koji je bio skriven i kada bi ga pomorci spazili već je bilo kasno da se spasavaju. Na kraju, američki kapetan Čarls Stanard je odlučio da nešto preduzme i uspeo je da ubedi lokalne vlasti da se na grebenu izgradi svetionik koji bi upozoravao na opasnost sve one koji tuda plove. Nazvan po preduzimljivom kapetanu, Stanardov svetionik i danas predstavlja najudaljeniju takvu građevinu u SAD, a neki tvrde i u svetu. U vreme kada su u njemu boravili čuvari, svetionik je dobio nezvaničnu titulu „najusamljenijeg mesta na svetu“.
Zašto, počelo je da postaje jasno još tokom njegove gradnje. Ona je trajala pet teških godina, jer su vremenski uslovi takvi da je i leti očajno vreme. No, ono je idealno u poređenju sa ostatkom godine, kada je nemoguće i pomisliti na bilo kakav rad napolju, pa su majstori mogli da grade samo tokom letnjih meseci. Ali po povratku sledećeg leta, zatekli bi samo ruševine jer sve što su prethodno izgradili uništile su vremenske nepogode, pa je taj graditeljski poduhvat izgledao epski kao i gradnja „Skadra na Bojani“.
Hvala na luksuzu, ali ja bih da ostanem normalan
Kada je svetionik, ipak, konačno završen, bio je visok 24 metra i imao je sedam spratova. Budućim stanarima su, pored soba za spavanje, na raspolaganju bile kuhinja, biblioteka, prostorija za zabave… Uprkos takvom luksuzu u poređenju sa standardima u većini drugih svetionika, ispostavilo se da je još teže naći svetioničare koji bi prihvatili da žive na takvom mestu, nego pre njih majstore. Ali u početku je to još nekako i bilo ostvarljivo, pa je svetionik prvi put zasvetleo 1882. godine.
Prvi svetioničari i pomoćnici vrlo brzo su se uverili da plata koju primaju, a koja nije bila za „baciti“ u to vreme, ni blizu ne može da pokrije fizičko zlopaćenje a još više „duševnu bol“ na takvom, krajnje negostoljubivom mestu. Bili su toliko izolovani od ostalog sveta da bi u slučaju bolesti, požara ili neke druge nesreće morali da čekaju danima i danima da im neko pritekne u pomoć. Bilo kakve posete, uključujući i supruge i decu, bile su misaona imenica, odnosno nisu dolazile u obzir.
Čuvari, doduše, nisu boravili u svetioniku cele godine. Bio je prazan od decembra, kada je prestajala trgovačka sezona, pa do marta, kada su stizali svetioničari. Ali kako su radnici sve češće obolevali od psihičkih poremećaja jer nisu mogli da podnesu toliku izolovanost, to su i smene bivale sve kraće. Zabeleženo je da su u prve tri sezone zbog teških psihičkih tegoba četvorica čuvara dala otkaz, a trojica su tražila premeštaj. Kasnije je jedan svetioničar zapretio da će sam plivati četrdeset kilometara do obale ako ne dođu čamcem po njega i vrate ga kući, dok su njegovog kolegu iz iste smene vratili kući ali, kako piše, „u ludačkoj košulji“.
Rekord od 99 dana
Na kraju su smene trajale samo po tri nedelje, a za razliku od drugih koji su jedva izdržavali i toliko, rekord „svih vremena“ dok su u svetioniku boravili čuvari, postavio je svetioničar po imenu Luis Vilks, koji je na tom mestu uspeo da izdrži bez prekida celih 99 dana! On je bio zaposlen kao čuvar u Stanardovom svetioniku čak dve decenije, od 1936. do 1956. godine i – sudeći po zvaničnim spisima – sve vreme je bio i ostao normalan. Ali i dan-danas se nezvanično priča da je mogao da ostane naizgled normalan na takvom mestu baš zato što ni pre toga nije bio „sav svoj“.
Napredak je zaobilazio ovo mesto toliko uporno da je struja u svetioniku uvedena tek posle Drugog svetskog rata i ko zna koliko dugo bi se uprava opirala bilo kakvim promenama da se 1963. nije desila teška nesreća. Eksplodirali su rezervoari s gasom i benzinom, i ostavili za sobom jednog mrtvog i još trojicu teško povređenih čuvara, što se saznalo tek tri dana kasnije, kada je tuda slučajno prošao jedan ribarski brod.
Posle toga, Stanardov svetionik je i zvanično proglašen za izuzetno opasno mesto, pa je doneta odluka da se uvede automatizovani sistem osvetljavanja, bez potrebe da u njemu borave ljudi. Danas ovaj svetionik stoji na istom grebenu i još služi kao pomoć pri navigaciji. Može da se vidi samo sa vode, ili iz aviona. Pa ko voli, nek’ izvoli. Za sada se niko ne otima. Još.
Jovana Bukinac
