Kada bi bilo tačno ono što političari pričaju o efektima stranih investicija, mi bismo za samo nekoliko godina postali Nemačka. Glavni argument – da strane investitore treba subvencionisati jer donose nova znanja i tehnologije u Srbiju – u praksi se pokazao šupalj sa svih strana.
U Srbiji od 2006. godine postoji program privlačenja stranih direktnih investicija isplaćivanjem subvencija za svako na taj način otvoreno radno mesto. Iako još uvek nema neke zvanične analize o efektima ovakve politike, političari (prvenstveno oni koji su bili na vlasti ili oni koji to još uvek jesu) ističu da je ovo odlična politika.
Primera radi, nekadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je izjavio kako svaki dinar isplaćen kao subvencija, u budžet se vraća sedmostruko preko plaćanja poreza i doprinosa. Da je ova tvrdnja tačna, onda bi trebalo da sav novac iz budžeta usmerimo u subvencije za strane investicije, pošto bismo za samo nekoliko godina postali Nemačka.
Izjava je besmislena i iz drugog razloga: većina ovih kompanija oslobođena je plaćanja poreza na dobit, na zarade zaposlenih i socijalnih doprinosa određeni niz godina nakon početka rada. Zbog toga ni budžet ne može da ima sedmostruku korist, jer barem neki vremenski period nema nikakve prihode od ovih projekata.
Država uzima od siromašnih i daje bogatima
S druge strane, većina ekonomista kritikuje ove subvencije. Kritike se uglavnom vezuju za pitanje efikasnosti: novac se uzima preduzetnicima preko poreza koji znaju kako da njime upravljaju, pa se onda daje nekim drugima. To često mogu biti upravo preduzeća koja su konkurencija već postojećim domaćim preduzećima.
Tu je i pitanje pravednosti: ove subvencije su direktni transferi od nas poreskih obveznika, ka vlasnicima ovih kompanija, a čini mi se da je prosečni stanovnik Srbije nešto siromašniji nego što je to vlasnik multinacionalne kompanije. To ovu politiku čini superhikovskom (Super Hik je lik iz stripa Alana Forda koji je anti-Robin Hud, pošto krade od siromašnih i daje bogatima).
U medijima je pisano o slučajevima u kojima su pojedina preduzeća koja su primila subvencije preko noći ugasila proizvodnju i nestala, ne ispunjavajući svoj deo ugovora nakon primanja sredstava. U tekstovima se navodilo i da nije bilo ozbiljne kontrole preduzeća koja su primala subvencije u smislu koliko su zaista zapošljavala radnika i koliko dugo – da li su radnici bili anagažovani samo dok su trajale subvencije, ili i nakon toga.
Šta su argumenti za subvencije?
Ali postoji i jedan argument koji pojedini ekonomski stručnjaci pominju kada hoće da opravdaju davanje subvencija za investicije. To je prenos znanja i tehnologije. Koja je osnovna ideja u ovom slučaju? U određenoj privredi koja ima komparativne prednosti za neku proizvodnju, ipak neće doći automatski do investicija. Da bi ulagači bili zainteresovani potrebni su određeni preduslovi.
To su specijalizovana znanja kako funkcioniše data industrija, od toga kako da se upravlja mašinama i alatima u proizvodnji do mekših znanja iz upravljanja velikim složenim sistemima u toj branši. Potrebna su znanja u odbiru i nabavci materijala, kontroli kvaliteta, upravljanju kanalima logistike i prodaje itd. Subvencija služi za to da pokrije ove inicijalno veće troškove za investitora, koji mora sam da kreira ceo sistem prenosa znanja i tehnologije.
Da li ima prenosa znanja u Srbiji?
Da bi videli da li su programi subvencija za strane investicije u Srbiji imali smisla, trebalo bi da vidimo da li je, i u kolikoj meri, bilo prenosa znanja. Uzmimo ovde za primer subvencije za automobilsku industriju, od kojih je najveći deo podrazumevao sredstva za Fijatovu fabriku u Kragujevcu i za njegove kooperante.
Ukupna suma isplaćenih subvencija direktno ovoj kompaniji ili indirektno preko odustajanja od naplate različitih poreza (na dobit, imovinu, poreze i doprinose na zarade zaposlenih), davanja imovine u vlasništvo (zemljište i zgrade) i preuzimanje na državu obaveza da se izgradi krak autoputa od Batočine do Kragujevca itd, i dalje nije sabrana ni saopštena javnosti. Neke procene govore da ova suma može iznositi čak preko 400 miliona evra. Fabrika u Kragujevcu je počela sa radom 2012. godine.
Da li se u međuvremenu otvorila još neka fabrika automobila u Srbiji? Za sada nije, niti ima naznaka za tako nešto. Prema tome, zaključak je da prilikom ove investicije nije došlo do prenosa znanja kroz ostatak ekonomije koji bi doveo do novih investicija koje nisu podržane subvencijama.
Ostaje pitanje proizvodnje auto-delova. Fijatovi kooperanti jesu došli u Srbiju i proizvode neke delove za automobile koji se sklapaju u Kragujevcu, ali su i oni bili plaćeni visokim subvencijama i nije došlo do većeg uključivanja lokalno proizvedenih delova u proizvodnju modela koji se sklapa u Srbiji.
Znanje se svelo na sklapanje delova koji nisu za Fijat
S druge strane, jeste došlo do otvaranja novih fabrika koje proizvode različite delove za automobilsku industriju u Srbiji. Ali ove kompanije proizvode često delove koje Fijatovi lokalni kooperanti iz Srbije ne proizvode, tako da je sasvim sigurno da u ovom slučaju nije došlo do prenosa znanja.
Drugi važan segment jeste da su i ove nove kompanije većinski primile subvencije za zapošljavanje, dok je cela poenta prenosa znanja da do povećanja investicija dođe spontano, bez državne podrške. Još jedan argument u prilog tome da ni u ovom segmentu industrije nije došlo do prenosa znanja kroz privredu (a time i do novih investicija i povećanja proizvodnje) jeste taj što ove nove fabrike delova nisu raspoređene u klasteru blizu Fijatove ili fabrika njegovih kooperanata, već su razmeštene širom zemlje.
Ako proizvodite kablove za automobile u Prokuplju, teško da ste se tu smestili jer očekujete da ćete privući radnike sa tim znanjima iz Kragujevca. Da vam je novostvoreno znanje važno, vi biste izabrali lokaciju bližu onoj gde tog znanja ima – što je u ovom slučaju Kragujevac ili njegova neposredna okolina.
Argument u prilog subvencijama šupalj sa svih strana
Ovakvo stanje nam pokazuje da je situacija čak i sa stanovišta glavnog ekonomskog argumenta koji podržava subvencije za strane investicije u Srbiji – prenos novog znanja – prilično mršava. Jednostavno, za sada se nije pokazalo da u praksi dolazi do prenosa znanja kroz ekonomiju koju su inicirale one investicije koje su došle u Srbiju pomoću subvencija.
Samim tim ne dolazi ni do pojave novih investicija i rasta ovih industrija mimo onih za koje su isplaćene subvencije. Zbog toga je i ovaj najvažniji ekonomski argument koji se poteže u prilog politici subvencionisanja stranih investitora šupalj i jasno govori da bi sa ovakvim subvencijama trebalo prestati.
Izvor: Mihailo Gajić, talas.rs
