јануар 2009

Ako uspevate da na godišnjem odmoru potpuno zaboravite na posao onda ste pravi srećnik, jedan od petoro kaže statistika, koji letovanje zaista ume da iskoristi za opuštanje i oslobađanje od stresa. Za većinu ostalih, godišnji odmor je novi izvor tenzija, bilo zbog toga što ne znaju šta bi sa slobodnim vremenom, ili što njihovi pretpostavljeni očekuju da i tokom odmora budu „na raspolaganju“ firmi.

Iscrpljujući rad bez odmora može dati rezultate u kratkom vremenskom periodu, ali na duži rok postaje kontraproduktivan, jer zaposleni gubi koncentraciju, pravi greške i uz maksimalni utrošak snage postiže minimalne rezultate. Dokazi o tome koliko je godišnji odmor važan za produktivnost nisu nepoznati menadžerima, ali većina se, uprkos tome, iscrpljuje besomučnim radom, ili to traže od svojih službenika.

Britanski Chartered Management Institute (CMI) ustanovio je da dve trećine britanskih menadžera svoje godišnje odmore ne koristi u potpunosti pa svojim firmama poklone 19 miliona dana, što u novcu iznosi oko 3,5 milijardi funti. Oni koji ne koriste odmor svesni su da im je potreban kako bi se lakše nosili sa stresom, ali ističu da imaju previše radnih obaveza (trećina ispitanih), odnosno zabrinuti su da li će ispoštovati rokove (četvrtina), dok ih 17 odsto tvrdi kako im je teško da se odvoje od svojih dužnosti. Skoro petina ispitanika kao razlog navodi uživanje u svom poslu, dok je najmanje onih (5 odsto) koji propuštaju godišnje odmore zbog lošeg planiranja.

Baza slobodnih dana
Zbog navedenih problema, u porastu je broj firmi koje svojim zaposlenima kao pogodnost nude veći broj dana za bolovanja i godišnji odmor, a pojedine stvaraju svojevrsnu bazu slobodnih dana, koje zaposleni mogu koristiti kada se osećaju previše iscrpljenima. Ovo se posebno odnosi na menadžere kojima je, naviknutim na brzi životni ritam, odmor, kada ga i koriste, često dosadan, a još češće stresan, jer strahuju da će ga na kraju „skupo platiti“: gubitkom posla ili pozicije u firmi, smanjenjem zarade, odlaskom klijenata kod drugog kolege… Na taj način se poslovna tenzija produžava i tokom sezone odmora, što ozbiljno može da ugrozi ne samo produktivnost, već i zdravlje ljudi.

Prema jednom od brojnih istraživanja „Working Conditions“, gotovo trećina zaposlenih Evropljana ima zdravstvenih problema zbog stresa na poslu. Zato češće odlaze na bolovanje, a mentalna oboljenja su razlog za trećinu odsustvovanja radnika. Tranzicija je posebno kritičan ambijent za očuvanje normalne dinamike rada i odmora, jer su prosečni žitelji ovih zemalja prinuđeni da rade dodatno, vikendom, pa čak i tokom godišnjeg odmora u firmi kako bi zaradili ekstra prihod, ili sačuvali radno mesto, s obzirom da je na tržištu mnogo više radne snage nego slobodnih radnih mesta.

Više rada, više bolovanja
Najnoviji rezultati istraživanja radnih uslova u zemljama EU koje svake godine objavljuje Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova, pokazuje da se najintenzivnije radi u Sloveniji, ali da ujedno u ovoj zemlji ima i najviše izostanaka zbog bolesti: u proseku devet dana godišnje, što je dvostruko više nego u ostalim zemljama Evrope. Gotovo polovina zaposlenih Slovenaca mora da radi prekovremeno, iako im to nije plaćeno, i to: 28 odsto radi šest dana u sedmici, 20 odsto ide na posao i nedeljom povremeno, a za osam odsto radna nedelja traje svih sedam dana!

Ispitivanje koje je sprovedeno u Hrvatskoj pokazalo je da polovina ispitanika nije zadovoljna brojem slobodnih dana, jer smatraju da im je potrebno više da bi se odmorili, dok samo jedan od sto anketiranih misli da dobija više slobodnih dana nego što mu je potrebno, te da to smanjuje produktivnost. Ovo istraživanje je pokazalo i da zaposleni u malim firmama (do 20 ljudi) imaju manji broj slobodnih dana, od onih koji rade u srednjim preduzećima ili velikim kompanijama. Dužina godišnjeg odmora, prema ovim podacima, srazmerna je veličini kolektiva.

Ipak, mnogo veći problem od broja slobodnih dana je način na koji odmor koristimo, a pogotovo da li možemo tokom tog perioda da zaboravimo na posao. Većina to nije u stanju, pogotovo menadžeri, komercijalisti, brokeri, i svi oni čiji posao zavisi od klijenata i prometa, kao i nekih drugih dnevno promenljivih parametara. Petina, od dve hiljade anketiranih u okviru istraživanja međunarodne firme za regrutovanje kadrova ’’Hudson’’, istakli su da pred polazak na odmor moraju da ostave kontakt telefone i adrese. Pre samo dve godine, procenat ovih radnika bio je 16 odsto, što znači da fenomen „kontrolisanog“ odmora raste, i to posebno među menadžerima. Više od trećine menadžera smatra da se od njih očekuje da i tokom odmora budu „pripravni“ i dostupni svom nadređenom. To se u mnogo manjoj meri očekuje do kolega na nižem rangu, tačnije samo njih 14 odsto je pomenulo ovaj problem. Istovremeno, svaki četvrti menadžer u ovoj anketi priznaje da se s odmora vraća pod većim stresom nego pre njega.

Ko je najvredniji?
Da je radnicima odmor preko potreban govori i podatak iz Hrvatske, da petina ispitanika između povišice i slobodnih dana radije bira ovo drugo. Međutim, znatno veći broj, njih 80 odsto ipak se opredelilo za povišice, što znači da su spremni da zanemare svoje zdravlje zarad finansijske koristi. Iako gotovo svi ocenjuju da im je broj slobodnih dana koji imaju nedovoljan – većina ih neće iskoristiti, jer smatraju da se to ne bi dopalo pretpostavljenom, ili zbog nagomilanog posla koji moraju da završe. U proseku 40 odsto godišnjeg odmora radnici u Hrvatskoj „poklone“ poslodavcu. Za Srbiju nemamo ovako preciznih podataka kao za zemlje u okruženju, ali je situacija možda još i nepovoljnija po zaposlene. Pogotovo ako se ima u vidu da u našoj zemlji, prema zvaničnim procenama, između 200 i 300 hiljada ljudi radi na crno. Pitanje je da li oni uopšte imaju i kako realizuju svoje pravo na odmor?

S druge strane, u razvijenim zemljama broj neradnih dana se iz godine u godinu povećava. Nemci na primer, iako važe za izuzetno vrednu naciju, na poslu provode samo 1447 sati godišnje, odnosno šestinu svog vremena. Oni imaju 30 dana godišnjeg odmora, plus 13 dana državnih praznika, što im sve skupa očigledno ne smeta da budu produktivni i jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Amerikanci rade nešto više, 1805 sati godišnje i imaju 23 dana odmora, a Korejanci čak 2447 sati tokom godine provedu na poslu. Danas retko ko može da priušti odmor u trajanju od mesec i više dana, pa se ljudi opredeljuju za češći a kraći predah od posla. To naravno ima svojih prednosti, pogotovo produženi vikendi tokom kojih se mogu „napuniti baterije“ za naredni period. Međutim, potrebno je bar jednom godišnje priuštiti sebi i malo duži odmor, jer se došlo do saznanja da je četvrtini zaposlenih potrebno bar sedam dana da se opuste, dok je trećini ispitanih dovoljno i par dana da zaborave na posao. Tek nakon što su se opustili, za njih počinje pravi odmor i oporavak, tako da je 10 do 15 dana optimalno, a neki stručnjaci smatraju čak minimalno vreme trajanja godišnjeg odmora.

Sanja Vasiljević,

broj #33/34, jul/avgust 2007.

Koristeći neekonomične otpatke iz drvnoprerađivačke industrije, elektrana na biomasu Simering obezbeđuje električnu i toplotnu energiju za 48 hiljada domaćinstava a  grad Beč uvodi u svetske lidere u inovacijama u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora.

Početak XXI veka obeležile su velike promene u svetskom energetskom sektoru. Cene nafte su otišle u “nebesa”. Naučno je dokazano da je sagorevanje fosilnih goriva glavni krivac za gasove koji izazivaju efekat staklene bašte. Proizvodnja biodizela je izazvala veliku pometnju na globalnom tržištu hrane.

Doneti su i neki važni i dalekosežni međunarodni ugovori, pre svega čuveni Kjoto protokol, kojim su se zemlje potpisnice obavezale da smanje emisiju ugljen-dioksida. U Evropskoj uniji donete su i druge odluke kojima se predviđa da se do 2020. godine smanji emisija ugljen-dioksida za 20 odsto, dok je Austrija 2006. godine donela još “drastičniji” Zakon o zelenoj energiji kojim se predviđa da do 2010 godine u ovoj zemlji čak 78 odsto proizvedene energije bude iz obnovljivih izvora. Osim toga, po Kjoto protokolu, Austrija bi trebalo da smanji emisiju ugljendioksida za 12 odsto do 2012.

Sirovine rastu kao korov

Vlasti  Beča i stručnjaci iz gradskog preduzeća “Bečke elektrane” su, između ostalog, iz tih razloga odlučile da uz već postojeći “energetski miks” koji se koristi u Beču, a u koji spada energija dobijena iz mini hidrocentrala, solarnih i elektrana na vetar, kao i spalionica otpada i termalnih voda, ulože 52 miliona evra u izgradnju najveće evropske elektrane na biomasu – Simering. Elektrana je dobla ime po istoimenom kvartu u Beču, a lokacija nije slučajno odabrana jer ovaj deo grada povezuju dobre železničke, putne i brodske veze sa okruženjem. Iako veoma industrijski razvijena, Austrija je jedna od najpošumljenijih zemalja Evrope i oko 47 odsto njene teritorije pokriveno je šumama. Njima gazduje državno preduzeće “Austrijsko nacionalno šumarstvo” u kome, kako ističu, osnovne principe poslovanja čine održiva proizvodnja i potrošnja šumskog blaga i njegovo očuvanje za buduće generacije. Pri eksploataciji drveta ali i pri održavanju šuma, ostaje puno ekonomski neefikasnih otpadaka kao što su korenje, tanke grane ili panjevi. Korišćenje ovih otpadaka za dobijanje električne i toplotne energije već u samom startu predstavlja “win- win” situaciju, i svi ovi otpaci u radijusu od 100 kilometara od glavnog grada Austrije  sakupljaju se i transportuju u postrojenje za mlevenje drveta u luci na  Albern na Dunavu u predgrađu Beča, odakle se sirovina spremna za upotrebu – drveni briketi, transportuju u Simering.

Niže od dozvoljenog

Zahvaljujući najsavremenijoj Simensovoj tehnologiji koja se koristi u elektrani, postignuta je najveća efikasnost uz istovremeno najmanji mogući uticaj na životnu sredinu. Tako se, na primer, stvaranje azotnog dioksida, koji takođe doprinosi efektu staklene bašte, izbegava upumpavanjem vazduha u gorionik, a sav azotni oksid koji, ipak, nastaje, dodavanjem amonijaka u sistem gasa koji služi za potpalu, razlaže se na azot i vodu. Tako je postignuto da je emisija štetnih gasova u atmosferu mnogo manja od drugih elektrana na bio masu, kao i znatno manja od propisanih dozvoljenih vrednosti.

Ukupna proizvodnja energije (uključujući i toplotnu) procenjuje se na 167 GWh, a za ovu količinu energije bilo bi potrebno sagoreti, na primer, 72 hiljade tona kamenog uglja ili 47 hiljada tona nafte. Inače, sama izgradnja elektrane na neki način je urbana reciklaža, jer su iskorišćena i adaptirana postrojenja ranije elektrane na fosilna goriva. Iz ove elektrane su, naravno, preuzeti  iskusni i obučeni radnici tako da je to smanjilo troškove obuke personala i povećalo produktivnost radne snage.

Kako su nam rekli ljudi iz “Bečkih elektrana”, proizvodnja električne energije i energije za grejanje stanova od drvne biomase u skladu je sa suštinskim ekološkim principima, pre svega onima kojima se čuvaju rezerve fosilnih goriva i ostvaruju ciljevi za proizvodnju zelene energije koji neće uticati na klimatske promene, a u isto vreme dobija se stalan i pouzdan proizvođač energije i to na efikasan način.

Kada se posmatra panorama Beča vozeći se na čuvenom Praterskom točku, primećuje se da pejsaž ovog grada ne čine samo obrisi katedrala i palata iz slavne carske prošlosti, već i mnogobrojni dimnjaci i centrale u kojima se proizvodi energija. Činjenica da se energija u njima proizvodi na odgovoran i ekološki prihvatljiv način doprinosi utisku da se ovaj grad ponovo u nečemu ističe među svim drugim prestonicama bogate Evrope. Ovaj put je to, međutim, briga za obezbeđivanje višeg kvaliteta života svojih sugrađana i očuvanje životne sredine za generacije koje dolaze.

Dejan Zagorac

broj 43, maj 2008.

Noćni uspon Kluba putnika Srbije sastoji se od postavljanja kampa blizu vrha, jedno osam do deset kilometara. Druženje traje do kasno u noć, a oko pola dva se kreće na uspon. Oko vas je mrkli mrak, a jedino što vidite je ono dokle dopire kineska baterijska lampa. Zanimljivo, a ume da bude i opasno. Lajtmotiv je gledanje izlaska sunca.

Iako treći, već je tradicionalan. Još prilikom dogovaranja drugog noćnog uspona odlučeno je da se tako zove. Prvi je bio uspon na Trem na Suvoj planini, a drugi na Midžor na Staroj planini. Ovog puta u pitanju je bila planina Željin. Ni sam nisam znao gde se to nalazi, ali kasnije je isplivala informacija da se planina nalazi blizu Vrnjačke Banje, da pripada kopaoničkim planinama i da je blizu Goča.

Ove godine smo imali prethodnicu, dakle ljude koji su mogli da dođu dan ranije i da se ulogore na improvizovanom kampu na fudbalskom terenu. Povratna autobuska karta iz Beograda beše povoljna, naravno, sa izmišljenim studentskim popustom. Drugi deo ekipe je trebalo da krene vozom iz Beograda u dva ujutro, ali srpske železnice promeniše red vožnje i svi su morali biti na stanici pet sati ranije nego što je predviđeno. Sve je to poremetilo osnovni plan i program, ali ljude dobre i čelične volje ništa nije moglo zaustaviti, čak ni sama država.

Prvi deo ekipe, to jest autobusdžije, stigao je do ove znamenite banje, a ja sa njima. Tamo nas je dočekala članica Kluba putnika Srbije u čijoj je režiji sve ovo i smišljeno, i odvodi nas do stadiona gde stadosmo podizati šatore. Reč dve o svemu, a uz svaku tu reč i po gutljaj medovače, pa zorovače, pa lincure, pa u krevet, to jest vreću, ako se uspe naći svoja i prethodnica je zaspala. U cik zore je došao ostatak ekipe, premoren od voza i presedanja. Svrha srpskog voza u 21. veku nije objašnjena, srećom ekipa je stigla dobro raspoložena. Svi rasprostreše vreće i legoše na zelenu travu. U šatore se ne može jer sunce topi plombe.

Po daljem planu, u 12 časova je promocija Kluba u Vrnjačkoj Banji, a nešto kasnije i otvaranje izložbe dokumentarne putničke fotografije. Promocija se sastojala od jednog mikrofona i okupljenih, a u koji su govorili istaknuti članovi Kluba koji nisu uspeli na vreme da pobegnu. Počelo je sa opštim mestima, a kasnije su neki članovi pričali anegdote sa putovanja i sve je delovalo simpatično entuzijastički, pogotovu ako se uzmu u vid zamuckivanja i trema. Prisutni su odobravali svaku reč i poneli se drugarski. Kasnije je otvorena i izložba, a masa je pohrlila. Zanimljive postavke i zanimljive teme, ali, to ne beše za nas već više za posetioce koji će u perspektivi doći na izložbu. Odlučismo da pomognemo Klubu kupovinom majice sa natpisom akcije. Lepa svetlo zelena majica. Toliko lepa da je sitni insekti obožavaju.

Za razliku od prethodnih uspona, ovaj je imao i pokrovitelje. Tu su opština, štamparija, autoprevoznik i drugi, ali ono što je najviše prijalo putniku entuzijasti je organizovani ručak u hotelu Breza, dakle sponzorstvo u vidu pasulja. U životu sam upoznao razne ljude: pametne, glupe, bogate i siromašne, lepe i ružne, ali najmanje sam upoznao ljudi koji ne vole pasulj. Punih stomaka penzionerski se izležavamo i čekamo autobus koji treba da nas preveze do mesta gde ćemo kampovati. Sa malim zakašnjenjem autobus dolazi i prekida tu gerijatrijsku idilu te negde oko pet popodne krećemo ka selu Rogavčevina gde je po planu trebao da se napravi kamp.

Sat vremena vožnje, a odatle još koji kilometar peške do tačke B i sve uz tegljenje glomazne opreme. U treću ruku smo stavili i dar lokalnog sponzora – mesare. Trideset kila mesa donacije na raspolaganju za nas šezdesetak i isto toliko hleba. U međuvremenu promiče kiša, kojoj se nismo nadali, ali smo je očekivali. Kiša kasnije prestaje, kamp se postavlja, a obuća propušta. Zanimljivo je napometnuti da obuća koju smo spremili za uspon nije odolela ni najobičnijoj rosi. Stoga, neko reče da stavimo noge u kese, a sve zajedno u patike. To naravno ništa nije pomoglo, osim da nam nateknu noge.

Na livadi, verovatno nečijoj, postavljamo kamp. Masa se skuplja oko ogromne logorske vatre, koja je suprotno svom nazivu postavljena daleko od logora da se plastični šatori ne bi istopili i nadimili. Svako peče na vatri ono šta je ima. Za to vreme, improvizuje se bend od jedne gitare, dve tarabuke, dve zvečke i didžiriduom, aboridžinskim drvenim duvačkim instrumentom, dugačkim oko metar i po koji prozivodi zvuk dubokog „nja“. Veoma melodično i u pratnji šezdesetak vokala peva se pesma „Buđav lebac“, andergraund grupe S.A.R.S. Poneka prepečena kobasica zaboravljena na vatri pita se ko smo mi, jer nigde nikog nema u radijusu od pet kilometara.

Negde oko pola jedanaest sam krenuo u šator u nadi da ću zaspati. Ustvari, već sam tada osećao umor, vreme nije mirisalo na lepo, a ja sam se premišljao da li uopšte da idem do vrha, ili da prespavam u kampu sa manjim delom ekipe. Odlučih da ako uspem da zaspim i probudim se u nekom pristojnom agregatnom stanju ipak krenem. Iako je u kampu bila graja i horsko zaplitanje jezicima, uspeo sam odremati nekih sat i po vremena. Skačem na noge nelagane, a moj saputnik kuva kafu, kasnije i sok od paradajza, koji mu je poslužio za trežnjenje.

Oko pola dva krećemo. Srećom, sa nama su bili momci iz lokalnog Eko kluba Željin koji znaju put, jer bismo se bez njih izgubili ili u najboljem slučaju uspinjali dvanaest sati. U početku bauljamo u mraku. Tempo je jak i teško se može pratiti, a i popilo se dosta šećeruše, pa neke drugi nose. Prva deonica uspona bila je mestimično kroz pašnjake i šumice, ali kako je put odmicao čulo se sve više psovki na račun onog ko je izabrao ovakvu maršutu. Ima i razloga. Preskakali smo potoke, trule balvane, kamenje, a onda smo se nekoliko desetina minuta probijali kroz gusto šiblje. Vetar duva, a mi mokri. Preznojavamo se dok koračamo, ali se smrzavamo kad je pauza, ako se dva minuta stajanja može nazvati pauzom, a ne može.

Otpilike oko pet stižemo na ogoljen vrh i radujemo se izlasku sunca i vetra koji nas probija kroz znojem natopljene majice. Sve psovke se zaboravljaju, a nivo sreće raste sa količinom sunčevih zraka koji padaju na naša namučena, ali ozarena lica. Gore smo proveli nekih sat vremena, sve dok se nije potpuno razdanilo. Krijemo se u zavetrini i doručkujemo darove našeg sponzora. Na 1785 mnv u principu i nema šta drugo da se radi, osim da se uživa u vidicima. Aparati škljocaju, radi i video kamera, a ja koristim priliku da napravim prelepe panoramske fotografije krajolika, zajedno sa izmaglicom koja liči na ogromno zaleđeno jezero. Jedan deo ekipe je istim putem pohitao nazad do kampa. Iskreno, ne može se ostati na vrhu dugo po jakom vetru, neispavan i mokar do gaća. Nas nekolicina najupornijih krenula je sat vremena kasnije nazad, ali zaobilaznim putem, predvođena momcima iz Eko kluba.

Prelepa priroda, potoci, ptičice i čist vazduh zamaskirali su osećaj jakog sunca, koje mi je izgorelo vrat, ruke i vrhove ušiju. Ovo je prvi put da su mi izgorele uši, a vrat mi je izgledao kao da sam kopao na njivi. Momci nam pričaju lokalne legende, kao i priču o Stojku, koji je obezglavljen od strane Turaka, „trč’o i tu leg’o“. Laganim hodom dalje, u kamp smo stigli premoreni nešto pre podneva. U morkim patikama (sa kesama), vlažnim pantalonama i teškim rančevima smo prešli oko 20 kilometara u nimalo naivnim uslovima, ali nam se sklapanje šatora ukupne težine 3 kilograma činilo kud i kamo teže. Pijemo poslednju kafu sedeći na travi, jer smo u podne trebali da krenemo nazad za Vrnjačku Banju, a odatle u svako u svoj porodični osinjak. Pošto je ekipa izmešana, neki idu za Novi Sad, neki u Niš, a mi u najveću kasabu u Srbiji. Međutim, odlučujemo da ostanemo u Vrnjačkoj Banji dva sata duže, jer smo imali povratne karte pa nam je bilo svejedno. Ovu pauzu iskoristili smo da odemo u rigoroznu inspekciju toaleta po lokalnim kafanama, san svakog kampera. Sve je čisto i uredno, bili smo zadovoljni.

U autobusu vrućina i tišina, a na stanici u Beogradu sve izgleda čudno, čak su i lica ljudi boje smoga. Kao da sam bio u paralelnom svetu.

Uroš Nedeljković

broj 44, jun 2008.

Dvanaest dana u u toj famoznoj Evropi je ono što se ne propušta. Iako je zvaničan naziv ovakvih ekskurzija „apsolvenetska“, status apsolventa u Srbiji može da traje i do deset godina. Uskoro se ovakav vid putovanja organizuje i za radničku klasu, a dotle ćemo se držati proverenog, apsolventskog, recepta.

Lepenski Vir, Novi Sad, Kuršumlija. Svi se sećamo čime su nas mučili u nižim stupnjevima obrazovanja. Iako ekskurzija mora da ima obrazovni karakter, mlade naraštaje pre svega zanima zabava, a kroz nju neminovno dođe i kulturno uzdizanje.

Koncept

Iako je broj agencija koje nude ovakav vid putovanja na srpskom tržištu velik, uglavnom sve opstaju, i sve nosi isti princip. Najpopularnija destinacija je Španija, tj. Barselona, ali put do nje nije posut svilom, već sve skupljom naftom. Dakle, put je dugačak, ali organizovan. Kroz Hrvatsku i Sloveniju do Italije, pa onda Monako, Francuska i na kraju Španija. U povratku se posećuje propušteno. Postoje i varijacije na temu, ali sve se svodi na isto. Mnogo ljudi, malo sna, puno sadržaja i druženje sa raznim ljudima. Kao u vojsci, samo što je ovde higijena na višem nivou. Nikada na put ne kreće samo jedan autobus, uglavnom ih je dvocifren broj.

Vožnje su uglavnom noćne, a to agencije računaju kao noćenje. Zavisno od agencije kojom se putuje, zabava može biti organizovana u nekoj od lokalnih diskoteka na periferiji. Agencija povede svog zabavljača, uglavnom u vidu DJ-a, koji svako veče završi sa „našim pesmama“, ako su uopšte naše. Ulazi u diskoteke, fakultativni izleti, posete muzejima i zoološkim vrtovima nisu uračunati u cenu, ali većina putnika se opredeljuje za ove dodatne aktivnosti.

Putovanje, smeštaj i iće

Za put su potrebne vize, a što se njih tiče, lekarski pregled nije potreban, za sada. Krv ne mora da se vadi, dovoljno je trošiti krvavo zarađeni novac, jer se viza plaća, kao i sve u životu, a to sve osnovnu cenu putovanja poskupljuje značajno. Svaki euro koje bi vi ili vaše dete dalo za sangriju ili bacilo u šopingu, moraćete dati nekom iz širokog spektra birokratske aparature željene EU članice.

Na put se kreće u večernjim časovima, da bi se ujutro stiglo u Veneciju i uverilo da ona ne smrdi. Putnicima je interesantno to što kada uđu u neku državu Šengen zone, nema više zadržavanja na granicama, a tvrdokornima je zanimljivo to što granica i nema. Vodič samo konstatuje da se trenutno nalaze u npr. Francuskoj, a svi dignu glave da vide tu Francusku, kao da je u njoj drveće drugačijeg oblika. Onda se noći, pa se ide u Monte Karlo i tako dalje, sve do dolaska u Barselonu. Barselona je širok pojam, jer se spava uglavnom u mestu pored. Putnici gledaju znamenitosti ovih gradova, sa manjim ili većim žarom. Mnogi od njih nemaju pojma gde se nalaze, neki nemaju potrebno predznanje, a velika većina njih bi samo da jede. Hrana je uopšte najveći problem na putovanju, pa iskusni nose hranu od kuće. Time štede pozamašnu svotu novca i dragoceno vreme koje se protraći u potrazi za nekim fast food-om. Zanimljvo je da bi neki pre jeli u restoranu brze hrane nego se popeli na tvrđavu sa koje se vidi panorama Kana.

Smeštaj je više nego solidan, a ionako služi samo da se prespava, jer su čitavi dani upotpunjeni kvalitetnim sadržajima. Dobro, možda bi neko pre gledao špansku televiziju u svojoj sobi nego veličanstvenu Sagrada Familia crkvu, ali ima nas raznih.

U Španiji se boravak zasniva na punom pansionu, ali treba do Španije stići. Dotle, glad se ublažava grickalicama i dobro upakovanim sendvičima iz Srbije. Kada autobus u gluvo doba noći napravi pauzu na benziskoj pumpi u nekoj evropskoj nedođiji, samo oni koje mori lavovska glad bi dali 5 eur za sendvič sa sirom.

U međuvremenu

Dok se putnici provode po belom svetu, na tržištu Srbije situacija je oštra. Konkurencija se otima za svakog putnika i to prospektima koji su sve šareniji, sa kojih se smeju mladi i veseli ljudi. Postoje mnoge varijacije na temu ove rute, sa krstarenjima, prevozom avionom, još nekih destinacija za posetu i slično. Možda je zanimljivo napomenuti, da je samo jedna agencija, Rapsody Group, koja u sebi sadrži tri brenda Rapsody Travel, Collegium i Modenu, u 2007. godini u inostranstvo povela preko 11.000 putnika. Pošto preko svojih partnera povezuje i sve bivše republike nekadašnje SFRJ, lako na proputovanju možete upoznati i vaše susede iz regiona.

Pomenuta agencija sličan koncept počinje da primenjuje i na druge kategorije stanovništva, ne samo na studente, dakle starije od 30 godina. Ruta je ista, ali prilagođena starijoj populaciji. Pored klasičnog načina prodaje, ostvaruje se i kontakt sa sindikatima, pa umesto polutke možete na rate uzeti Barseolonu. Vremena se menjaju.

Novac, pare i kinta

Zavisno od agencije, cena ovakvog vida provoda je u rasponu od 280 eur, pa do 310 eur, zavisno od tipa prevoza. Najjeftiniji je autobuski prevoz, a mnogi kažu da je i najbolji za ovakav vid putovanja. Otprilike, uračunavajući troškove vize, prevoda dokumenata i slično, može se proći sa 350 eur sve zajedno. Trošak zavisi od vaših ličnih afiniteta. Ovo je idealna tura za šoping pa možete poneti ušteđevinu pride, ali za osnovne stvari dovoljna je jedna i po prosečna srpska plata i dozvoljen minus na kartici za svaki slučaj (zlatna poluga u rancu ne bi škodila).

Dodatni izleti se naplaćuju kao i ulaz u muzeje, zoo vrtove i slično. Uostalom i cilj ovakvog putešestvija je širenje zgusnutih vidika. Onaj ko ode u Barselonu, a ne poseti Pikasov muzej bolje da je sedeo kući i igrao Tetris. To je ono što se pamti celog života, a hrani dušu. Izleti se zovu fakultativni jer se može bez njih. Lepeza je široka, od zabavnog parka do kulturno-umetničke sieste. Tu vam se lako može desiti da vam kuždravi rmpajlija sa bine peva pesme Plavog orkestra u sred Španije, samo da bi vam podigao raspoloženje u nadi da ćete piti sangriju od koje ima tal. Prosek cene izleta je oko 25 eur što je podnošljiva cena, pa je na vama da li ćete ceo dan provesti u nekom gradu ili ići na tobogan sa ostalom decom.

Opasnosti na putu

Obratite pažnju, dešava se i najboljima, a i onima što samo jedu. Prosečan sprski turista, spokojan i ušuškan u agencijske programe, čim se malo odvoji od grupe obično bude odžeparen. Ne dešava se baš svakom, ali je čest slučaj, pogotovu ženskom polu koji gledajući izloge zaboravi na sebe. Dalje, pošto se pijenje vode poslednjih nekoliko godina graniči sa manijom, srpskom turisti se može desiti da kupi greškom vodu za ispiranje stomaka i time uzrokuje dijareju, što nije lepo stanje kada se putuje autobusom, a i uopšte. Neki se opuste i prepiju, ne shvatajući da se sutradan menja lokacija, pa se često uspavaju i ostalima u grupi prave probleme. Mamurluk po krivinama Kosta Brave nije ono što ćete poneti lepo sa ovih putovanja. Najčešći problem je raspolaganje novcem, jer je poslenjih dana primetna njegova oskudica u celoj grupi, pa dok neki sede u restoranu, ostali ispred jedu čips. Mnogi ne znaju da su cigarete zlata vredne, jer su troduplo skuplje nego u otadžbini. Početničke greške.

Pouka

Ovakav vid putovanja je idealan za upoznavanje drugih nama, za sada, dalekih država. Nezavisno od dobi putnika, svi se vraćaju puni utisaka, jer se kroz druženje nešto i nauči. Uglavnom velika većina putnika prvi put ide u neku od ovih država Evrope, a svi se vrate sa željom da i ovde bude kao tamo. Organizovano, čisto i bezbrižno. Iako je ova slika idealizovana, možda bi država trebala da subvencioniše ovakve vidove putovanja, da pokaže da Zapad nije bauk, a da mi nismo Istok.

Možda za koje desetleće i mi budemo putovali bez viza po nekim Ujedinjenim Evropskim Državama i tada nam dođe iz gluteusa u glavu gde želimo da vodimo svoju decu i unuke.

Do tada ostaju nam razglednice, utisci, poneki putopis i želja da i mi budemo gospoda kao „oni“.

Uroš Nedeljković

broj 43, maj 2008.