фебруар 2009

Prvo pominjanje jednog sporta kod nas nalazi se u analima Velike škole, osnovane u Beogradu 1808. godine. Uz vežbe sabljom i puškom počelo je da se uči i fehtovanje, odnosno mačevanje.

Časove fehtovanja su držali naši učitelji i majstori ove veštine iz Srednje Evrope. Pohađali su ih vojnici i omladina. Učenici beogradske Gimnazije su 1845. godine bili inicijatori formiranja „Dušanovog polka“, gde se na Tašmajdanu i Senjaku, pored ogledanja u vojnim veštinama, nadmetalo u rvanju, skakanju i bacanju kamena.

„Ovih je dana za gimnazijalnu mladež zaveden kurs gimnastični pod upravom gimnazijalnog direktora G. Natoševića. Tri puta preko nedelje skuplja se ovde mladež u gimnazijalnoj sali i tu se u gimnastičnim upražnenijama obučava. Tako smo dakle jedva jedanput dočekali i to, da nam gimnazija bude to, što je kod starih Grka bila, i što po samom imenu svome biti mora tj. škola gde se pored duševne i telesne snage umnožavaju i upražnjuju“, piše novosadski „Srbski dnevnik“, septembra 1853. godine. U to vreme nije bilo ni pomena da se u školama u okviru redovne nastave održavaju časovi gimnastičkog vežbanja. Zakon o obaveznoj nastavi gimnastike u školama donet je 1871. godine.

Dr Đorđe Natošević, direktor škole, lekar po profesiji i dobar gimnastičar, samoinicijativno je uveo obaveznu nastavu gimnastike. Za sprovođenje nastave nije bilo stručnjaka već su časove držali mlađi nastavnici i direktor škole. Nastava se održavala u školskom dvorištu, na Dunavu i na periferiji grada. „Priređivani su izleti u šumu i goru pod vođstvom Dr. Natoševića. Na izletima su se igrali: Longa-mete, uskoč-kobila, iskola-kučki, utrkivali su se, skakali, bacali kamena i rvali se“, zapisao je hroničar. Natošević je za kratko vreme stvorio uslove za redovne časove gimnastike. Pod njegovim rukovodstvom u novosadskim radionicama su izrađivane jednostavne gimnastičke sprave. Veliku pomoć i podršku pri uvođenju nastave gimnastike pružili su direktoru učenici. „Oni su ovaj novi i za njih interesantan predmet primili sa najvećom radošću i zadovoljstvom“, izveštava štampa. Natošević je uveo i opisno ocenjivanje učenika iz gimnastike. Dr Laza Kostić je tokom školovanja u novosadskoj gimnaziji u prvom semestru trećeg razreda dobio ocenu „slab, nespretan; drugog semestra prilično napredovao, pliva u slobodnom Dunavu.“

Po odlasku Natoševića sa položaja direktora škole 1857. godine, nastava gimnastike se postepeno zapostavlja a posle izvesnog vremena potpuno ukida. „Davno je to bilo kako se za vreme Dr. Đorđa Natoševića i donekle iza njega predavala gimnastika u srpskoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu. Bilo je nužne opreme, ali kako je prestala gimnastika, izmigoljila se polako i oprema“, piše Ivan Popović, autor knjige „Gimnastika kao ustanova za razvijanje telesne i moralne snage čoveka i naroda“, koja je objavljena 1878. godine.

Značajnu ulogu u razvoju i popularisanju sporta u Srbiji imao je slikar i akademik Stevan Todorović. On je 1857. godine osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. Prve korake modernog sporta u Srbiji Todorović je ovekovečio slikom „Gimnastičko društvo“, koja se nalazi u Narodnom muzeju. Na slici su, uz gimnastičke rekvizite, mladi Jovan Bošković (kasnije ministar prosvete) i deca Ilije Garašanina, jednog od najznačajnijih srpskih državnika 19. veka. Todorovićev rad na razvoju gimnastike i mačevanja naišao je na otpor patrijarhalne sredine „jer je zaveo takvu igru da deca mogu slomiti i ruke i noge“. Iako su članovi društva bili sinovi imućnijih i viđenijih građana, u početku je sprave i opremu nabavljao sam slikar. Među prvim učenicima bili su kasnije istaknute ličnosti političkog i kulturnog života: Čedomilj Mijatović, Matija Ban, Đorđe Maletić, dr Vladan Đorđević…

Vežbalo se na otvorenom prostoru, na poljani u blizini Saborne crkve, a potom u magazi Save Spahije. Sprave za vežbanje su bile krugovi, tegovi i motke za penjanje. Vežbala se i parterna gimnastika, takmičilo se u nadvlačenju konopca, borenju palicama i mačevanju. Kada se broj vežbača povećao, preselili su se u Turski han. Tu je trećeg dana pravoslavnog Uskrsa 18. aprila 1860. godine Todorović organizovao prvu javnu sportsku manifestacija pod nazivom „Javni čas“. Discipline su bile gimnastika i borenje. Priredbi je prisustvovao i knez Mihailo Obrenović. Njemu se dopala ideja da se omladina vežbanjem jača pa je pomogao da se na prostoru gde je sada Srpska akademija nauka, ogradi zemljište i nabave nove gimnastičke sprave. To je pomoglo i Todoroviću pošto je slikar za kirije u magazi morao da prodaje i svoje radove. Knez je obezbedio dve prostorije za vežbanje u blizini Kalemegdana i kupio savremene gimnastičke sprave.

Jedan od najaktivnijih gimnastičara bio je Vladan Đorđević. Posle završenih medicinskih studija postavljen je za načelnika sanitetskog odeljenja. Dr Đorđević se zalaže da se organizuje jedno veliko gimnastičko društvo sa ciljem da se deca i omladina pripremaju za budući život u kome treba da budu pravilno i dobro telesno razvijeni. Sa Todorovićem i uglednijim građanima, dr Đorđević je 1882. godine osnovao Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje. Vežbalo se svakodnevno a od sprava je društvo imalo vratilo, razboj, jarca, konja, konopac za penjanje i nekoliko đuladi za vežbanje. Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje je na skupštini 7. aprila 1891. godine dobilo novi naziv – Beogradsko gimnastičko društvo Soko. Tako se Srbi uključuju u sokolski pokret.

Sokolska ideja se pojavila u Češkoj kao opštenarodni pokret u traganju za novim oblicima otpora germanizaciji, s ciljem jačanja nacionalne svesti, kao sredstvo borbe za kulturnu autonomiju, oslobođenje i sveslovensko ujedinjenje. Osnivač sokolstva bio je dr Miroslav Tirš. On je sa saradnicima 1862. godine osnovao „Praško televežbeno društvo“. Na predlog njegovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, društvo je dobilo ime Sokol, inspirisano vrhunskim osobinama te ptice. Sokolsku ideju su prihvatili i ostali slovenski narodi koji su bili u sastavu Austrougarske. Osnivaju se brojna sokolska društva koja se udružuju u sokolske saveze a zatim pristupaju sveslovenskom sokolskom pokretu. „Osobito živ rad razvilo je srpsko Sokolstvo posle prvog slovenskog sleta u Pragu 1907. godine“, piše štampa. Uporedo sa Sokolom delovala je u Srbiji od 1892. godine i gimnastička organizacija „Dušan Silni“. Dve organizacije su se spojile 1910. godine u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni“. Starešina je bio Stevan Todorović.

Tokom prve polovine 20. veka sokolstvo je postalo sistem fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama i vojnim akademijama u Srbiji. Stvaranjem Jugoslavije formiran je Jugoslovenski sokolski savez pod geslom „jedna država, jedan narod, jedno sokolstvo“.

Gordana Milojković,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Sa sadašnjom fudbalskom organizacijom, čiji rad prate afere oko prodaje igrača, i nedefinisanim statusom klubova Srbija će i dalje biti na repu organizovane Evrope

Sve računice, sa tek završenog 13. finalnog turnira šampionata Evrope u fudbalu u Švajcarskoj i Austriji još nisu izvedene, ali prve kalkulacije nagoveštavaju da će učesnici podeliti oko 300 miliona evra. Nas tamo ni ovog puta nije bilo. A da smo kojim slučajem, kao pre osam godina u Holandiji igrali samo u prvom krugu takmičenja, pripalo bi nam između sedam i deset miliona evra.

Za nas je to bila još jedna nemoguća sportska, ali i ekonomska misija. Fudbal jeste sportska disciplina, ali i igra u kojoj se poslednjih decenija pravi veliki biznis u svetu. Ko to ne uoči i valjano se ne spremi za sve oštriju konkurenciju, ispada i ostaje da tavori na dnu sportske i ekonomske Evrope, pa i sveta, upozorava Dragan Popović, konsultant Fudbalskog saveza Srbije za licenciranje, vlasnik i direktor revizorske i konsultantske kuće BDO BC Eksel u Beogradu.

’’Sve ovo što se poslednjih godina, pa i decenija, dešava u našem fudbalu samo je verna slika zbivanja u našem društvu, a potom i samoj fudbalskoj organizaciji. Imamo veoma slabu prvu ligu, u kojoj se nameštaju rezultati, potkupljuju sudije i organizaciju kojoj nije mnogo stalo do podmlatka i razvoja fudbala kao sportske igre. Gotovo sve je podređeno interesima manjeg broja ljudi okupljenih oko klubova i fudbalskog saveza, koje sve drugo više privlači osim sportskih motiva”, kaže naš sagovornik i dodaje da fudbalske organizacije zemalja poput Engleske, Italije, Nemačke, Španije ili Holandije rade kao savršen mehanizam poštujući sva pravila – od sportskih do društvenih. Za razliku od njih, kod nas je sve u znaku čistog diletantizma i proizvoljnosti.

Pravo i defektno tržište

Fudbal nikada nije bio popularniji u svetu, za šta su najzaslužniji fudbalski biznismeni. Oni su razumeli multidisciplinarnost fudbala i profesionalizovali sve vitalne funkcije, omogućivši višestruku zaradu od navijača, TV prava i od mnogobrojnih komercijalnih ugovora. Za Evropu je fudbal veliki biznis, poput bankarstva, automobilske industrije ili turizma. Ulažu se velike pare, ali i stiču još veći profiti. I sve mora biti transparentno. Naravno, i u takvim uslovima ima ’’rada ispod žita’’ kao što je bio slučaj u Italiji pre koju godinu. Ali, čim se to otkrije označi se kao kriminalno delo i oštro sankcioniše, ističe Popović. ’’Prošle godine pet pomenutih fudbalskih liga imalo je ukupan prihod od 13,6 milijardi evra. Engleska, recimo, 1,7 milijardi, a Holandija, kao najmanja, oko 390 miliona evra. Veliki ’’Real Madrid’’ obrće 350, a ’’Mančester junajted’’ – 320 miliona evra. To su velike pare i za finansijske prilike zemalja u kojim igraju i – posluju. A šta to kazuje? Da tamo gde se obrće veliki novac moraju postojati pravila igre, a to znači – tržište“, naglašava naš sagovornik i kao najvažnije ’’igrače’’ na toj pijaci pored fudbalera, sudija i vlasnika klubova, navodi i gledaoce na terenu, velike sponzore, sve one koji se reklamiraju oko igrališta… pa do gledalaca ispred malih ekrana i onih koji kupuju reklamne proizvode velikih klubova.

Istovremeno, na svim utakmicama prve lige Srbije, osim kada je u pitanju sve manje posećeni derbi ’’Crvene Zvezde’’ i ’’Partizana’’, okupi se par hiljada gledalaca. Nema sponzora, televizije, velikih igrača i para… ali, objašnjava Popović, to ni izbliza ne znači da ne postoji tržište. Ima ga, ali je defektno, svedeno na sivu zonu i prodaju sve mlađih igrača. Vlasnicima i trenerima naših klubova nije najvažnije da stvore tim za Evropu i velike sportske i poslovne domete, već da lansiraju po nekog talentovanog igrača i da ga – prodaju. Evropa, ne samo zato što je bogata, čini to sasvim drugačije. Onog časa kada su čelnici UEFE, evropske kuće fudbala, primetili da im pojedini sportovi, poput košarke, odbojke, rukometa i tenisa odvlače gledaoce, a i bogate sponzore, odlučili su da fudbalu, kao značajnom delu industrije zabave postave pravila kojih se svi moraju pridržavati. Projekat licenciranja klubova za takmičenje u UEFA kupovima je najveći projekat u njenoj pedesetogodišnjoj istoriji.

Fudbalske zapovesti

Kriterijuma nema mnogo, upola manje od božjih zapovesti, ali njih moraju poštovati i ateisti. Prvu grupu, pored plasmana u evropskim takmičenjima, čine i zahtevi da se raspolaže sa tri selekcije igrača mlađih od 18 godina, profesionalnim trenerima, fizioterapeutima, psiholozima i drugim stručnjacima koji će voditi računa o pravilnom razvoju mladih igrača i na terenu i van njega. Drugi kriterijum je administrativni. Poslovanje kluba mora biti regulisano po nacionalnim, ali i međunarodnim pravilima. Svaki klub koji želi u evropsko takmičenje mora imati profesionalnog direktora, knjigovođu, pa i posebnog čoveka za odnose sa javnošću. Treći se odnosi na pravni aspekt. Sve što se radi, od ugovora sa igračima, do imovine, mora biti ’’čisto’’.

Četvrti kriterijum se može nazvati infrastrukturnim. Klubovi moraju raspolagati odgovarajućim igralištem, svlačionicama, sobama za zvaničnike, novinare, komunikacionim vezama… ali i odvojenim toaletima za muškarce i žene. Konačno, peti se odnosi na finansije i zauzima čak 165 od ukupno 200 stranica teksta o pravilima licenciranja. U njemu je bezmalo sadržano sve što i za preduzeća – od izmirivanja obaveza prema igračima i zaposlenima, do obaveza prema drugim klubovima i državi. Porez se mora platiti ma koliki bio iznos, a izveštaj o tome da li je sve finansijski ’’čisto’’ podnosi nezavisan revizor na osnovu utvrđenih pravila.

’’To se čini zbog investitora’’, objašnjava Popović, ’’koji su našli interes da ulažu u fudbal ili da se reklamiraju. Oni ne mogu sebi da dopuste uvlačenje u neke nečasne poslove. Mi, nažalost, ne spadamo u tu grupu zemalja. Otuda i povika na UEFU ovih dana što nije dozvolila ’’Zemunu’’, kao finalisti našeg kupa, da igra u kvalifikaciji za njenu ligu, jer nadležnom organu evropske kuće fudbala nisu dostavili na vreme valjan finansijski izveštaj ili se u njemu revizor ogradio od onoga što je našao. I tu je za ’’Zemun’’ bio kraj ovogodišnje fudbalske priče bez obzira na sportski rezultat.“, predočava Popović, upozoravajući da se moramo što pre povinovati zahtevima UEFE, kao i sama država pravilima EU, jer je to u našem interesu.

FSS nije prepoznao u licenciranju šanse za razvoj, već se opredelio da u primeni tog projekta ’’podilazi’’ onim strukturama u fudbalu koje sve tumače arbitrarno i voluntaristički, što ima za posledicu probijanje rokova, relativiziranje pravila i propozicija i vršenje pritiska na eksperte i komisije. Sa aferama oko prodaje igrača, tuča i pogibija na stadionima, nerešenih imovinskih i drugih pitanja, crnih fondova ili podmićivanja sudija nigde nećemo stići, pogotovo ne do velikih takmičenja poput Lige šampiona ili Evropskog prvenstva. Potrebna je ozbiljna, radikalna reforma fudbalske organizacije i definisana strategija razvoja, zaključuje Popović.

Lazar Stanković,

broj45/46, jul/avgust 2008.

Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.

B&F: Šta su vrhunski sportisti spremni da urade za ostvarivanje dobrog rezultata i koje su posledice takvog ponašanja?

Stevan Buković: Poznata je stvar da su sportisti do tridesete godine zdraviji, a da nakon toga imaju više zdravstvenih problema u odnosu na prosečnu populaciju, jer vrhunski sportisti tokom procesa treninga i utakmica ulažu veliki napor i više se troše. Naravno, briga o sopstvenom zdravlju je individualna i to važi i za sportiste: ima pojedinaca koji o njemu izrazito vode računa, ali i neodgovornih. Do sportskih povreda koje presudno utiču na karijeru dolazi uglavnom zbog podcenjivanja neke naizgled bezazlene povrede.

B&F: Šta je danas drugačije u profesionalnom sportu u odnosu na vreme od pre trideset godina?

S. Buković: Mora se istaći da sportisti kod nas nikada nisu bili kvalitetno medicinski zaštićeni. Ni u jednom sportu ili klubu nije se o tome mnogo vodilo računa. Znam više situacija kada je neki igrač bio povređen, pa je zbog nedostatka uslova ili truda ostao onesposobljen pred neku značajnu utakmicu. Ili bude tretiran preko noći, pošto se nije na vreme reagovalo.

Ranije je postojao Institut za sport u Košutnjaku gde su sportisti bili pregledani. Tamo su odlazili pre svega ozbiljni klubovi i reprezentacije koje su psihofizički testirali svoje takmičare pred nastupe u inostranstvu. Na osnovu takvog ispitivanja mogli smo tačno da pretpostavimo krajnje domete i ambicije nekog sportiste. Nažalost, tako se sada retko gde radi, pogotovo što ne postoji standardizacija koja bi važila za sve sportove.
Kod nas postoji preko stotinu različitih sportskih saveza i svaki funkcioniše prema pravilima određene međunarodne organizacije kojoj pripada. U svakoj zemlji se moraju uzeti u obzir različite vrste treninga i opterećenja, raspored takmičenja i usvojena međunarodna i nacionalna pravila. Na primer, profesionalni fudbalski timovi u Engleskoj imaju po tri zvanično zaposlena lekara. A negde nema ni jednog. Brazilski olimpijski komitet ima institut na kome 180 lekara radi samo sa nacionalnim selekcijama na njihovom lečenju, organizovanju, profilisanju i planiranju opterećenja treninga.

B&F: Rekli ste da nakon završetka karijere sportista ima više zdravstvenih problema od prosečnog čoveka. Kako to može da prevaziđe?

S. Buković: Bavljenje fizičkom aktivnošću se ne sme naglo prekinuti, već postepeno smanjivati. Na primer, vaterpolisti su tokom treninga pod ogromnim naporom jer je to jedan od najtežih sportova. Oni jedu velike količine hrane i u stanju su da za 15 dana dobiju 15 kila ukoliko odsustvuju sa treninga. Takođe, mnogi sportisti veruju i u svakakve rituale konzumiranje hrane i pića, što je veoma slično dopingu.

B&F: Kad smo već kod dopinga, kakve su mogućnosti modernih tehnologija za njegovo suzbijanje?

S. Buković: Sve više se istražuje i tehnologija je sve naprednija. Sada postoje takve laboratorije i ispitivanja koja mogu do šest meseci unazad da otkriju ako je neko koristio nedozvoljene supstance. S druge strane, u mnogo čemu što se danas konzumira ima zabranjenih supstanci – najpoznatji primer su kapi za nos koje su dostupne svakome ali u sebi imaju sastojak koji je na listi za doping.
Uprkos tome, koliko god tehnologija napreduje, oni koji se dopinguju su uvek korak ispred. Postoje sportisti koji su u stanju da daju život za osvajanje zlatne medalje. Dopingom zalazimo iza naših rezervi – praktično raubujemo sopstveni organizam.
Nažalost, doping je postao neodvojiv od savremenog sporta.

B&F: Kad klupski lekar uoči povredu i preporuči lečenje, koliko se sportisti pridržavaju propisane terapije?

S. Buković: Tu ima raznih paradoksa. U krajnjoj liniji sportista odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali on najčešće nije svestan svih posledica. Drugo, sportska motivacija za učešće u nekom velikom takmičenju je ogromna. Viđao sam sportiste koji su za tri dana prevazilazili ono što drugi nisu mogli za dva meseca, ali se kasnije ispoljilo koju su cenu zaista platili.

B&F: Činjenica je da se stalno postižu sve bolji rezultati, sa ili bez dopinga.Gde je onda realna granica ljudskih fizičkih mogućnosti?

S. Buković: Danas nasledne karakteristike određuju kojim ćemo se sportom baviti. Košarkaši, odbojkaši i plivači su svi sad dvometraši, skakači u vodu su niski zbog obrtnog momenta, crnci su eksplozivniji i imaju više mišićne mase od belaca…
Selekcija je toliko napredovala da proizilazi da neko ko je najbliži zdravstvenom proseku ne bi mogao da se bavi nijednim sportom. Bitna je i činjenica da se sa treningom ranije počinjalo sa 12-13 godina a danas već sa 6 godina starosti. Često se dešava da sportista na početku dvadesetih već ima 12 godina sportskog staža, koji se može nazvati i radnim.

B&F: To je posledica velike ambicije koja postoji kod roditelja. Da li veliki klubovi saopštavaju roditeljima način na koji treba usmeravati decu?

S. Buković: Ne treba biti u zabludi. Klubove pre svega interesuje rezultat, koji je merilo svega. Često sportistima upravljaju menadžeri, pa se dešava da umesto boljeg igrača nastupa onaj sa boljim menadžerom. Znam da zvuči crno, ali pre bi se moglo reći da je sport današnjice siv, sa pojedinačnim odstupajućim slučajevima. Za discipline koje su profesionalizovane u poslednjih nekoliko decenija, poput fudbala, teško da bi se više moglo reći da je reč o sportu. U suštini jeste igra sa loptom, ali toliko novca i velikih uloga je oko nje da sportski momenat gotovo više i ne postoji. Sport kao industrija je peta po obrtu novca u svetu. Čak i amaterski sport karakterišu sve veća odricanja i pojava dopinga.

B&F: Koliko je takvom stavu sportista doprineo odnos trenera i lekara prema njima?

S. Buković: Njihov uticaj je svakako od velikog značaja, mada ne postoji neko generalno pravilo. Treba razumeti da i treneri imaju sportsku i novčanu motivaciju. Međutim, ogroman je uticaj koji ima porodica. Kod onih porodica gde postoji generacijska tradicija profesionalnog bavljenja sportom, možete videti mlade ljude koji se osećaju primoranim da tu tradiciju nastave i zato su nezadovoljni. Postoji i druga mogućnost, kada dete samo bira bavljenje nekim sportom, zato što je iskreno zainteresovano.

B&F: Šta se onda desilo sa onim sloganima da je sport život i izvor zdravlja? Kako biste Vi, kao sportski lekar, preporučili ’’običnim’’ ljudima bavljenje fizičkom aktivnošću?

S. Buković: Reći ću vam jednu anegdotu. Kada su svojevremo pitali Čerčila, koji je bio pozamašnih dimenzija, uvek pušio tompuse i pio viski, kako je uspeo da doživi duboku starost, on je odgovorio: ’’Nikad se nisam bavio sportom.’’

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Jednačina po kojoj su dobra sportska postignuća rezultat napornog rada sportiste i njegovih genetskih predispozicija, u savremenom sportu dobila je još jednu promenljivu čija vrednost direktno utiče na krajnji rezultat: primenu nauke u kreiranju sportskih priprema i razvoju adekvatne sportske opreme.

Od početka dvadesetog veka sportska dostignuća u različitim disciplinama se intenzivno prate i beleže a karakteriše ih konstantan napredak. Amerikanac Don Lipinkot 1912. godine istrčao je 100 metara za 10.6 sekundi i postavio svetski rekord. Skoro ceo vek kasnije, Usain Bolt sa Jamajke istu razdaljinu pretrčao je za 9.72 sekunde. Razlika je još očiglednija ukoliko se posmatraju rezultati koje su ostvarili profesionalni dizači tegova. U najjačoj kategoriji, takmičari težine preko 105 kg u protekloj deceniji napredovali su sa 140 kg koje je nemac Herman Gorner podigao iznad glave 1919. godine, sve do 263.5 kg – rekord iz 2004. godine Iranca Hoseina Rezazadeha. Teško je poverovati da su sportisti toliko napredovali u rezultatima samo zahvaljujući upornosti i promeni načina treniranja, pa se neminovno postavlja pitanje koliko su tome doprinele savremena nauka i tehnologije – počev od različitih dodataka u ishrani sportista, preko sportske opreme i pomagala, do preciznih elektronskih uređaja koji mere i verifikuju ostvarene rezultate.

Možda i najbolji primer velikog uticaja modernih istraživanja i razvoja novih sportskih pomagala na mogućnosti i dostignuća jednog sportiste predstavljaju proteze od ugljeničnih vlakana Oskara Pistoriusa, koje su ovom sportisti omogućile da se, nakon velike borbe, kvalifikuje za letnje olimpijske igre 2008. godine. Naime, ovaj dvadesetjednogodišnji predstavnik Južne Afrike rođen je sa poremećajem koji je uslovio amputaciju njegovih nogu u predelu potkolenice u najranijoj mladosti. Uprkos tome, Oskar se kao srednjoškolac aktivno bavio ragbijem, vaterpolom i tenisom, a nakon povrede kolena trčanje postaje njegova nova strast: postao je višestruki osvajač medalja i svetski rekorder na 100 i 200 metara na takmičenjima parolimpijade.

Kako je čovek bez donjeg dela nogu uopte došao u poziciju da tako nešto ostvari? Odgovor je u karakteristikama njegovih proteza koje ne samo da u potpunosti nadoknađuju njegov fizički nedostatak, nego mu, po mišljenju brojnih sportskih stručnjaka, čak daju i prednost nad sportistima čiji su udovi u potpunosti zdravi i sa kojima se prvi put takmičio prošle godine. To je uzrokovalo i detaljnije razmatranje proteza kojima se služio i inicijativu Internacionalne asocijacije atletskih federacija (IAAF) da se promene takmičarska pravila u cilju zabrane upotrebe bilo kakvih pomagala kojima se omogućava prednost takmičarima koji ih koriste. Naime, zahvaljujući elestičnosti kojom proteza imitira funkcije skočnog zgloba, njenim korišćenjem je moguće trčati poput zdrave osobe, ali je stručni tim utvrdio i da ona obezbeđuje duži korak i, prirodno, ne podleže zamoru kao ljudski mišići. Pozivajući se na ove zaključke, IAAF je isključila Pistoriusa iz svih takmičenja na kojima je bio prijavljen kao takmičar bez invaliditeta, ali je takva odluka poništena na sudu u maju ove godine, što mu je otvorilo vrata i za kvalifikacije za učešće na Olimpijadi u Pekingu. U obrazloženju sudske presude je navedeno da iz analize ukupnih prednosti i nedostataka ugljeničnih proteza proizilazi da se međusobno potiru, odnosno da se pogodnosti elastičnih pomagala prilikom trčanja anuliraju nemogućnošću brzog starta.

Oko jastreba

Među aktuelnim primerima zanimljiv je i tenis koji je, za razliku od većine drugih sportova, tek nedavno ’’poklekao’’ pred tehnološkom revolucijom. Usled sve bržeg tempa ove igre otežano je njeno praćenje pa su sve češće diskutabilne situacije u pogledu dobrih i aut lopti. Prelomni trenutak verovatno predstavlja meč četvrtine finala U.S. Opena 2004. godine između Serene Vilijams i Dženifer Kaprijati. Tokom trećeg seta, sudija je napravio grešku preinačivši odluku linijskog sudije, što je kasnije Serenu koštalo pobede a zvaničnike turnira primoralo da se javno izvine oštećenoj teniserki.

Marta 2006. godine predstavljena je elektronska pomoć suđenju u belom sportu u vidu tehnologije koja beleži kretanje loptice po terenu i, predstavljajući simulaciju kretanja loptice sudijama, pomaže prilikom utvrđivanja mesta na kom je loptca dotakla teren. Sistem nazvan Oko jastreba (Hawk – eye) čini veći broj kamera koje se nalaze oko teniskog terena i prikupljene informacije o kretanju loptice šalju kompjuterima na obradu. Sistem može da odredi poziciju loptice u svakom trenutku meča, sa greškom koja u proseku iznosi 2 do 3 mm. Hawk-eye je preuzet iz kriketa, primenu je našao i u bilijaru, a trenutno se razvija i varijanta za praćenje fudbalskih utakmica. Osim praćenja pozicije lopte, ova tehnologija pogodna je za kreiranje različitih statistika meča i njihovih prezentacija publici. Takođe, sistem je u mogućnosti da izračuna brzinu loptice u bilo kom trenutku, upoređuje servise i utvrđuje njihove šeme, kreira pravila postizanja as poena i beleži brzinu kretanja svakog igrača. Povezivanjem sistema kamera i kompjutera sa velikim ekranima, publici na samom stadionu mogu se pružiti različite informacije i grafički predstaviti statistika meča pa i ponovo prikazati najinteresantnije situacije. Trošak u potpunosti implementiranog sistema iznosi oko 25 hiljada američkih dolara nedeljno.

Novine u samom načinu igre podrazumevaju prava učesnika meča da zatraže proveru sudske odluke uz pomoć Hawk-eye sistema. Svaki igrač ima pravo na dve provere regularnosti sudskih odluka tokom jednog seta. Ukoliko sistem potvrdi procenu igrača koji ga je pozvao, igraču se ne smanjuje ukupan broj dozvoljenih poziva. Većina igrača je pozdravila upotrebu ovog sistema, dok je njegov najljući protivnik za sada Rodžer Federer koji smatra da je sistem neprecizan i da njegov razvoj predstavlja puko bacanje novca.

Zdravlje na usta ulazi

Ishrana vrhunskih sportista predstavlja posebno poglavlje u pravilniku kvalitetnih sportskih priprema. Sam sastav hrane koju sportista unosi utiče na količinu energije i snage koju će njegovi mišići proizvesti. Izolovanje i sinteza samo potrebnih hranljivih materija dovela je do razvoja novih oblika hrane za sportiste, koja se sve češće javlja u vidu energetskih pića, štanglica i proteinskih rastvora.

Sportisti tokom napornih teninga često koriste energetske izvore bogate proteinima iz organske soje. Proteini soje, budući da nisu životinjskog porekla, proizvode manje amonijaka u telu koji utiče na iscrpljenost mišića. Naučnici su utvrdili da proteini koji potiču iz surutke predstavljaju još bolji energetski izvor jer ih telo brzo prihvata, pogotovo nakon napornih treninga kada su mu najpotrebniji. Izolovanjem isključivo zdravih masti iz lešnika i različitih semenki koje najčešće ulaze u sastav energetskih štanglica, nutricionisti su sportistima pružili koncentrisan izvor energije, koji ne bi trebao da ima štetne posledice po srce i utiče na nivo šećera u krvi.

Bilo da se radi o individualnom ili ekipnom sportu, iza velikog uspeha nikada ne stoji samo pojedinac. Sportisti su danas zapravo predstavnici velikih timova stručnjaka različitih profila, jer zahtevi koje moraju da ispune su sve složeniji i strožiji, a čini se da ih upravo diktira naizgled sporedni faktor jednačine sa početka – primena nauke i tehnologije u sportu.

Miloš Kosić,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Izjave nadležnih da je dilema o razvijanju vrhunskog ili rekreativnog sporta u Srbiji lažna zvuče kao odličan politički marketing, koga od domaće realnosti razlikuje jedino sitnica da od državne politike nemaju mnogo koristi ni vrhunski sportisti, ni njeni ostali žitelji, posebno deca i mladi.

Prve asocijacije na sport su trčanje, sloboda, vrline, zdravlje, apolitičnost… Kako onda fizičku povezati sa političkom kulturom, sa uticajem države i interesom? Kao što nas uči istorija, država se oduvek mešala u sport, bilo da je putem njega promovisala pozitivne društvene vrednosti – od prihofizičkog zdravlja do razvijanja timskog duha, ili ga zloupotrebljavala u cilju manipulisanja masom, što najbolje oslikava krilatica “Panem et circensens” (hleba i igara).

Ova dvostruka državna igra aktuelna je i danas, jedino što zbunjuju zdravstveni pokazatelji da vrhunski sportisti kraće žive i toliko su opterećeni da neki čak umiru na vrhuncu karijere. Ali to je već priča o velikom novcu koji se vrti oko vrhunskog sporta i njegovoj ceni koju plaćaju sami sportisti. Ako se vratimo zdravlju kao društvenoj vrednosti, ono se ističe i kao jedan od prioriteta Ministarstva sporta i omladine, posebno kada je u pitanju revitalizacija zanemarenog fizičkog vaspitanja dece u Srbiji. Međutim, koliko je ta briga stvarna a koliko deklarativna, možda budi sumnju i detalj na zvaničnom sajtu nadležnog ministarstva, čiji se autori nisu potrudili ni da isprave gramatičke greške u sledećem pasusu: “Дугорочни циљ Министарства омладине и спорта је развој спорта у Србији, уз обезбеђивање бољих услова за бављење професионалне спортисте, али и развој рекреативног и школског спорта, који је база из које се регрутују будући шампиони’’.

To što pojedinci ne znaju gramatiku, svakako nije argument za tvrdnju da našoj državi nije stalo do razvoja sporta. Šta više, ove godine su budžetska sredstva za rad nadležnog ministarstva uvećana za više od 450 miliona dinara, dok su ona namenjena Antidoping agenciji Srbije umanjena za oko pet puta (sa prošlogodišnjih 86.470.000 na 15.067.000 u 2008. godini), što bi logično upućivalo na zaključak da je država u neverovatno kratkom periodu bravurozno suzbila korišćenje nedozvoljenih supstanci među domaćim sportistima. Ali suočeni sa iskustvom da logika u domaćoj politici nikada nije pretezala, kao ni korišćenje pouzdane statistike, obratili smo se za komentar Nenadu Dikiću, direktoru Antidoping agencije, koji nam je kratko objasnio da je pomenuti podatak greškom objavljen. Dakle, podaci o utrošku budžetskih sredsta za razvoj domaćeg sporta su dostupni na zvaničnim sajtovima, samo što niko ne garantuje za njihovu pouzdanost.

Model bez pokrića

Iako se klubovi i sportski radnici finansiraju iz budžeta, evidentna je težnja da se od sporta napravi profitna industrija. Ministarka Samardžić tvrdi da je dilema vrhunski ili rekreativni sport lažna, jer je rekreativni sport potreban kao model ponašanja, a vrhunski kao magnet za pojedince. Model ponašanja bi trebalo da bude nešto što je dostupno svima. Naši stariji sugrađani se sećaju vremena kada su rekreativci mogli da treniraju besplatno, dok danas za ovo zadovoljstvo morate odvojiti oko 20 evra mesečno samo za članarinu u nekom klubu, bez prateće sportske opreme. Rukvodstvo klubova dovedeno je u situaciju da brine isključivo o likvidnosti, a pojedinci koji žele da otvore klub tretiraju se po Zakonu o sportu kao privatni preduzetnici (član 31). To znači da čak i od entuzijaste koji želi da prenosi svoje znanje drugima pravite kapitalistu, koji mora da brine o profitu. Ova knedla zastala je u grlu mnogim pojedincima koji su se zalagali da na neki način promene situaciju. Sredinom devedesetih, a i početkom demokratske tranzicije, bili smo zatrpani raznim aferama oko prljavog kapitala u fudbalu, ali i žalopojki vrhunskih sportista na sistem – počev od svima poznate Olje Jeftić koja je, iako svetski priznata atletičarka, dugo živela kao podstanar (da bi od opštine Užice na kraju dobila na korišćenje stan od 35 m2), preko bacača kugle Dragana Perića koji je pretio da će se zapaliti u centru Beograda, do Danilovića i Divca koji su ogorčeni napustili vodeće funkcije u ’’Partizanu’’ sa porukom da država nije u stanju da zaštiti ljude koji ulažu u sport. Povrh svega, i dalje je teško utvrditi ko finansira određene klubove, poreklo tog novca, ali i ko kontroliše ceo ovaj proces. Stručnjaci smatraju da pored nečistog kapitala, i nemogućnost utvrđivanja vlasničke strukture klubova organizovanih kao udruženja građana koči privatizaciju. Uprkos tome, ova godina trebalo bi da bude presudna u tom pogledu, a listajući novine došli smo do zaključka da je ministarka Samardžić – Marković uverena u uspeh poduhvata, osim jedne sitnice: “Privatizovati se može samo ono što je državni udeo u nekom sportskom društvu ili klubu i zbog toga pre svega mora da se iskaže državna investicija u sportu, koju nije lako utvrditi” .

Ostaje pitanje da li će se posle privatizacije sport decentralizovati ili će i dalje veći deo prvoligaških takmičenja izgledati kao kup Beograda (u fudbalu samo 10% najboljih klubova nisu iz prestonice). Za sada samo u nezvaničnim razgovorima možete saznati da su sportski klubovi u pojedinim gradovima dovedeni do prosjačkog štapa, poput Kraljeva čija hala ne ispunjava kriterijume košarkaških propisa te se u njoj ne mogu igrati ozbiljnije utakmice (podsetimo samo da nam je ovaj grad, između ostalih, podario Divca i Miloša Babića).

Prvo skoči, pa reci “hop”

Kako smo pomenuli, postoji razlika između vrhunskog i rekreativnog sporta. U suštini samo nadareni pojedinci mogu biti vrhunski sportisti, ali ako ne spadate u kategoriju atletski građenih alternativa vam je rekreativni sport. I zaista, zbog porasta bolesti koje su u direktnoj vezi sa nekretanjem (kardiovaskularne, dijabetes i sl.) ceo svet se okrenuo zdravom životu – pravilnoj ishrani i vežbanju. Kod nas je pre nekoliko meseci Republički zavod za zdravstveno osiguranje doneo odluku da gojazna deca o trošku zdravstvenog osiguranja mogu da provedu tri nedelje godišnje u nekom od rehabilitacionih centara. Ali zar nije bolje lečiti uzroke, a ne posledice? Tako Japanci, koji imaju veoma razvijen, za nas pomalo i mučiteljski, kult fizičkog vežbanja od malih nogu, spadaju u jednu od najzdravijih nacija sveta (ako zanemarimo one koji se ubijaju zbog lošeg dana na berzi). Kod nas je situacija sa fizičkim obrazovanjem drugačija. Stanje vam ne možemo brojčano predstaviti zato što u Srbiji ne postoji evidencija sportskih objekata, sportista i trenera. Ono što znamo je da deca u osnovnim i srednjim školama imaju obavezno fizičko vaspitanje. U vreme krize devedesetih beogradske škole imale su slabo funkcionalne fiskulture sale, one koje su ih uopšte imale. Neke od sala “otimane” su od ovih institucija i dobijale su drugu namenu. Kako smo smenili vlast i počeli da uređujemo društvo, veliki broj školskih sala je saniran, ali u razgovoru sa mladima saznaćete da se na fizičko vaspitanje gleda kao na fakultativno. Sama autorka ovog teksta u nekadašnjoj XI Beogradskoj (sportskoj) gimnaziji uspešno je cele godine izbegavala fizičko i imala odličnu ocenu. Svakako, nije država ta koja treba da vas “bije po ušima” da uradite nekoliko sklekova, ali njena svrha u pogledu školstva jeste da napravi najoptimalniji program rada, ili ako već to ne može – da ga uskladi sa elementarnim standardima. Gledano ovako, može se reći da je naš program fizičkog vaspitanja u školama zastareo i nefunkcionalan. U mnogim ex socijalističkim društvima je u toku tranzicije rekonstruisan i ovaj vid obrazovanja. Primera radi, Slovenija je zajedno sa reformom školstva promenila način realizacije programa fizičkog vaspitanja, ali mu i povećala fond časova na 834, što ga svrstava odmah iza maternjeg jezika i matematike. Naš program fizičkog vaspitanja u školama ovu materiju i dalje svodi na stvaranje mrtvog fonda sportsko-tehinčkih umeća i veština koje su u realnom životu neprimenljlive.

No, sve ovo ne znači da je postojeći sistem potpuno neefikasan. Crnu sliku stanja našeg sporta povremeno osvetle uspešni pojedinci, jedini savremeni heroji nacije, ali i pokušaji sprovođenja reformi. Međutim, zi napori deluju poput građenja kuće od krova, s obzirom na situaciju nasleđenu iz poslednje dekade prošlog veka. Za to odgovornost ne snosi samo nadležno ministarstvo, niti su nam krivi zločesti kapitalisti (jer je širom sveta sport postao biznis), već odbijanje da počupamo korov i raščistimo teren pre nego što počnemo da gradimo pomenutu kuću.

Marija Dukić

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Kako osnovati sportsko društvo u Srbiji i kasnije uživati u svim akcijama koje će ono organizovati? Ili, još bitnije pitanje za sve buduće gazde, kako izvući dobar profit iz nekog sportskog kluba?

Prema još uvek važećem Zakonu o sportu, prilikom osnivanja sportskog društva kao udruženja građana nije neophodno imati početni ulog. Međutim, u prijavi za osnivanje obavezno treba navesti adresu sedišta, način obezbeđivanja stručnog rada (volonterski, ugovorom o delu ili stalnim radnim odnosom), kao i sportske objekte koji će se koristiti. Znači, potrebno je da se makar tri lica sastanu, dogovore i naprave osnivačku skupštinu, na kojoj će biti ustanovljen statut društva. Prijava i statut moraju da budu potvrđeni u Ministarstvu omladine i sporta, a osnivačka taksa iznosi tri hiljade dinara.

Prema statutu Sportskog saveza Srbije, prihodima sportista i sportskih stručnjaka smatraju se i zarade sportista amatera, stipendije i hranarine koje se ostvaruju preko sportske organizacije. Član SSS-a može postati svako sportsko društvo koje plati pristupnicu i potpiše ugovor o pridruživanju.

Za prave ljubitelje sporta najidealnije rešenje je osnivanje neprofitnog udruženja, poput nekih najpoznatijih domaćih planinarskih društava. Potrebno je da se na istom mestu skupi što više interesenata koji će imenovati osnivača, predsednika i sekretara društva čiji će svi eventualni prihodi, dobrovoljni ili ostvareni putem simbolične članarine, biti upotrebljeni za nabavku opreme, opremanje ili iznajmljivanje prostorije, kao i organizovanje zajedničkih putovanja. Ovakva udruživanja najviše imaju šanse da uspeju, zato što okupljaju istinske zaljubljenike svih uzrasta. Naravno, i takvo društvo treba pravovremeno prijaviti u Ministarstvo sporta, kao i odgovarajućem sportskom savezu.

Bildovanje novčanika

Ipak, privatna inicijativa u sportu obično se odnosi na rukovođenje profitnim klubovima.
Poslednjih godina svedoci smo masovnog osnivanja novih teretana, fitnes i velnes centara, u skladu sa aktuelnim svetskim trendom negovanja zdravog života i oblikovanog tela.

Da bi teretana normalno funcionisala trebalo bi da ima makar desetak sprava za vežbanje, a i tada se smatra malom. Među dobavljačima profesionalne sportske opreme ne možete naći nijednu novu spravu, ili samo klupicu sa šipkama i kompletom tegova, ispod cene od 200 evra. Komplikovanije naprave, trake za trčanje sa raznim meračima, bicikli i sprave za više različitih vežbi, koštaju i preko hiljadu evra. Međutim, među nabavljačima opreme postoji i nekoliko firmi koje nude polovne sprave, po znatno jeftinijoj ceni. Oni takvu opremu dobijaju od svojih stalnih mušterija, prilikom redovne zamene. Naravno, izgled te opreme, a delimično i njena sigurnost, u tom slučaju sigurno neće biti na zavidnom nivou. Takva opcija obično je izbor onih malih, ’’podrumskih’’ teretana, namenjenih vlasniku i njegovom uskom krugu prijatelja. Slične vežbaonice bile su izuzetno rasprostranjene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je kod nas stigao kult vežbanja i bildovanja, sa sve reklamama za proteinske preparate sa slikom nasmejanog Petra Čelika na zadnjoj strani omladinskih magazina.

Teretanu može otvoriti bilo koje lice sa završenom srednjom školom, a Zakon propisuje da instruktor može biti samo stručno lice. Ipak, rad ovih objekata je izuzetno retko kontrolisan. Cena korišćenja njihovih usluga samo u Beogradu razlikuje se od 100 dinara po terminu do nekoliko stotina evra mesečno u ekskluzivnim centrima, koji uz vežbanje nude i različite vidove relaksacije, od masaže do saune. Računica koju budući vlasnici moraju da savladaju, samim tim, prilično je rastegljiva. Za najveću zaradu, kao i u mnogim drugim oblastima, neophodno je veliko ulaganje, što znači da je ipak potreban i veliki početni kapital.

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Onoliko koliko skandiranje navijačke mase na stadionu pruža upečatljiv i spektakularan prizor, toliko ponašanje grupe razularenih fanova nekog sportskog tima mođe poprimiti razoran karakter. Ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, antisemitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Kada se ponašanje navijačke grupe otme kontroli, tada ono podleže svim pravilima i zakonitostima koje karakterišu ponašanje rulje ili gomile. Kako objašnjava Gistav le Bon, čuveni sociolog, grupa postaje gomila samo ’’pod određenim okolnostima, kada ta kritična masa ljudi dobija nove karakteristike, veoma različite od onih koje imaju individue koje sačinjavaju tu grupu’’. Osećanja, misli i akcije počinju da se šire grupom kao zaraza, dok svi ne počnu da delaju na identičan način. Psihološki, grupa počinje da funkcioniše po principima koji potiču iz nesvesnog dela ličnosti i na videlo izlaze instinkti i nagoni primitivnog čoveka. Pripadnost grupi donosi i anonimnost kao neograničenu moć i oslobađanje od lične odgovornosti. Takođe, fenomen sugestibilnosti je izraženiji u stanju gubitka ličnog identiteta, pa tako čovek postaje prijemčijivi za svaku vrstu ideje i dela koja potekne od strane grupe.

Ono što je Le Bon nazivao „gubitkom selfa“, kasniji mislioci su nazvali „deindividualizacija“. Najbitniji faktor deindividualizacije je anonimnost. Zimbardovi in vivo eksperimenti (jedan od njih poznat širokoj publici iz nemačkog filma „Das Experiment“) pokazali su da ljudi u stanju deindividualizacije pokazuju izraženiju sklonost ka agresivnom ponašanju. Nekoliko stotina dobrovoljnih učesnika eksperimenta je imalo zadatak da strujnim udarima kažnjava lažne subjekte – glumce kada daju netačan odgovor na zamišljeni test znanja. Polovina učesnika je nosila maske kojima je u potunosti bio sakriven njihov identitet. ’’Maskirani’’ su davali duplo jače doze struje i u dužem trajanju nego oni čiji je identitet bio poznat.

Drugi faktor deindividaulizacije je takozvana grupna odgovornost. Jedan eksperiment je demonstrirao da ljudi izbegavaju odgovornost kada se nalaze u mnoštvu drugih ljudi i da očekuju da neko drugi, a ne oni sami, preduzme neku akciju. U pitanju je bio odglumljen srčani napad u dve test situacije – jedan je bio na ulici među mnoštvom ljudi, a drugi u prisustvu samo jedne osobe. U prvoj situaciji, ljudi su prolazili pored čoveka u agoniji – glumca koji je oponašao srčani udar – verujući da nije njihovo da pomognu i da će neko drugi to zasigurno učiniti. U suprotnom, kada su bili sami, svako, bez izuzetka, bi pritekao čoveku u pomoć. Drugi eksperiment je tekao na sledeći način. Ljudi su u grupi bili zatvoreni u prostoriji na nekoliko sati. U jednom trenutku pušten je dim (kao sugestija opasnosti od požara), koji je pokuljao ispod vrata. Ljudi su ćutali i čekali da neko drugi ukaže na opasnost, i trebalo im je tri do četiri puta više vremena da odreaguju nego kad je u prostoriji bio samo jedan učesnik eksperimenta.

Istorijska geneza

Divljanje navijača prevashodno prati manifestacije u grupnim sportovima, a najviše problema zadaju fudbalski navijači. Fudbal je bio povezan sa nasiljem od samog svog nastanka u 13. veku u Engleskoj. Srednjovekovne “fudbalske” utakmice su podrazumevale učešće stotina igrača i zapravo su predstavljale borbe mladih muškaraca iz suparničkih sela i gradova, koji su na ovaj način rešavali lične nesporazume i svađe oko zemljišta. Nešto slično ovom “narodskom fudbalu” je postojalo i u drugim zemljama Evrope (npr. “knappen” u Nemačkoj i florentinski “calcio in costume” ), ali se pravim korenom fudbala smatra ovaj prilično nasilan običaj potekao iz Engleske. Tek od 1900. godine počinje da se igra fudbal kakvog danas znamo i koji suštinski počiva na pravilima fer pleja. Ipak, jedini period u britanskoj istoriji koji nije obeležen nekim vidom nemira i nasilja na fudbalskim utakmicama je period trajanja Drugog svetskog rata.

Fudbalski huliganizam je termin koji su skovali mediji sredinom šezdesetih godina, u vreme kada je počelo televizijsko prenošenje utakmica i kada je radnička klasa prihvatila fudbal kao ’’svoj’’ sport. Ovaj termin se odnosi kako na spontano nastale nemire na utakmicama, čiji su inicijatori grupe navijača, tako i na organizovano nasilje i međusobne borbe bandi, takozvanih ’’firmi’’. Ove bande povezuju svoj identitet sa određenim fudbalskim timom, i usmeravaju svoje nasilničko ponašanje na bandu nekog drugog tima, a njihovi sukobi često nisu vremenski ni prostorno povezani sa nekom konkretnom utakmicom. Huliganizam fudbalskih navijača se raširio prvo u Engleskoj, krajem šezdesetih, da bi dostigao vrhunac sedamdestih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Najozloglašenije su bile grupe ’’Chelsea Headhunters” i ’’The Salford Reds of Manchester United”. Kada su izbili neredi nakon utakmice Lutona i Milvola 1985. godine, tadašnji predsednik fudbalske asocijacije je pozvan na razgovor sa Margaret Tačer, a policija je čak razmatrala suspendovanje domaćeg fudbala tokom cele sezone. Nakon tragedije kod Hejsela i Hilsboroa počinju da se preduzimaju zakonske mere u Engleskoj, pa se od tad zapaža opadanje ovog tipa nasilničkog ponašanja.

Fudbalski rat

Danas su ozbiljni incidenti na utakmicama u Engleskoj prošlost, o čemu svedoči i sve manji broj uhapšenih iz godine u godinu. Takav trend se pripisuje pooštravanju zakona i sudskim zabranama prisustvovanja utakmicama u zemlji i inostranstvu velikom broju ljudi – osvedočenih huligana. Međutim, engleski navijači se i dalje doživljavaju kao najozbiljnija pretnja redu i miru na utakmicama njihovih timova u drugim zemljema. Na Svetskom prvenstvu 2004. godine razmatrala se mogućnost da se Engleska diskvalifikuje zbog nereda koji su izazvala njena trideset dva navijača.

Daleko od toga da su Englezi jedina nacija koja se suočila sa problemom fudbalskog huliganizma. Godine 1968. više od sedamdesetoro ljudi je poginulo na utakmici u Buenos Ajresu. Argentinske vlasti su 2002. godine objavile da je nasilje povezano sa fudbalom dostiglo razmere nacionalne krize, nakon što je ustanovljeno da je u protekloj deceniji 40 ljudi ubijeno na utakmicama. Jedna od najvećih tragedija se dogodila u Peruu 24. maja 1964. godine, kada je više od 300 navijača poginulo a još 500 ljudi povređeno tokom nemira koji su izbili za vreme kvalifikacionog meča za Olimpijadu između Argentine i Perua. El Salvador i Honduras su 1969. imali kratak šestodnevni konflikt, nazvan Fudbalski rat, koji je bio provociran serijom od tri utakmice koje su trebale da odluče koja će od ove dve zemlje učestvovati na Svetskom prvenstvu 1970. Na drugoj utakmici u San Salvadoru, navijači Salvadora su napali navijače Hondurasa i to je bio katalizator velike političke turbulencije između ove dve zemlje.

Skoro nijedna zemlja u kojoj je fudbal ’’najvažnija sporedna stvar na svetu” nije ostala imuna na fudbalski huliganizam. Iako usko povezan sa ovim sportom, ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, anti-semitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog

broj 45/46, jul/avgust 2008.