јул 2009

“Vratili smo se i ostajemo”, zgusnuo je krajem maja američki potpredsednik Džo Bajden (Joe Biden) novu politiku Vašingtona prema zapadnoj Evropi i Balkanu.

Prethodna administracija je SAD izvukla iz Bosne i Hercegovine, a Kosovo prepustila Evropskoj uniji. Predsednik SAD Barak Obama (Barack Obama) je reaktivirao ekipu koja je početkom devedesetih godina oštro kritikovala EU što nije sprečila ili barem zaustavila ratove u bivšoj Jugoslaviji. Obama je od američkog no. 2 načinio super-savetnika i interdisciplinarnog “trouble-shootera”. Vrata predsednika su za Bajdena stalno otvorena.

Bosna je bila prva etapa balkanske turneje američkog potpredsednika. Iz Sarajeva je Bajden otišao u Beograd, pa u Prištinu.

SAD su posetom ovako visokog državnika udostojile Bosnu posle deset, Srbiju posle 29 godina, a Kosovo posle 15 meseci.

U prvom i poslednjem balkanskom protektoratu govorio je poslanicima. Od odlaska u skupštinu Srbije Bajden je odustao u poslednji čas. Poslanici radikala i novosrbijanka su u parlamentu priredili modnu reviju sa ćirilićnim hijeroglifima na majicama. “T-shirt” je inače brend Floride, a majice su počele da se ukrašavaju pre 60 godina likovima Mikija Mausa, Dejvija Krokita, a onda “Koka kole”.

Bajdenov pledoaje je bio u skupštini BiH, balkanskoj državi koja je, prema američkoj proceni, najbliža novom ciklusu nasilja: “Dejton II bi zaoštrio situaciju”, izjavio je Bajden. Uoči Bajdenovog odlaska na Balkan Predstavnički dom SAD je rezolucijom zatražio ustavne reforme u Bosni i imenovanje američkog izaslanika za “bure baruta”.

Milorad Dodik, premijer RS je pred Bajdenov dolazak pričao kako mu je važnija utakmica banjalučkih košarkaša od susreta sa potpredsednikom SAD, ali je nakon sastanka sa Bajdenom rekao, iako ga niko nije pitao, da je navijač Dejtonskog sporazuma i članstva Bosne u EU. Za razliku od Bosanaca i Hrvata, Srbi kažu da Bosna može u EU samo kao rastrojena federacija dve ili tri etničke mini države.

Bajden misli da zavodljivost EU i jasan putokaz do nje mogu ujediniti etnički različite građane Bosne. Da bi potkrepio obećanja, Bajden je sa sobom poveo Havijera Solanu (Javier Solana), zaduženog za spoljnu politiku EU.

Uglađeni gost je pohvalio što predsednik Srbije Boris Tadić neće nacionalizam: “Dodik uglavnom nije bio od pomoći. Uveren sam da Tadić igra pozitivnu ulogu u odnosima Srbije sa RS”.

“Snažna, uspešna, demokratska Srbija, konstruktivna u regionu” će imati snažne veze sa SAD i američki glas za članstvo u EU, ponudio je Bajden.

Neke diplomate, ali i neki analitičari tvrde da osim čežnje za EU, srpska vlast treba da se pokaje zbog onoga kako se ponašala u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, jer je i to na spisku evropskih vrednosti.

“Bože, kada će se region umoriti od bolesnog nacionalizma koji je rezultirao pokoljima?”, pitao se Bajden. Dodao je: “Bićemo strpljivi sve dok sused ne nišani u glavu komšije, sve dok se žene ne odvode u logore za silovanje, sve dok se ljudi ne tovare u zapečaćene kamione i plombirane vagone”.

Bajden je počeo političku karijeru 1968. kada je ubijen borac za građanska prava Martin Luter King (Martin Luther King).

Tačno 15 meseci nakon što je nacionalistička rulja zapalila američku ambasadu u glavnom gradu Srbije, garda u plavim uniformama i orkestar koji je odsvirao himnu “Zastava posuta zvezdama” dočekali su u Beogradu Bajdena.

Na sastanak u kabinetu premijera Mirka Cvetkovića Bajden je stigao vozeći se pored zgrada koje su još u NATO ruševinama. Tog majskog dana 1999. bio je do tada najžešći napad NATO-a na Beograd. Četiri projektila pogodila su skladište “Jugopetrola” na Čukarici, uništena je zgrada bolnice “Dr Dragiša Mišović”, a šef ruske diplomatije Igor Ivanov je izjavio da je “napisana prva varijanta rezolucije Saveta bezbednosti UN o Kosovu”. Režim je odbio ovu varijantu, sa obrazloženjem da Srbija ne želi da povuče sve vojnike sa Kosova, a posle dve nedelje prihvatio nepovoljniju ponudu.

Srpska pravoslavna crkva je bacila anatemu na vladiku Artemija jer je zabranio Bajdenu da uđe u manastir Visoki Dečani koji je svetska kulturna baština i izvinila se američkom potpredsedniku, katoliku iz Irske. Izgradnju Visokih Dečana, crkve u romanskom i rano-gotskom stilu je od 1327. godine nadgledao Vitus, franjevac iz Kotora.

“Dolazak Bajdena vratio me puno godina unazad, kao kada je dolazio Tito, sve se učinilo da grad izgleda lepo i sređeno, a mladi i deca, ne znaš ko je lepši na dočeku”, ispričala je reporterki prijateljica iz Prištine.

Bajden je uveravao Albance da je kosovska nezavisnost nepovratna, a Beograd da “SAD ne očekuju od Srbije da prizna nezavisnost Kosova”.

Dok je Bajden špartao Kosovom, novi ambasador Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović predao je akreditive Obami. Njegov prethodnik Ivan Vujačić je 15 meseci ranije, prema instrukciji Vlade Srbije, predao SAD protestnu notu i napustio službu. Srbija je bila bez ambasadora u Vašingtonu osam meseci. Suverenost Kosova je tada bilo priznalo sedam država. Danas, državnost Kosova priznaje trećina članica UN.

Prvi generalni konzulat Srbije otvoren je u Njujorku 1879.

SAD su do 2003. godine i ubistva premijera Zorana Đinđića bile najveći direktni strani investitor u Srbiji. Javno poštovan je prema Đinđiću iskazao je Bajden i maja 2009. vencem na mestu njegovog ubistva. Danas, sa uloženih 1,6 milijardi dolara SAD su među najvećim stranim investitorima. Po obimu trgovine SAD su deseti po redu trgovinski partner Srbije. Iako su SAD sredinom 2005. vratile Srbiju na listu Opšte šeme preferencijala koja znači bescarinski izvoz više od 4.600 srpskih proizvoda u SAD, izvoz Srbije u SAD po vrednosti uporno čini četvrtinu uvoza iz SAD. SAD pomažu Srbiju sa milion dolara nedeljno.

U knjigu utisaka nakon trodnevne posete Bosni, Srbiji i Kosovu Bajden je upisao da je regionu “potrebna stvarna, složena i dugotrajna integracija, a ne samo prestanak nasilja i masakra”.

Bajden je sa Kosova otputovao u Bejrut da istakne “američku podršku nezavisnom i suverenom Libanu”.

Tamara Kaliterna
broj 56, jun 2009.

Otvarajući Četvrti međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme „Partner 2009” ministar vojni Dragan Šutanovac nije zaboravio da kaže da je prošlogodišnji izvoz iz ovog sektora – 400 miliona dolara – najveći posle 1991. Te 1991. je počeo rat u SFRJ. Vlada će se 2009. potruditi da oružjem i municijom smanji spoljnotrgovinski deficit, rekao je ministar demokratski u junu. Vlada će spremiti program kreditiranja “namenske industrije”, potkrepio je ministar Mlađan Dinkić, drugim povodom autor “Ekonomije destrukcije”.

Za ovu godinu planiran je izvoz oružja od 500 miliona dolara. Lane je bolje od izvoza oružja rodio izvoz odeće, a prinosi od izvoza kupusa i voća bili su ravni izvozu “industrije smrti”. Izvozom slatkiša Srbija je prošle godine zaradila 107 miliona dolara, a visokokalorični suficit bio je 27,5 miliona dolara.

“Namenska industrija” SFRJ zarađivala je godišnje izvozom između pet i sedam milijardi dolara. Proizvodila je šest tipova aviona, među kojima su bili i mlaznjaci. Shodno posleratnoj podeli međurepubličkog rada, Srbija sada u Pančevu pravi samo školski avion sa elisama. Jugoslovensko naoružanje se ispitivalo na mnogim poligonima. Najveći su bili Krivolak u Makedoniji, koji je i najbolji evropski poligon, pa ga sada koriste NATO vojnici, na drugom, na Prevlaci bi francuska kompanija “Europtima” da uloži oko 400 miliona dolara u luksuzno turističko naselje. Poligon Kalinovik je u međunarodno priznatoj Bosni. Srbiji preostaju Nikinci u Sremu, prašnjava varošica u kojoj se 1737. raspakovalo oko 1.600 katolika, Albanaca iz plemena Klimenti (Kelmendi). Njihovi rođaci su naselili Hrtkovce. Potomci tih albanskih doseljenika su se izjašnjavali kao Hrvati. Prema popisu iz 2002. od oko 2.000 stanovnika Nikinaca, 1.534 se izjasnilo kao Srbi.

Najveće tržište za oružje i municiju Jugoslavije, koje je zatim preuzela Srbija su zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike. Najveći dužnici su geografski isto razrezani. U septembru 2003. arapske zemlje su srpskoj “namenskoj industriji” dugovale više od milijardu dolara, a samo Irak 700 miliona dolara. Uprkos tome, Srbija je od prošlogodišnjih ukupno 400 miliona dolara opet u Irak izvezla oružje i vojnu opremu za 236 miliona dolara.

Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI) je izvestio da su najveći snabdevači oružjem burmanske vojne hunte 2005. i 2006. bili njeni susedi Kina i Indija, te državna zajednica Srbije i Crne Gore “iza sedam gora, iza sedam mora”. Od 700.000 burmanskih vojnika polovina su deca. Regrutuju se i mališići od deset godina.

SIPRI navodi da je “srpska kompanija Temex 2002. Liberiji isporučila oko 210 tona oružja. Isporučeno je dovoljno metaka da se pobije čitavo stanovništvo Liberije”. Posle sedam godina očajničkog građanskog rata u Liberiji u kojoj su ljudi živeli sa 200 dolara godišnje, liberijski predsednik Čarls Tejlor (Charles Taylor) nudio je ratovima svoj državni model zapadnoj Africi. Sud UN je Tejlora optužio za ratne zločine i prisiljavanje vojnika na kanibalizam.

U martu ove godine je Dinkić zabranio izvoz oružja u Libiju u vrednosti od 50 miliona dolara, jer se sumnjalo da je posrednik opet firma Temex koja je na „crnoj listi“ UN zbog nezakonitog izvoza srpskog oružja u Liberiju.

Rusija je dozvolila Srbiji da osim u Gruziju, može da izvozi oružje u evro-azijske zemlje, ali je u avgustu 2008. rusko Ministarstvo odbrane saopštilo da je Srbija nasamarila Rusiju. Do tada je nezavisnost Kosova priznalo 39 zemalja, pa se Beograd malo ohladio prema Moskvi. BBC je citirala bivšeg šefa diplomatije Vuka Draškovića koji je rekao kako su “ruski diplomati upozoravali da Gruzijci obaraju ruske helikoptere municijom koja je proizvedena u Srbiji“. Drašković je rekao da vlada čiju je diplomatiju predstavljao nije dozvolila oružani aranžman sa Gruzijom, ali je ustuknula kada su radnici “Zastava oružja” zapretili štrajkom. “Oružje se izvozilo u Gruziju da bi se pomoglo našoj vojnoj industriji, a ne Gruziji”, odgovorio je u junu Šutanovac na poslaničko pitanje.

Direktor “Zastava oružja” Rade Gromović branio se: “Ne znam kako su naši ’kalašnjikovi’ stigli u Gruziju. Možda su došli iz Hrvatske ili Bosne, čije su teritorijalne odbrane za vreme bivše Jugoslavije imale takvo oružje. ‘Zastava’ i država Srbija ne mogu narediti bivšim jugoslovenskim republikama, koje su već dugo nezavisne države, šta da rade sa viškom naoružanja”.

U februaru 2009. sindikalci “Zastava oružja” molili su predsednika Srbije Borisa Tadića da im dozvoli da izvezu za 37 miliona dolara. Dozvole za izvoz su u nadležnosti ministarstva privrede, uz saglasnost ministarstava spoljnih poslova, vojske i policije. Tadić nije odavno ministar odbrane, a više nema ni države čiji je ministar bio.

Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić se 14. maja 1999. vajkao da je “oko 40.000 ljudi ostalo bez posla jer je NATO uništio pet najvećih fabrika u Čačku”, pa i „Slobodu” koja je proizvodila municiju, rakete za ručne raketne lansere, tromblonske mine, a ne samo šporete i usisivače. “Hemijska industrija ‘Milan Blagojević’ u Lučanima, iako već potpuno uništena ranijim dejstvima NATO-a ponovo je bombardovana”, saopštili su 1999. hroničari o trošku države. Vojnoj industriji ništa nije moglo ni ovih deset “postmiloševićevskih godina”. Pet od šest fabrika “namenske industrije” u Srbiji prodale su sve kapacitete za ovu godinu. U svim ovim fabrikama država koja se oblači u uniformu čas pacifiste, čas demilitariste, čas vojno neutralnu je većinski kapitalista. Osim državnih fabrika, u Srbiji još desetak preduzeća proizvodi oružje i drugo što vojsci treba. Šutanovčeva Srbija ima 30.000 vojnika. U “obrenovićevskoj Srbiji” sa četiri miliona duša Miloš je kupovao džebanu za njih 120.000.

Krajem decembra 2006. radnici fabrike “Zastava oružje”, govoreći da su “goli k’o pištolj”, okupirali su svečanu salu skupštine Kragujevca tražeći da im Vlada nadoknadi štetu jer ne mogu da izvoze u Jermeniju. Vlada je od 2001. do 2006. smatrala da je pomogla kragujevačkim oružarima tako što im je otpisala oko 4,5 milijardi dinara duga.

U maju 1998. štrajkači glađu iz “namenske proizvodnje” “Zastave” optužili su Slobodana Miloševića da je “grobar fabrike koja umire”. Tada se ratovalo samo na Kosovu, ali punom parom.

Nakon potpisivanja Dejtonskog mira, oružari iz Kragujevca su štrajkovali šest nedelja zahtevajući zaostale zarade, regres za dva godišnja odmora i smenu lokalnih političara. Država je dugovala fabrici 68 miliona dolara. “Kada je trebalo da isporučujemo oružje za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu radili smo dan i noć. Kada smo odlučili da postanemo mirotvorci doneta je odluka – za ‘namensku’ nema posla”, rekao je jedan oružar. Direktor fabrike i predsednik gradske vlade podneli su ostavke.

“Mi ne proizvodimo jogurt. Njihovi panciri su nemoćni pred onim što mi proizvodimo” – naredio je štrajkačima 1996. predsednik sindikata “Namenske” Zoran Nedeljković.

Ratko Mladić je vodio dnevnik na planeru Naftne industrije Srbije, kojim se daruju poslovni partneri. Tu je planirao 26. januara 1995. godine: „U Bileći se može osposobiti f-ka za proizvodnju municije; Ima mogućnosti da se kuju košuljice za mine od 60 milimetara; ‘Zastava’ radi na nabavci delova”.

Granata “kontrolisanog geografskog porekla” “mladićevaca” ubila je 68 Sarajlija na pijaci Markale 5. februara 1994. Ubijeni su Gordana, Jadranka, Jelena, Marija, Ruža, Smilja, Verica, Mladen,Vaskrsije, Zlatko… Posle R. M. podele rada za Kragujevac na istoj tržnici 28. avgusta 1995. ubijeno je od “bratske ruke” još 37 državljana BiH: Blaženka, Jasmina, Vera, Goran, Ilija…

Državljani Srbije – Mladen, Goran, Ilija, Vaskrsije, Zlatko, Gordana, Jelena, Marija, po njenim zaštićenim zonama žvrljaju o herojstvu R. M.

Tamara Kaliterna
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Odnosi s javnošću na internetu predstavljaju segment PR-a s najvećom perspektivom. Uprkos tome, u Srbiji je ovaj način komuniciranja s ciljnim javnostima i dalje zapostavljen.

Internet priključak u Srbiji, u 2008. godini, posedovalo je 33,2% domaćinstava. To je 6,9% više u odnosu na 2007, a čak 14,7% više u onosu na 2006. godinu. Broj preduzeća koja su bila priključena na internet u prošloj godini iznosio je 91,5%, što je 0,9% više u odnosu na 2007. i 1,3% više u odnosu na 2006*. Iako bi ovaj tekst trebalo da bude posvećen internet PR-u, nedovoljna upotreba i zastupljenost samog interneta kod nas, kao bazičnog preduslova za razvoj onlajn komunikacija, nužno uslovljava da se deo pažnje posveti i ovoj temi radi pravilnijeg sagledavanja situacije.

Onlajn PR je jedan od najzapostavljenijih vidova odnosa s javnošću kod nas, uprkos stalnom porastu upotrebe interneta. Elektronska pošta najzad je postala standardni oblik poslovne komunikacije i u našoj zemlji, mada se zbog toga nikako ne može reći da smo uhvatili korak sa svetom, jer su razvijene države odavno odmakle od te tačke. Internet sajt, kao jedan od bazičnih oblika predstavljanja na svetskoj mreži, i dalje ne poseduje čak 31 odsto ukupnog broja preduzeća registrovanih u Srbiji, a o sajtovima na kojima se predstavljaju pojedinci ili promovišu projekti ili akcije da i ne govorimo. Čak je i u političkim kampanjama, koje spadaju u ubedljivo najagresivnije, onlajn PR nedovoljno primenjen. Tek su na poslednjim izborima za Skupštinu Srbije održanim u maju prošle godine, malo hrabrije nego ranije isticani internet sajtovi čije su adrese bili slogani koje su koristile neke političke partije, a snimci pojedinih predizbornih skupova iz kampanje mogli su se pronaći na Jutjubu. Naravno, sve je to daleko od potpunog korišćenja mogućnosti PR-a na internetu, ali predstavlja izvestan korak napred.

Međutim, ovakvo stanje razvijenosti onlajn PR-a u Srbiji može se posmatrati i iz drugog ugla. Pred nama je ogroman prostor, pre svega za podizanje svesti o značaju interneta i njegovoj ulozi kao medija koji relativizuje značaj svih drugih medija, uključujući i klasičnu televiziju. Ali, da krenemo redom. Ako kao polaznu tačku u komunikacijama prema ciljnim javnostima na internetu uzmemo internet prezentaciju, a zatim i pomenuti podatak da istu nema skoro trećina naših firmi (na primer nema je čak 48 odsto hotela, motela i kampova), možemo da zaključimo da nismo još zaokružili ni prvi nivo predstavljanja na internetu, u kome svaka kompanija poseduje bilo kakav veb sajt. Tu negde počinje drugi nivo (mada je to teško razdvajati po nivoima), a koji se tiče sadržaja, preglednosti, funkcionalnosti i pre svega, ažuriranosti svake internet prezentacije. Jer, i od onih kompanija koje poseduju svoju prezentaciju na internetu, veliki broj njih je nije ažurirao od kada je postavio, mnogo njih je ažurira samo povremeno, ali nedovoljno da bi služila u svrhu kvalitetnih komunikacija, a samo mali broj to čini redovno i pravovremeno. Ali, ovakva situacija nije samo među kompanijama već, nažalost, i među onima koji bi trebalo da predstavljaju predvodnike u komunikacijama i da pomognu preduzećima i organizacijama da se predstave na pravi način, a to su PR agencije.

Dovoljno je posetiti sajt Društva Srbije za odnose s javnošću i na podstranici PR agencije pogledati sajtove agencija koje PR društvo ima u evidenciji. Tu se mogu pronaći i agencije koje nemaju svoje internet prezentacije ili imaju samo stranice s kontaktima. Ima i onih koje umesto na sajt lokalne agencije u Srbiji koji ne postoji (postoji samo adresa lokalnog domena), automatski preusmeravaju saobraćaj na stranice matične agencije u inostranstvu, na kome često nema nikakvih informacija o tome šta kancelarija u Srbiji nudi, ko je čini i s kim posluje ili ih ima, ali su te informacije veoma šture. Većina PR agencija, ipak, ima svoju internet prezentaciju.

No, da se vratimo najkonkretnijim pitanjima. Pretpostavimo da želite da unapredite onlajn PR svoje kompanije ili organizacije i pitate se kako biste to mogli da učinite. Teško je dati sveobuhvatan i opšteprimenjiv odgovor čak i kada bi se ovaj tekst prostirao na mnogo više od dve stranice, ali nekoliko ideja svakako može dobro da posluži. Potrebno je malo novca, više rada i znanja i, naravno, najviše ažurnosti.

Pre svega, potrebno je da internet prezentaciju ima ime (adresa) koje će biti identično imenu kompanije, brenda ili akcije koja se promoviše ili identično lansiranom sloganu. Zatim, ona treba da bude podešena prema ključnim rečima (najznačajnijim za kompaniju, njenu delatnost i sl) da pretraživač rangira Vašu prezentaciju pri vrhu ponuđenih sjatova iako niste platili za tu uslugu. Takođe, veb prezentacija treba da bude pregledna i sadržajna (ne i pretrpana), a njen grafički dizajn treba da odgovara delatnosti kojom se kompanija bavi. Ona treba da predstavlja kompaniju i proizvode i usluge koje pružate i, što je najvažnije, treba da bude ažurna. Ukoliko je ažurirate tako što postavljate vesti npr. jedan dan pošto su se dogodile, znajte da nije ažurna. Jer, to je kasno medijima koji bi, možda, preuzeli informaciju s Vašeg sajta. Zbog toga morate imati profesionalca koji će se baviti samo ažuriranjem sajta, a da li će to biti neko od zaposlenih ili neki pojedinac ili firma koji će Vam ove usluge pružati spolja, na Vama je da procenite.

Dakle, pod pretpostavkom da posedujete resurse za pravovremeno ažuriranje sajta, evo kako biste mogli da unapredite onajlan odnose s javnošću na primeru konferencije za novinare. Osim standardnog fotografisanja za medije, kompanijski sajt, arhivu i sl, mogli biste da organizujete video snimanje događaja. Na primer, tako što ćete angažovati produkcijsku kuću koja ima tehničke mogućnosti da u roku od dva sata po završetku događaja montirani snimak konferencije za novinare i pojedinačnih izjava učesnika u internet rezoluciji postavi na veb.

Linkove na video priloge (kao i saopštenje s linkom na galeriju fotografija u rezoluciji za štampu u dnevnim novinama) možete da iskoristite za dalju komunikaciju i prema medijima, ali i prema kupcima, dobavljačima, kreditorima, akcionarima i ostalim poslovnim partnerima, tako da svi koje zanimaju informacije koje je kompanija saopštila mogu u potpunosti da budu u toku, iako nisu bili prisutni na događaju. Za ovo se, naravno, podrazumeva da imate dobru i redovno ažuriranu bazu adresa elektronske pošte svih onih koji su zainteresovani za poslovanje Vašeg preduzeća ili rad Vaše organizacije, a ne samo adresar medija. Po istom principu možete plasirati video izjave rukovodstva Vaše organizacije, intervjue, komentare i sl.

Video snimke ovakve vrste trebalo bi svakako postavljati i na Jutjub. Ovaj vid predstavljanja vrtoglavo dobija na značaju i teško je zamisliti da se danas vodi bilo kakva ozbiljna kampanja bez uključivanja Jutjuba koji ima najveću arhivu video zapisa na svetu – oko 140.000.000 snimaka različite vrste. Iskazano u procentima, ovaj portal poseduje oko 73 odsto svih snimaka na interentu i treći je sajt po posećenosti na svetu. Pritom, usluga postavljanja snimaka na Jutjub je besplatna. Na Jutjub se u toku svakog minuta „okači“ po 20 sati video snimaka iz svih delova sveta. Nastao je u februaru 2005. kao studentski projekat u garaži, a već u novembru 2006. kupio ga je Gugl za 1,5 milijardi dolara…

Ono po čemu se možete posebno izdvojiti, barem kada je reč o Srbiji, jeste prenos događaja na internetu uživo. Konačno se i u Beogradu pojavila privatna produkcijska kuća koja pruža ove usluge. Ova vrsta PR aktivnosti u svetu se primenjuje odavno, a najveće svetske kompanije imaju svoje onlajn televizije, koje ukoliko ne emtiuju program 24 časa dnevno, prikazuju i čuvaju brojne priloge o kompaniji i njenim aktivnostima koje posetilac može da pogleda kada god poželi.

Dodatno, na raspolaganju su Vam blogovi, forumi, tviteri, društvene mreže, itd. Na primer, samo u Srbiji Fejsbujk koristi oko 850.000 osoba, od kojih čak 75% odsto ima između 15 i 35 godina. To je jasno profilisana ciljna grupa, barem po godinama starosti. Takođe, uvek su na raspolaganju elektronski njusleteri koje, međutim, treba proizvoditi i slati umereno da bi se izbegla situacija da Vašu adresu stavljanju na spam listu ili da jednostavno ne čitaju ono što šaljete. Efekte Vaših onlajn PR aktivnosti možete meriti na različite različite načine. Jedna od mogućnosti za merenje kvantiteta jeste brojanje poseta odgovarajućem sajtu, koju obezbeđuje Gugl analitiks, kao i svu prateću statistiku, koja osim broja ulazaka na sajt, obuhvata i podatke o najposećenijim stranicama i najčitanijim tekstovima, vremenu zadržavanja na sajtu, lokacijama s kojih dolaze posetioci i ostale vrlo detaljne podatke koje pruža ovaj servis. I kao i postavljanje video snimaka na Jutjubu, i ova usluga je besplatna, ali se i ona, kao i prethodno pomenute mogućnosti za onlajn PR nedovoljno korsiti u Srbiji…

*Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije, publikacija: „Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji“, 2008.

Đorđe Talević
PR konsultant

broj 56, jun 2009.