август 2009

Na sam „Ferragosto“, kad u Italiji prestaje da radi 90 odsto preduzeća i institucija, kada i u bolnicama radi samo Hitna pomoć, odnosno kada građani Apeninskog poluostrva bez obzira na finasijske mogućnosti i političko uverenje zaboravljaju sve brige i hrle ka obalama svojih pet (!) mora – neumorni  Silvio B. sazvao je svoje najodanije političke „colonnelle“ („pukovnike“ – poslušnjike). U vili San Martino (opisana u 6. nastavku) saopštio im je kako „nema odmora dok traje…“ te da ne čekajući, po svemu sudeći, neprijatnu jesen, već započnu kampanju kadrovskih promena i veličanja gazdinih uspeha. Silvio B. je izvrstan organizator kojem nista ne može da izmakne, ako se tiče njegovih interesa. Zato je naložio svojima da ubrzaju imenovanja šefova na državnoj TV RAI, i postave na ključna mesta njemu odane ljude. Postavši po drugi put premijer 2002. godine Silvio B. je iznebuha na konferenciji za novinare u Sofiji izdeklamovao imena trojice istaknutih voditelja na državnoj TV koje ne želi više da vidi jer su, kako je on ocenio, smanjili njegov izborni trijumf za 17 odsto glasova. Sva trojica: doajen Enco Bjadji, voditelj kontakt programa Mikele Santoro i satiričar Daniele Lutaci odleteli su sa TV, i samo se Santoro vratio kada se promenila vlast, sa verovatnoćom da će sada ponovo  odleteti. Velika je bojazan da nešto slično, verovatno znatno većih razmera, srazmerno neograničenoj moći Silvia B. predstoji i sada. U svojim privatnim medijima Silvio B. je već izvršio promene dovevši na odgovorna mesta i u štampi i na TV jastrebove spremne da kljuju oči protivniku. Svom privatnom advokatu, senatroru Gediniju, dao je nalog da tuži strane novine koje ga blate. Slično je izraelski general Arijel Šaron napao i rasturio Arape na Sinaju dok su ramadanski plandovali u hladovini.

Kada sam, počinjući ovaj „buldog“ o Silviju B., obećao da ću ga pratiti sve do njegovog silaska sa vlasti, ili mog nestanka, ja sam još stariji od njega, ni najmanje nisam sumnjao ni da će on u tome pobediti, a niti da će svetsku štampu, pa i mene, ostaviti bez povoda za pisanje. Nisam ipak verovao da ću i zasluženi odmor morati da žrtvujem kako ne bih odane čitaoce ostavio van aktuelnih tokova. U pitanju je manijak, i to ne samo seksulani. Instiktivno je osetio da mu se možda nazire kraj. Stepen poverenja Italijana u njega pao je sa aprilskih 72 na najnovijih 68 odsto. Iako  je to procenat koji bi čak i Obama mogao samo da poželi, Silvio B. zna da bi aktuelno unjkavo atakovanje Crkve na njega, moglo lako da se pretvori u lavinu koja će ga odneti. Politička opozicija njegovoj vlasti praktično ne postoji. Pokrene li Crkva ozbiljno akciju moralnog preispitivanja nosilaca vlasti stvoriće se snažan blok „katokomunista“ – kako se to nekada zvalo (katolika i levičara) – koji bi mogao da bude pogibeljan, jer su se čak i italijanske zamlate zasitile bosovih ispada.

Katolička  crkva polako zahuktava svoju mašineriju. Prvo je list „Avvenire“ (Budućnost), organ kardinalske konferencije, objavio uvodnik glavnog urednika u kojem počinje od konstatacije da „Uobraženost žalosti Crkvu“ da bi  na kraju konstatovao da „Crkva mora reći šta je dobro, a šta loše“ i još: „Berluskoni je svojoj  partiji dao ime „Narod slobode“ međutim nema liberalnog (slobodarskog) državnika koji bi sve one sa kojima se ne slaže nazvao delinkventima“. Istoga dana i najtiražniji katolički list, „Famiglia Cristiana“ (Hrišćanska porodica), priključio se kritici premijera. To već liči na početak kampanje. Oveštalim principom da je napad najbolja odbrana Silvio B. je reagovao: „Popovi su pali u klopku laži koje se pletu oko mene, međutim ja sa Papom i Vatikanom imam odlične odnose“. Time je nehotice prozvao i Papu da to potvrdi ili ne. Od svih on se ipak najviše plaši strane štampe, koja ne prestaje da piše o njemu i njegovim ponašanjima vrlo oštre tekstove. Apsurdni pokušaj da tuži strane novine doneće mu uz ironiju i omrazu. U jednom od nastavaka pod naslovom „Hronologija“ dao sam pregled pisanja strane štampe. U tonu se ništa do sada nije promenilo. Indikativno je da „La Repubblica“, koja jedina u Italiji dosledno i oštro piše i iščačkava brljotine premijera, beleži osetan porast tiraža. I to je neki indikator.

Umesto citiranja novinskih komentara pribegao bih mišljenjima javnih ličnosti koje nešto znače u svetu. Prvi je Hoze Saramago, nobelovac, napisao je knjigu u kojoj secira Berluskonija, na živo. Italijanski „nezavisni“ izdavači odbili su da mu je štamapaju. Britanski pisac Tobia Džons, koji živi u Italiji piše: „U bilo kojoj normalnoj zemlji Berluskoni bi bio već politički mrtav i sahranjen… i dodaje britanski cinično: „Milioni Italijana u sebi nose po jednog mini-Silvija, s kojim on direktno komunicira. On je to što bi Italijani želeli da budu“. Čak ni trenutno najizvikaniji filozof u svetu, Slavoj Žižek, nije ostao po strani. Iz njegovog teksta „Kung fu Berluskoni“ naštrpkaću nekoliko detalja: „Kriza demokratije ne iskazuje se gubitkom poverenja građana u sopstvenu moć, nego prestankom njihovog poverenja u sopstvenu elitu… Političko dostojanstvo sadržano je u uzdizanju iznad igre pojedinačnih interesa, u tom smislu je politika u konfliktu sa civilnim društvom… ideologije danas funkcionišu  tako što niko ne uzima za ozbiljno demokratiju i pravosuđe, jer su korumpirani – ali ih branimo, jer umišljamo da bi možda mogli funkcionisati“.

Vođa Zelenih u Evroparlamentu, Daniel Kon Bendit (Crveni Deni iz ’68), vodi prilično uzaludnu bitku da se Silvio B. diskredituje na evropskom nivou i nalazi razloge za to: „Prenaglašen individualizam karakterističan je za post-demokratiju, za  društva koja ne prepoznaju zajednički  interes… Berluskonijeva Italija u svetu ne znači više ništa“. I još, Roni Keri, urednik američkog časopisa „The Nation“ uverava čitaoce: „Obama zna. Svakodnevni brifinzi, savetnici koji prate svaki detalj u svetu, pregledi štampe, serviraju mu sve… Obama zna. On ipak sebi ne može da dozvoli i da reaguje. Prvo, zbog javnog mnenja, koje je u Italiji zadovoljno stanjem, i drugo, zato što Ameriku interesuju pre svega Irak i Iran, a ne tračevi i šarlatanstva. (Pogledajte opet video uz  nastavak „       „). Italija jednostavno nema levicu sa kojom bi Obama stupio u dijalog, italijanski politički sistem je u krizi: postoji samo jedan čovek koji je u svoje ruke zgrabio sve – vlast bez granica – i upotrebljava je za lične interese“.

Trač za kraj!
Obećao sam i držim se toga da je ovo rubrika sofisticiranog trača, onog koji, uprkos golicavim podacima, nije u konfliktu sa etikom. Ako svi dosadašnji podaci nisu dovoljni, hajde da ih kompletiramo. Prvo politički trač: Na sastanak ruskog premijera Putina i turskog Erdogana (8. avgusta), doleteo je Silvio B. nepozvan, kako tvrde u turskom Ministrastvu spoljnih poslova, i kao oni manijaci što se guraju u kadar televizije, kao čuveni „Šarlo koji se fotografira“, upao je na potpisivanje ugovora o „Južnom toku“ između Rusije i Turske, probio se do zvaničnika, zgrabio ih za ruke i nabacivši svoj osmeh broj 2 (posebno srdačan) obezbedio za svoja glasila slike koje se vrte beskonačno i treba da uvere Italijane kako je on nezaobilazna ličnost za zbivanja bilo gde u svetu.

Drugo je ono što ste možda više očekivali. U prošlom nastavku („Silvio B.“) pomenuo sam Sabinu Began, nadzornicu Silviovog harema mladih lepotica. Naknadno sam otkrio da se dotična dama zapravo zove Sabina Beganović. To već traži da se malo njom pozabavimo. Dakle, Sabina je 1974. godine rođena u Nemačkoj od majke Nemice i oca Bosanca. Kao i bezbroj drugih ambicioznih lepojki došla je u Rim da pravi karijeru. Igrala je u filmu „Atlante“ ulogicu u kojoj se nije tržilo više od lepog izgleda. Tu joj se filmska karijera gasi. Uspeva da se ubaci na TV Mediaset – lanac stanica Silvia B. i pojavljuje se zanosno i po malo rustikalno lepa u seriji „Casa Vianello“ biva zapažena, a kao kruna njene „glumačke“ karijere sledi poziv da novu 2008. godinu dočeka kod Silvia B. u sada već ozloglasenoj vili Ćertoza. Ostavlja neizbrisiv utisak i postaje neka vrsta majordoma(ćice) vile te glavni selektor sve novih i novih curica za gazdine zabave. Dobija nadimak „Ape regina“ (Pčela kraljica – Matica). Dala je da joj se na zglavku desne noge istetovira: „Susret koji mi je promenio život: S.B.“ To S.B. teoretski mogu biti čak i njeni inicijali, a ne gazdini. Sa svojih 35 godiina lepotica je već prilično precvetala, ali je obezbedila sebi mesto u nebrojenom stafu koji na bezbrojne načine opslužuje duh i telo Silvia B.

Doviđenja u sledećem traču!

 Milutin Mitrović

BULDOG: U prastara predinternetska vremena kada je novinarstvo služilo da se voli, a ne da se mlate pare, postojao je i esnafski žargon, a u njemu pojam “Buldog tema” – ona koju valja šćapiti i ne puštati dokle god se ne iscedi iz nje sve što vredi. Uvodimo “buldoga” u igru sa Berluskonijem. Međutim, taj kucov postaće naša tehnologija i znak za svaku buduću temu koju vredi dopunjavati, dok je budemo držali na sajtu.

Buldog je inače vrsta tibetanske doge koju su Britanci preneli u Evropu sredinom 19. veka. Poreklom je pas za borbe, ima jake grudi i čvrste čeljusti, kojima kad zagrize ne pušta sve dok ne uvidi da je dosta. Mali je rastom, ali veoma jak, pametan i nepopustljiv. Ne laje dok situacija nije vrlo ozbiljna. Zaslužuje da bude imitiran – da nam bude simbol i ime rubrike.

Ovde bi lako legla novogovorna reč „brend“, međutim ja nju mrzim, jer ona izvorno znači onaj usijani žig koji se bespomočnom govečetu okrutno utiskuje kao simbol i trijumf nečijeg vlasništva.

Buldog o Berluskoniju

Autor: Milutin Mitrović

Berluskoni XXXV: „Silvio forever“

To: „Silvio zauvek“ iz naslova je refren himne PDL, lične partije Silvia B. na filistarskom nivou udvaranja Čaušesku i sličnim vlastodršcima i ne manje degutantno nego proglašenje nekoga za doživotnog predsednika. Prebirao sam po raznim novinama da vidim kakvim su naslovima propratili najavu ostavke Silvia Berluskonija na položaj premijera i otkrio: „Italija bukom plaši investitore“ – nešarmantno kao, od kako ga je kupio Mardok, i sam Wall Street Journal na čijoj naslovnoj to piše.

Berluskoni XXXIV: Siledžija mokrih gaća

Nakupilo se svašta od juna kada sam poslednji put pisao za ovaj feljton. Čak samo da nabrojim trebalo bi duplo više prostora nego što imam na raspolaganju. A pitanje je ima li smisla uzdizati prljavštine tako visoko. Zato počinjem od najsvežije intrige. Celokupna italijanska štampa objavila je 17. oktobra izvod iz sudske dokumentacije koji govori o prisluškivanju jedne novinarske gnjide, Valtera Lavitole, glavnog urednika lista Avanti, plaćenika, mešetara i češatora velikih razmera, odbeglog od pravde u Latinsku Ameriku.

XXXIII Burdelj muza(ra)

Istražni sudija Pietro Forno, formulisao je tužbu protiv tri osobe kao: „…angažovane u organizovanju i funkcionisanju burdelja za zadovoljenje želja (predsednika vlade) Silvija Berluskonija“. Ličnosti su našim čitaocima poznate – Lele Mora, bivši frizer, vlasnik agencije za protežiranje medijskih ličnosti i optužen kao zaduženi za vrbovanje prostitutki; Nikol Mineti, savetnica u regionalnoj upravi Lombardije, članica Glavnog odbora PDL (Berluskonijeve privatne, vladajuće partije), poznata po uveseljavanju svog gazde igranjem ko od majke rođena, organizatorka burdelja – Madam, kako se to naglašeno zvalo u zemunskim kulperajima između dva prava rata i Emilio Fede, direktor jednog od Berluskonijevih TV kanala i podvodač, odnosno u njihovom žargonu: „dobaljač svežeg mesa“.

XXXII Izborni brom

Odmah da objasnim zašto ovaj naslov. Davno, kada sam služio vojsku postojala je tvrdnja da vojnicima u hranu sipaju brom (jedan od 4 osnovna halogena elementa) jer se tada verovalo da brom ima jako umirujuće dejstvo, naročito na libido, pa da vojnici JNA ne prave seksualne skandale kao današnje javne ličnosti. Na bazi tog verovanja meni se čini da drugi krug izbora za lokalne uprave u Italiji, može imati dejstvo broma na našeg junaka Silvia B.

XXXI Ima li kraja beskraju?

U ponedeljak 16. maja saopšteni su rezultati delimičnih izbora za lokalne uprave u Italiji. U 13 gradova pobedila je opozicija – levica, u 4 Berluskonijeva desnica. U 3 provincije pobedila je levica u 2 desnica. U drugi krug odlazi još 13 gradova i 6 provincija uz naglašenu prednost kandidata levice. Međutim svi ovi rezultati sažeti su na ishod izbora za gradonačelnika Milana. Iako tu izbor nije završen, nego se ide u drugi krug, ipak je najveći broj novina rezultate komentarisao neoriginalnim naslovom: „Čudo i Milanu“. Evo zašto: Milano je kolevka Berluskonija i berluskonizma. Tu je on ponikao, stvorio svoju imperiju, svoje klanove i svoju prestonicu. Već dve decenije on odatle vlada i nikada do sada nije opozicija bila u stanju da se na izborima makar približi njegovom posedu.

XXX Bunga – Bunga i kraj morala

Već sam ranije navodio da je Marks definisao moral kao istorijsku kategoriju. Dakle nešto, što je u jednom trenutku u skladu sa moralom, ne mora to biti i u drugom. Svedoci smo evolucije u kojoj amoralno postaje gotovo pravilo ponašanja, pa prema tome nije više amoralno. Moral – skup pravila ponašanja koja omogućavaju funkcionisnje neke zajednice – diktiraju uglavnom oni koji imaju vlast (religijsku, političku, sudsku, materijalnu). Danas je vlast svugde u svetu i u svim oblicima na najnižem stepenu poverenja građana, a pritom više nego ikada diktira pravila ponašanja. Pred italijanskim sudom upravo se bije bitka tek započetim suđenjem premijeru Berluskoniju pod optužbom da je za novac održavao seksualne odnose sa maloletnicama. Ko će odneti pobedu? Sud koji na tradicionalističkim osnovama brani moral, ili nova klasa prebogatih skorojevića što smatra da je onome ko ima obilje novca sve dozvoljeno. To suđenje odrediće moralne principe, ne samo u Italiji, za neposrednu budućnost.

XXIX Ako ne sada, kada?

Postoji jedan italijanski šoumen, Enriko Bertolini, nije baš od najizvikanijih, gaji pomalo engleski, smiren humor, bez kreveljenja. E pa on gotovo uvek počinje rečenicom: „Video sam nešto što nikada nisam…“ E, pa ja bih da parafraziram to: Video sam, u nedelju 13. februara neposredno, na TV i internetu, nešto što zaista nikada ranije nisam video. Tog dana je u 253 italijanska grada i varoši i 50 gradova u svetu na ulice i trgove izašlo preko milion žena da bi protestvovale. Izašle su zajedno sa svojim mladićima, muževima, voljenim partnerima, prijateljima, rodbinom… da bi pokušale da povrate dostojanstvo svoje i cele Italije. Bila je to opet ona Italija koju svi nosimo u srcu: razdragana, duhovita, lepa i kad nije lepa, mlada i stara, nenasilna, ali odlučna… Italija koja je izgovorila „Basta!“ (Dosta). I izvrgli ruglu i podsmehu svog Ex Cavaliera. Protesti su se održavali pod zajedničkom odrednicom: „Se non ora, quando?“ – Ako ne sada, kad? Jedna od organizatorki na prepunoj Piazza del Popolo u Rimu izviknula je: Ima nas milion! Ne znam koliko ih je zaista bilo, ali kada se zbroje svi oni gradovi u Italiji i svetu, biće da ih je ukupno bilo ne samo jedan milion.

XXVIII Tržište maloletnica i poslanika

Za promenu bih u ovom nastavku pažnju posvetio onoj drugoj strani, pasivnoj, da tako kažem. Devojkama koje, najvećim delom u sudskoj istrazi tvrde da su od Silvia B. pare i nakit dobijale zato što je on dobar i predobar. Da nije bilo nikakvih bahanalija, na žurkama se pila samo Koka Kola i to „Light“. Da su se tim uveseljavanjem starije gospode bavile da bi imale sredstava za studiranje… Tako sve nešto humano i potresno. Jedno je sigurno: sve one su u poslednje vreme, od kada je počela oštra sudska istraga, izgubile najveći deo svojih angažmana bilo kao lapdans igračice po diskaćima, bilo kao foto modeli, bilo kao pratilje (escort). Suviše pažnje privlače, a bogatoj gospodi to ne prija, moglo bi da im na vrat navuče štampu, policiju, sudske i poreske organe… Oni imaju šta da izgube zato se i čuvaju javnosti.

XXVII Malo o razvratu

Čitam dnevnu štampu kako nevešto izveštava o najnovijim skandalima našeg junaka Silvia B. pa se brzo bacih na pisanje da ne ostavim verne čitaoce u zabludi koju drugi seju. Prvo mi je palo u oči da izveštavaju kao da su malo pali s Marsa – kao da se te seksi blamaže dešavaju samo Italiji i samo Silviu B. A ko nije lenj mogao je da pročita žestoku polemiku između Mome Đorgovica i Radoša Ljušića u kojoj prvoimenovani piše: „U memoarima Stefana Stevče Mihailovića povesničar može pročitati: -Vikali su na Kneza Miloša zbog ženskih, ali je M. (jedan od savetnika) tom prilikom rekao da je obeščastio 7 devojaka, R. (drugi savetnik) više od 50, drugima se savetnicima ni broja ne zna, samo ta je razlika, što je Knez davao nagrade i svaku usrećio, a oni su samo beščastili bez pare i dinara (kao Turci)“. Ovo malo istorije pokazuje da niko nije imun, samo je razlika u stilu. Miloš još i koje kako, ali one fukare od savetnika što se nadmeću ko je koliko nevinih devojaka prevrnuo baš su degutantne.

XXVI Totalno pomračenje Italije

Voleo bih da nisam u pravu, al’ iskreno se bojim da je 14. decembra izglasavanjem poverenja vladi Silvia Berluskonija, parlament Italije navukao teške roletne na sunce, jasno nebo i duh Italije. Izlaziće sunce i dalje, ali ne više tako svetlo i umilno. Iznuđena pobeda Silvia B. sa samo tri glasa neminovno će dovesti do paralize, svakojake: političke, ekonomske, javnog i privatnog života. Studenti su već širom zemlje krenuli u demonstracije žestokog, rušilačkog karaktera kakve Italija nije videla već više od dve decenije. Radnici se pripremaju, zemlja podrhtava, levica i centar, uvidevši da je novac jači od politike neće više birati sredstva. Nemoćni za drugo, paralisaće svaki pokušaj da se nešto promeni. Italija je žrtvovana mutnim ambicijama jednog tajkuna i tone u mrak. Šteta. Malo je tako lepih i plemenitih zemalja. Da ponovim: Voleo bih da nisam u pravu.

XXV Bunga – bunga

Najimbecilniji vic, koji bi mogao postati merna jedinica za odsustvo humora i duha, a koji je ovih dana obišao svet, glasi: Dva ministra Prodijeve (prethodne, levičarske) vlade zabasaju u džunglu gde ih uhvati neko divljačko pleme. Poglavica se obrati prvome: Biraj šta ćeš – smrt ili bunga – bunga.

XXIV „Burdelj Italija“

Danas, opisaću to u tekstu, vlada nasilje intelektualnog vandalizma, a novinarima koji žele nešto profesionalno, dakle istinito da kažu, vrata se zatvaraju i na državnoj TV. Inače, 1. oktobra je 150. dan kako Italija nema ministra za razvoj, jer je raniji morao da se povuče zbog korupcije, a njegovo mesto treba da posluži za kupovinu nekoga iz protivničkog tabora. Biće reči o politici, ali gde je Silvio B. tu nikada ne nedostaje ni moralne labilnosti i seksualne pikanterije.

XXIII Parcijalno škopljenje pastuva

Protivno novinarskom pravilu da se tekst ne počinje bajatom vešću, ja ću čak ponovo citirati The Times, koji je 8. oktobra 2008. godine pisao kako poljuljanog Berluskonija mogu na vlasti održati jedino njegovi koalicioni partneri i to ne još za dugo. Tekst je završen rečenicom „Berluskoni je sramota za Italiju“.

XXII „Čovek koji je mrzeo žene“ – Predsednikovi ljudi – Okultne moći – Od čudoređa do morala

Ajd’ da počnem pravdanjem. Bolje bi stajao naslov „Čovek koji je prezirao žene“, međutim onda bi prisećanje na svetski bestseler, roman Stiga Larsona, i odličan film koji je po romanu napravio režiser Nils Oplev, bilo teže. Paklena emocionalna deformacija bogataša ostala bi ipak kao lajtmotiv. Ko nije video film neka samo otkuca na Google „UZIVO FILMOVI covek koji je mrzeo zene“ i dobiće 156 minuta vrhunskog trilera titlovanog na nas jezik. Budući da je ovo feljton o Silviu B. vraćamo se u stvarnost (italijansku) koja po uzbuđenjima nije daleko od ovog filma.

XXI Cvećka zla

Nešto imam utisak da je Silvio B. – junak ovog feljtona, nekako kao i njegov kapitalizam: stalno propada, a sve više vlada. Evo neki dan je (13. juna) prvo skoknuo do Bugarske, da otkrije spomenik Garibaldiju u Sofiji, pa odatle odmah pravo u Tripoli da sa Gadafijem završi neke poslove. Reč je o puštanju na slobodu švajcarskog biznismena koji tamo čami u zatvoru, jer ga je šef Libijske Džamahirije ni krivog ni dužnog, zbog „reciprociteta“, pre nepune dve godine strpao u apsanu, ljut što su Švajcarci njegovog sina pritvorili kada je u Ženevi izmlatio nesrećnu i nedužnu sobaricu u hotelu.

XX Sezona razvoda

Subota 8. maj, 16 časova, u sobu predsednika suda u ulici Fregulja u Milanu, ulazi prvo sudija Glorija Serveti, za njom bračni par Veronika Lario i Silvio Berluskoni, za njima Silviov pravni tim na čelu sa privatnim šefom advokata, privatnim senatorom, privatnim „Vampirom| (kako ga neprijateljska štampa zove) Nikolom Gedinijem. Za njim još dva advokatkinje Nikoleta i Ipolita (sestre Gedinijeve) uz pripomoć još jedne advokatkinje, Kristine Roselo i neidentifikovani broj stručnjaka za nasleđe. Na kraju, sama, ali odlučna advokatkinja Done Veronike – Kristina Moreli. Vrata se zatvaraju pred nosom novinara i tek koji minut posle 21 čas bračni par nestaje kroz sporedni izlaz, a brakorazvodni stručnjaci nasmešeni izjavljuju: „Blizu smo dogovora!|; To dakako ne znači ništa sem da su postavljeni principi na kojima će oni uzajamno lomiti koplja narednih meseci, a možda i duže. Počinje igra nerava sa veoma visokim ulogom.

XIX Kraljevstvo za fotelju

U prošlom nastavku sam obećao da ću posle lokalnih izbora u Italiji opisati „ne da li je, nego kolika je većina Italijana srećna što je vlasništvo Predsednika vlade“. Pošto je završen i dodatni krug izbora 11. aprila, saldo je pobeda, kako to kažu baš Italijani – „bugarska“ većina, ona u koju se sumnja zbog veličine, kojom je Silvio B. pobedio. Na tim izborima najveću pobedu, udvostručenje broja glasača, zabeležila je Lega Nord, ali je ona u koaliciji sa Silviovom PDL partijom, a to on ume vrlo vešto da pripiše sebi. Vođa Lege Nord, Umberto Bosi, novi „kralj“ Severne Italije postao je sa svojom ruljom rasista i lumpen srednje klase, noseći stub vlasti u Italiji. On i Silvio su se lako dogovorili, da uzajamno dele vlast tako što će Lega dobiti pravo da formuliše zakone (Umberto Bosi je ministar za reforme) kojima će dobiti željeno federalno uređenje, odnosno maksimalnu vlast na Severu zemlje, a Silvio prekrojen Ustav u predsedničkom smislu (nalik na francuski) i time omogućiti sebi, ako ne pre, ono bar 2013. da postane nedodirivi i moćni Predsednik Italije.

XVIII Pismo iz Italistana

Prema tvrdnji italijanske štampe najpopulaniji tekst na internetu u Italiji nosi naslov: „Baš je sreća biti građanin Italistana“. Mislim da je red da i naši budu obavešteni o ovom medijskom događaju. Evo kako to pismo glasi u prevodu.

XVII Sva vlast maherima

Nije baš bog zna kako etička, al’ jeste ljudska nada da ako izaberu nekog „ko zna kako za sebe, znaće kako i za ostale“ – što, dakako, podrazumeva i ono neizrečeno, da krade, pa bih u ovom nastavku da opišem koliko je ta nada Italijane dovela gde jesu. Čini mi se da je to interesantno i za naše čitaoce, jer ne zaboravimo, nije daleko od realnosti bilo da Bogoljub Karić, ranije, a sve manje je od realnosti da današnji vladalac iz senke, Miroslav Mišković, jednoga dana postane i politički vladar Srbije. Naravno, ako mu se prohte da uđe u politiku, pa na izborima prevagne to naivno verovanje: „znaće kako i za nas“. Dotični se 2008. godne na listi 100 najbogatijih ljudi iz postkomunističkog sveta našao na 42. mestu sa procenjenim kapitalom od 2,8 milijardi dolara. Osnovna karakteristika uspešnih mahera je da znaju samo kako će za sebe, a kad bi se baktali i „za ostale“, jednostavno ne bi bili ni maheri ni uspešni.

XVI Pornokratija

Suprotno osnovnom novinarskom pravilu da tekst počne najnovijom vesti, a meni se dopada ta inverzija, ovoga ću puta, u duhu naše kolektivne slabosti, povod poražiti u istoriji. Povod je zapravo i objašnjenje naslova: Negde oko kraja 10. veka raskalašni pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 – 1503.) trajalo razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.

XV Scarface

Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l’ vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.

XIV Sex, Lex & siti svega

Moj junak Silvio B. manijakalno proizvodi vesti, informacije, dezinformacije, senzacije i događaje pa nije lako sustići ga čak ni kao hroničar. Moraću, da bih zabeležio bar najbitnije, da se poslužim „count down“ tehnikom odbrojavanja unazad.

XIII „Kralj je go“

Postoje generalno dve vrste skandala, a u ovoj rubrici o njima je reč. Jedni su seksi, a drugi politički. Postoje i finansijski skandali, ali su oni, uglavnom podgrupa političkih, jer nema krađe novca, a da ne stoji politička logistika iza njih. Postoje i dve vrste ličnosti: tzv. konfliktne, one koje poseduju „gen“ za izazivanje sukoba, kakav je bio naš Milošević i kakav je danas Berluskoni, na primer, koje eskaliraju sukobe svuda oko sebe, a kada konačno počnu da napadaju i sopstvene poslušnike onda je jasno da im se približava kraj. Druga vrsta su, kako to Italijani kažu – „bonisti“, uslovno rečeno dobričine, oni koji pokušavaju upravo da smiruju sukobe kako bi se energije koncentrisale na progres društva. Primer je Obama. Naš Silvio B. ušao je u fazu apsolutnog haosa, kada Newsweek naslovljava svoj izveštaj iz Italije: „Berluskoni – finalni sukob“.

XII Pravo na inerpretaciju seksa

U prvom delu ovog teksta Silvio B. je samo inspirator (lascivne) atmosfere u kojoj njegova zemlja živi zamajana seksom i skandalima, tako da valjda ni ne primeti da ju je i Slovenija pretekla po dohotku (per capita) i da „nosi fenjer“ u Evropskoj uniji. Voljeni vođa se pobrinuo da nacija ima redovno i hleba i igara, a ako se ta dijeta dobro dozira, može dugo da potraje. Kada je sudbina Silvia B. već počela da postaje zamorna, izbio je novi skandal, pritom nema skandala u Italiji, a da nije povezan sa Silviom B. Doskorašnjeg predsednika regije Lacio, Pjera Maraca, uhvatili su karabinjeri, kako bi se to burdeljskim rečnikom prefinjeno reklo, „inflagranti“ sa jednom osobom tansseksualne naravi. Lepo su sve snimili i ponudili predsedniku regije da za dobre pare dobije snimak kao jedini korisnik, inače ode dokumentacija na tržište, pa ko plati više. Od mafije do policije samo korak nas deli.

XI „Silvio Grande ti vodi nas!“

Ustavni sud Italije je 7. septembra proglasio tzv. Zakon Alfani protivustavnim. Tim zakonom trebalo je da premijer Berluskoni zajedno sa predsednikom države i dva predsednika domova Parlamenta, postanu sudski nedodirljivim dok mu traje mandat. Sem Silvija B. ni jedna od pomenutih osoba na funkciji nema nikakvih problema sa sudstvom, pa je jasno kako je zakon bio namenjen njemu. Odluka je do nekontrolisanog besa dovela je Silvia B. u trenutku kada je verovao da mu ama baš niko ništa ne može, jer su oba doma Parlamenta usvojila zakon, a predsednik države ga i overio potpisom. Prokletstvo demokratije je da uvek postoji način da se obuzda volja za moći.

X O politici, o etici, o pici

Iako sam sklon da se smejem svakom ko počinje onim „To nigde nema…“ jer svet je ogroman i svakakav, pa ima svega i svačega, ipak mi se čini da ovo što ću opisati zaista nigde nema. Premijeru jedne od 8 najrazvijenijih zemalja sveta, privatnom vlasniku medija, države i nacije Silviu B. prohtelo se da medijski iskoristi dodelu stanova stradalnicima od zemljotresa u Akvili (u utorak 15. septembra), pa je pozvao svog ličnog ljigavog voditelja sa državne TV – Prvi kanal, Bruna Vespu, da mu priredi show, a zatim očito naredio da se u vreme dok on bude govorio skinu sa programa tri vrlo popularne emisije, kako bi njemu ostao neokrnjen auditorijum. Pričao je, neprekidan, puna 2 sata i 38 minuta – Fidel Kastro da mu zavidi. I znate šta se desilo? Gledanost njegovog beskrajnog monologa imala je tzv. share od samo 13,4 odsto (procenat gledalaca emisije u odnosu na ukupan broj gledalaca u tom vremenu). Čak je autsajderska serija „Dostojanstvo i poštovanje“ imala veći share (22,61 odsto).

IX Papi protiv Pape

Najiskrenije, već sam počeo da razmišljam, uprkos obećanju da ću ovu rubriku pisati dokle god je Silvio B. na vlasti, kako da je elegantno zatomim. Počela je da biva nehumana prema jednom senilnom starcu. Kad ustanovih da sam još jednom pogrešio u proceni. Dotični Silvio B. iskoristio je publicitet proslave godišnjice početka Drugog svetskog rata (1. septembra u Poljskoj) da sakupljenim novinarima izdiktira napade na sve koji su mu stali na žulj, uz konstataciju kako mu niko ništa ne može: „Jer ja sam Supermen“. To je dakako paranoja, koja ne zaslužuje samilost kada je bolesnik „Vladalac“ (Il Principe), kakvom ni saveti nekog današnjeg Makijavelija ne bi pomogli. Još jednom se pokazalo da Silvio B. ne preza ni od čega kada oseti mogućnost publiciteta. Milioni poginulih u svetskom ratu za njega su samo mizanscen koji će iskoristiti za svoje lične ciljeve. Dakle samilost otpada.

VIII Švalera hvata panika?

Na sam „Ferragosto“, kad u Italiji prestaje da radi 90 odsto preduzeća i institucija, kada i u bolnicama radi samo Hitna pomoć, odnosno kada građani Apeninskog poluostrva bez obzira na finasijske mogućnosti i političko uverenje zaboravljaju sve brige i hrle ka obalama svojih pet (!) mora – neumorni Silvio B. sazvao je svoje najodanije političke „colonnelle“ („pukovnike“ – poslušnjike). U vili San Martino (opisana u 6. nastavku) saopštio im je kako „nema odmora dok traje…“ te da ne čekajući, po svemu sudeći, neprijatnu jesen, već započnu kampanju kadrovskih promena i veličanja gazdinih uspeha. Silvio B. je izvrstan organizator kojem nista ne može da izmakne, ako se tiče njegovih interesa. Zato je naložio svojima da ubrzaju imenovanja šefova na državnoj TV RAI, i postave na ključna mesta njemu odane ljude. Postavši po drugi put premijer 2002. godine Silvio B. je iznebuha na konferenciji za novinare u Sofiji izdeklamovao imena trojice istaknutih voditelja na državnoj TV koje ne želi više da vidi jer su, kako je on ocenio, smanjili njegov izborni trijumf za 17 odsto glasova. Sva trojica: doajen Enco Bjadji, voditelj kontakt programa Mikele Santoro i satiričar Daniele Lutaci odleteli su sa TV, i samo se Santoro vratio kada se promenila vlast, sa verovatnoćom da će sada ponovo odleteti. Velika je bojazan da nešto slično, verovatno znatno većih razmera, srazmerno neograničenoj moći Silvia B. predstoji i sada. U svojim privatnim medijima Silvio B. je već izvršio promene dovevši na odgovorna mesta i u štampi i na TV jastrebove spremne da kljuju oči protivniku. Svom privatnom advokatu, senatroru Gediniju, dao je nalog da tuži strane novine koje ga blate. Slično je izraelski general Arijel Šaron napao i rasturio Arape na Sinaju dok su ramadanski plandovali u hladovini.

VII Silvio B.

U prošlom nastavku opredelio sam se da Berluskonija oslovljavam sa Silvio, intimno, kao što je Milošević, bio Sloba za većinu. Međutim, pade mi na pamet da je Berluskoni zapravo komična antipod varijanta Kafkinog junaka Jozefa K. pa ću zato Berluskonija nadalje oslovljavati sa Silvio B. Mislim da zaslužuje i evo zašto: Kafkin Jozef K. bio je takođe poslovni čovek, ali tragičar, Silvio B. je opako komična figura. Za razliku od onog K. uspešan je, on „gumeni zid“, o koji Jozef K. neprestano udara – pravi sam, ali drugima. Advokat Kafkinog junaka umesto da ga brani preuzima ulogu suda, advokati Silvia B. (a ima ih nebrojeno) pišu njemu zakone tako da postaje nedodirljiv, vladaju parlamentom i javnim životom, obrću pravosuđe i zakonodavstvo kako njihovom klijentu odgovara. Sudska fascikla Silvija B. prepuna je dokaza, koji se na suđenjima krune i postaju nevažni. Iz 19 sudskih procesa opruženi Silvio B. izlazi skoro kao pobednik. Dva ga čekaju kad završi mandat, ako pritom ne postane predsednik Republike. Dok poslednje reči Kafkinog junaka glase: „Kao pas“, dotle za Silvia B. svi znaju da vlada „Kao kralj.“

VI „Nisam svetac!“

To iz naslova već više nije ni ona odbrana napadom, to je odbrana priznanjem koje obezoružava. To je 22. jula italijanski premijer Silvio Berluskoni, pri postavljanju kamena temeljca za gradnju nove trake autoputa Milano – Breša, izjavio okupljenom svetu, i još dodao: „To su valjda već svi shvatili.“ Čovek se ne da zbuniti. Samo dan pošto su na sajtovima dnevnog lista „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, počeli da se vrte originalni snimci konverzacije Silvija sa njegovom naložnicom i jednim makroom pod firmom uspešnog poslovnog čoveka. Jel važi da Berluskonija svedemo na Silvio – kad smo Miloševića mogli da zovemo Sloba, što se i sa Silviom ne bismo malo intimizovali – mada kod njega to može da bude i opasna bliskost.

V „Odlučujem ja!“

Tek što se samit G 8, prerastao na kraju u G 14, završio i to sa nesumnjivim uspehom za Italiju, koji je Berluskoni s pravom pripisao sebi, saopštio je on svojim koalicionim partnerima: „Nikakav dijalog sa opozicijom. Odlučujem ja“. Feniks se iz pepela ponovo rodio. Podsetimo se: „Feniks je staroegipatska mitska ptica, koja živi 500 godina, a zatim, na lomači koju priredi, sama sebe spali i iz pepela ponovo oživi podmlađena i započinje novi život od narednih 500 godina“. Dakle, konačno je jasno da kao hroničar neću doživeti da pišem o Beluskoniju sve do njegovog odlaska sa vlasti, kako sam obećao u prošlom nastavku. Najveći majstor opsenarstva, priredio je „a i grandi della Terra“ (Velikanima planete) spektakl kakav nisu videli i zasenio time nevelike realne rezultate skupa veštinom mađioničara, što je učesnicima odgovaralo. Tako je povratio svoj neprikosnoveni položaj bossa u kući i dobio odrešene ruke za dalje „reforme“. Na kraju svog prošlog mandata tvrdio je kako je sproveo 24 reforme, od kojih ni njegovi najbliži saradnici nisu u stanju da nabroje bar tri, a da nisu u pitanju promene zakona sa namerom da se ojačaju njegovi lični interesi – tzv. zakoni „ad personam“. Ovoga puta, od Obame do Gadafija, dobio je priznanja za izvrsnu i produktivnu organizaciju, tapšao se (umereno) sa svim državnicima, izuzev Angele Merkel, kojoj su njeni savetnici preporučili da ga izbegava kako se ne bi kompromitovala pred biračima i izgubila na skorašnjim izborima.

IV Proleće kasni u dolasku

Vrativši se (u utorak 16. juna) iz Vašingtona gde je razgovorao sa američkim predsednikom Obamom, Berluskoni je trijumfalno izjavio: „Vraćam se kao pobednik – Obama deli naše stavove.“ Dotični trijumf nešto znači samo onima koji ne razmišljaju i žele da čuju nešto što im prija. Evo kako on izgleda u očima svetskih medija: BBC, tekst na sajtu nosi naslov „Oh ne, Silvio!“, a zatim konstatuje da je u pitanju šou državnika koji treba da mu omogući da malo izglanca svoju sliku u domovini posle serije neugodnih dogodovština (o kojima smo ovde pisali u tri nastavka). Američki The Nation piše kako se „Italijanski imperator… velikim koracima približava svom Vaterlou“. Dopisnik italijanskog dnevnika La Repubblica, Vitorio Zukoni, tvrdi da je to bilo ono što se u diplomatiji klasifikuje sa „no event“ – događaj kojega nije ni bilo. Kome verovati?

III Duboka i mračna identifikacija

Evropski izbori 6. i 7. juna bili su za Italiju od posebnog značaja. Pored biranja poslanika za Evropski parlament u Italiji su bili i delimični administrativni izbori – ono što u Americi zovu „mid-term“. Birano je 89 lokalnih uprava od kojih je do sada 76 držala levica i 13 Berluskonijeva desnica. Posle nedeljnih izbora levica ima osvojenih 17 mesta, desnica 26, u drugi krug idu preostali sa osetnom prednošću kandidata desnice. Dakle, jasno je da opozicija Berluskoniju gubi na domaćem terenu što je za poentu ovog nastavka o Berluskoniju bitno. Na izborima za Evropski parlament Berluskonijeva PDL dobila je 35,3 a opoziciona PD 26,1 odsto glasova. Kada se pridodaju i oni sitniji politički pretendenti, svejedno Berluskonijeva koalicija ima nesumnjivu većinu. Dve su se nade izjalovile: Berluskonijeva, da će trijumfovati sa preko 45 odsto glasova „i poslati levicu na đubrište istorije“ i levičarska, da će posle svih skandala konačno početi ozbiljno da se ruši mit „Gazde“. Italijani su, uz malo premišljanja, ipak potvrdili Berluskonija i njegovu politiku.

II Novac, moć i ludilo bez šarma

Fiat je definitivno progutao Krajslera. Dženeral motors otišao je u kontrolisani bankrot i prepustio Opela Rusima (VAZ), kojima austrijsko-kanadska Magna služi kao magla da se pravi vlasnik ne bi napadno video. Kim Džong Il ispaljuje rakete sve većeg dometa, iznad zemlje, a isprobava atomske bombe, ispod zemlje. U Pakistanu ginu po onom pravilu da je jedan poginuli tragedija, a da je na stotine ubijenih statistika. Sve te vesti, ma koliko opasne i tragične bile, padaju u zasenak pred najnovijim švalersko-avanturističkim podvizima italijanskog premijare Silvija Berluskonija.

I Reality Show

Postoji tvrdnja da iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna žena. Iza Silvija Berluskonija, nesumnjivo uspešnog medijskog magnata, milijardera, četiri puta premijera Italije i kako sam kaže u 73. godini potentnijeg od najvećeg dela mlade generacije, stoji ne samo jedna, nego, kako mu godine odmiču, sve više žena – sve lepših i sve mlađih.